Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Predstavljanje posthumne knjige Tonija Džada: When The Facts Change / Kada se činjenice promene, Heinemann 2015.1

Istoričar, intelektualac i nekadašnji cionista marksista Toni Džad izazivao je divljenje svojim navodno engleskim pragmatizmom i otporom prema intelektualnim dogmama. Za njega se čulo početkom 90-ih godina prošlog veka, kada je oštro kritikovao iluzije francuskih mislilaca o komunizmu. Po mišljenju mnogobrojnih kritičara, Džadov napad na levicu posle njenog poraza u Hladnom ratu nije bio ni hrabar ni originalan. Dokazao im je da greše. U periodu koji danas vidimo kao prelaz između pada Berlinskog zida i obnovljenog globalnog geopolitičkog sukoba, Džad je preispitivao “lakoću prihvaćenog mišljenja”, uticao na ljude i gubio prijatelje.

Njegovi napadi na “posttotalitarno” samozadovoljstvo nisu bili provokacija, već su poticali iz njegovih trajnih političkih strasti, vezanih za moralnu ulogu Amerike, zemlje u koju se preselio, budućnost socijaldemokratije i Izrael, u čijoj vojsci je bio dobrovoljac, kao prevodilac za vreme Šestodnevnog rata. Ove teme nalazimo i u njegovoj poslednjoj knjizi Kada se činjenice promene, uz Džadov politički realizam i poseban osećaj za rešenja koja nam nudi istorija.

Toni Džad je umro 2010, u 62. godini života od Lu-Gerigove bolesti. Njegova udovica, istoričarka Dženifer Homans objavila je izbor njegovih eseja pisanih od sredine 90-ih, uz dirljiv predgovor o tome kako su se njegova ličnost i pisanje dopunjavali. Džad nije mnogo mario za mišljenja drugih o njemu: knjiga sadrži nekoliko nemilosrdnih napada na važne ličnosti, na primer na kolegu istoričara Normana Dejvisa. Svoj najkontroverzniji esej Džad je napisao 2003, gde se Izrael proglašava anahronizmom, što je piscu tada donelo epitete antisemite i “jevrejskog autošoviniste”. Kritičari su prevideli njegov glavni argument – da država koja želi da bude i jevrejska i demokratska može da završi tako što neće biti nijedno, ako nastavi da okupira teritorije i isključuje velike delove sopstvenog (arapskog) stanovništva. Džad u stvari tvrdi da sama ideja “države utemeljene na veri i etnosu” znači povratak u devetnaesti vek i tadašnje evropske ideje čistih nacija.

U novoj knjizi vidimo da je Džad 2009. razmatrao i pitanje dvodržavnog uređenja Izraela, koje on citirajući Čerčila naziva najgorim rešenjem ako se ne računaju sva ostala. On priznaje da dvodržavni projekat zahteva obostrano poverenje – ali kad bi toga bilo, na mapama bismo odavno videli i palestinsku državu. Džad daje primer Severne Irske da bi pokazao kako se u svakom uspešnom mirovnom procesu potiskuju umereni glasovi, dok moćni finansijski posrednici guraju ekstremiste da dogovore cenu. Bil Klinton je, seća se Džad, prvo morao da odvrati Amerikance irskog porekla od podržavanja IRA, a onda su Klinton i Toni Bler razgovarali s Ijanom Pejzlijem i Džerijem Adamsom. Kada je u pitanju Bliski istok, to znači: sprečite zajednicu Amerikanaca jevrejskog porekla da se neposredno meša u proces i počnite da pregovarate s Hamasom.

Takvim stavovima Džad nije stekao mnogo pristalica u Vašingtonu za vreme Džordža V. Buša. Uporno je podsećao na to da Amerika ima jedinstvenu globalnu ulogu ne samo zbog svoje vojne moći, nego i zato što mnoge države veruju u njene dobre namere – i da su taj ugled neokonzervativci ugrozili ratom u Iraku. Otpor je izazivalo i njegovo otvoreno zalaganje za ono što je prosto zvao “socijaldemokratijom”.

Njegovi kritičari nisu uviđali kontradikciju u tome da su isti Džadovi stavovi 90-ih godina doprineli diskreditaciji levičarskih ideala. Ovo crno-belo viđenje stvari (ili si sa nama ili si protiv nas) prenebregava Džadov stav da marksizam i trijumfalizam slobodnog tržišta posle 1989. dele važnu zajedničku crtu: idolopoklonički odnos prema ekonomskoj nužnosti i narativ neprekidnog progresa.

Navijači kapitalizma bili su zavedeni koliko i levičarski ideolozi 20. veka – i mogli su nas odvesti u ono što je Džad vidovito nazvao “kineskim kapitalizmom sa zapadnim licem”, gde su tržišta nesputana, ali su građani podvrgnuti nadzoru i kontroli kretanja i mišljenja.

Po Džadovom mišljenju, alternativa ovoj distopiji je ojačana socijaldemokratija. Socijaldemokratija je, tvrdi on, odavno postala proza evropske politike: svi govore u prozi, ali politička poezija (i inspiracija) mora se naći na drugom mestu. On ističe da uspeh posleratne države blagostanja podriva njenu privlačnost: sve manje ljudi se seća kako je 30-ih godina ekonomska propast (naročito srednje klase) navodila ljude na politički ekstremizam.

Džad upozorava na “novo doba nesigurnosti”. Ako socijaldemokratija uopšte ima neku budućnost, kaže on, to bi morala biti “socijaldemokratija straha” – ne skup idealističkih obećanja, nego neprestano podsećanje na sva zla 20. veka.

Tu se čak i blagonaklonom čitaocu čini da je Džadovo rasuđivanje zamagljeno nostalgijom: umesto da se suoči sa izazovima novog doba, on kao da se vraća na glorifikovanu sliku britanske države blagostanja (i javnog sistema železnica kojem su posvećena dva eseja u ovoj knjizi, a planirao je da mu posveti i posebnu knjigu). On kao da zaboravlja da sredinom 20. veka žene i manjine nisu imale neko naročito mesto u socijaldemokratskoj viziji (i da je britanska železnica umela da bude loša, čak i ako se stanje u međuvremenu pogoršalo).

Džad priznaje kontradiktornost pojma levice, posvećene očuvanju ranijih dostignuća. Ali on je svestan da se od kajgane ne može opet dobiti jaje. On poziva socijaldemokrate da obnove svoju moralnu snagu, poeziju svog pokreta i da, ako je to nužno – promene svoj program.

Ova knjiga je upečatljiv zapis o vremenu koje je verovatno upravo prošlo. (Mnogi posmatrači s pravom misle da se period posle Hladnog rata završio 2014. godine Putinovom aneksijom Krima.) Ona dopušta i nepristrasniju ocenu celokupnog rada ovog značajnog i angažovanog intelektualca. Pokazalo se da ono što je Džad rekao za francuskog istoričara Fransoa Firea važi i za njega samog: “Nije mogao da ostane ravnodušan prema savremenim političkim uređenjima i zbog toga je možda trpelo jedinstvo njegovog opusa”.

I Fireove reči o Aleksisu de Tokvilu koje Džad citira važe za njega samog: De Tokvilov “doprinos nije neka posebna doktrina već osetljiv i ponekad ambivalentni način suočavanja sa pitanjima jednakosti, demokratije i tiranije, koja su se javila u njegovo vreme, a ostaju nerazrešena i danas”.

The Irish Times, 06.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 09.06.2015.

TEŠKO ZEMLJI – knjiga Tonija Džada u izdanju Peščanika

________________

  1. Naslov knjige je preuzet iz izjave pripisane Džonu Mejnardu Kejnsu: “Kada se činjenice promene, ja promenim mišljenje. A šta vi radite, gospodine?”