Ključno pitanje koje želim da postavim jeste da li je stav da treba priznati nezavisnost države Kosova, njen pun teritorijalni integritet i suverenitet, danas u Srbiji nužno i ekstremistički? Da li sam nužno izdajnik i irelevantan za razmatranje ako se odvažim da mislim ovako, dakle, protiv Ustava, i da to javno kažem i branim? Danas, kada su najglasniji upravo oni koji koriste suprotan stav kao razlog zašto treba prekinuti proces pridruživanja Evropskoj uniji, i kada im paradoksalno ista ta raspamećena Unija još više pomaže da ostvare svoj dugoočekivani cilj? Odgovor: ne i upravo zbog toga ne.

Do sada, nikada nismo javno imali hrabrosti da kažemo da treba priznati nezavisnost Kosova, jer nismo imali prave razloge za to. Čulo se da treba „priznati realnost“ i razgovarati, „pružiti ruku“, ali i od takvih nikada decidno nismo mogli da čujemo da se zalažu da se Kosovo prizna kao nezavisna država. Ništa drugo nije se moglo ni očekivati od ljudi koji jednoga dana govore da je „tačno da je Republika Srpska genocidna tvorevina“, a već idućeg poriču da su to ikada rekli, iako je sve snimljeno i dokumentovano. Druga formula koja ima zajednički presek sa prvom jeste da „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo“, i da, ako je to uslov da Srbija bude članica Evropske unije, ona to nikada neće postati. Taj stav je i danas na snazi i šanse su veće nego ikada da se već krajem ove godine on potpuno i primeni. Ali, šta je onda to što nas sprečava da jasno istupimo sa kontra-stavom da uistinu treba priznati nezavisnost Kosova? Da li je za to potrebna hrabrost ili se zapravo čeka nešto drugo?

Čeka se razlog, a taj razlog nalazi nam se danas na dohvat ruke. Ispostavlja se da se on pojavljuje baš u situaciji kada izgleda da su najmanje šanse za bilo kakav otpor prema sveprisutnoj najezdi, koja pitanje priznavanja Kosova dovodi u vezu sa evroatlanskim integracijama i odustajanjem od njih. Sve izgleda kao da se mozaik polako sklapao tako da se samo čekao momenat kada će biti više nego jasno da i sam Brisel šalje poruke koje nedvosmisleno podvlače da je za svaki dalji napredak neophodno izgraditi dobrosusedske odnose sa Kosovom, koji nisu ništa drugo nego međudržavni. U takvom ambijentu, tzv. borba za nepriznavanje Kosova kao nezavisne države, svekolika misija u službi „patriotizma“ i „srpske stvari“, potraga za „izgubljenim identitetom naroda“ iz srednjeg veka, sužava se na jednom bizarnom momentumu današnjice protiv pristupanja Evropskoj uniji, kao da je to odjednom celokupan cilj „srpske nacionalističke ideologije“.

Šta je, dakle, ovde izgovor čemu: da li je okretanje leđa Evropskoj uniji samo paravan da se dobije nacionalistička bitka u korist srpstva – ili je možda obrnuto, nešto mnogo radikalnije i istovremeno ogoljenije – da je upravo celokupan tradicionalno srpski mit Kosova samo paravan da se odustane od Evrope? U krateru ove provalije, na njenoj otvorenoj rani, sasvim suprotno, počinje da se nazire razlog koji smo čekali – da nam je dopušteno da priznamo nezavisnost Kosova i to na način koji više nema nikakve veze sa tim što to Evropa traži od nas.

Razlog se otvara na mestu očigledno lažnih i providnih političkih ideologija, jer je borba – kako onih koji se, zazirući od evrointegracija, bore da „očuvaju Kosovo“, tako i onih da se bezuslovno postane članica Evropske unije, uz čvrst stav da se Kosovo nikada ne sme priznati kao nezavisno – uvek borba za neke druge ciljeve, interesno lične ili grupne, a ne zaista za one „plemenite“ ciljeve koji se propagiraju u javnom prostoru.

Nekada se stvar toliko vrti u krug da više nije jasno koji pripadaju gde, što najbolje pokazuje sledeći primer. Ovih dana Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, izjavljuje da je sve izvesnije da će se njegova stranka ubrzo vratiti na vlast i da su prevremeni izbori vrlo verovatni. Takođe, on je rekao da nova vlast pokušava da poništi sve napore koje je prethodna činila u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Iako ove dve rečenice stoje zasebno, one su veoma povezane: Demokratska stranka se vraća na vlast uz pomoć aktuelnog nezadovoljstva zbog najave odustajanja od evropskog puta i opet igra na kartu faktora koji garantuje proevropske vrednosti. Već sledećeg dana se pojavljuje karikatura Predraga Koraksića Coraxa sa Tadićem koji sedi na oblaku. Ali, karikatura nije mogla gore da promaši – njegova izjava je sve samo ne maštarija.

Ona je, upravo suprotno, model za suštu realnost, a takva se kuva od sve samih fantastičnih planova. Tadić koji je jedan od inicijatora formule da se nikada ne prizna nezavisno Kosovo, pa i po cenu Evropske unije, bez ikakvih problema koristi motiv evropejstva samo da bi se vratio na vlast, i sam znajući da je sve što se sada dešava, taj vruć krompir, upravo on svojom politikom ostavio novoj vlasti. Međutim, pod pretpostavkom da do takve vanredne smene i dođe, uloga Demokratske stranke, kada iz opozicije ponovo stupi na vlast, neće više biti ta o kojoj Tadić sada govori, nego će se iz prostog razloga što je na poziciji vlasti, opet kao peščanik preokrenuti u poznatu populističku formulu sa klauzulom nikada. Ali, time je i ono prvo takođe populizam i služi samo kao izgovor da se dođe na vlast. Drugačije rečeno, evropska orijentacija u Srbiji ni ne postoji, za nju se danas ovde ne može više čak ni glasati. U stvari, za nju se može deklarativno glasati, ali se ona ne može izabrati! Izbor je u Srbiji simulacija izbora.

Jedini istinski razlog da se prizna nezavisnost Kosova zato ni ne može ležati u evrointegracijama, niti u bilo kom drugom spoljnom faktoru, motivu sa strane koji ne može a da se ne zloupotrebi i ne iskoristi u javnosti. On, naprotiv, snažno dolazi iz unutrašnjosti kao nusproizvod ideološke igre domaćih političkih aktera, kao njena senka koja se okreće protiv njih samih i demantuje ih sada već u samom planiranju.

Kako, dakle, stati tome na put? Koja bi bila ta bodrijarovska „fatalna“ strategija, fatalna po vinovnike smrti svakog simbolizma i znaka, bilo nacionalističkog ili evropejskog, tog fraktalnog stupnja vrednosti u kojem vrednost više nema nikakvu referencu, nikakav koordinatni sistem, osim da je prekomerna? Prekomerno uživanje, prekomerno „kraduckanje“, prekomerno bogaćenje, prekomerno neskrivanje prekomernosti… Strategija mora biti fatalna u karakteru da bi zaustavila ono što je prevršilo svaku meru neodgovornog ponašanja. Prvi korak je već učinjen belim glasanjem na izborima. Drugi bi mogao biti, ni manje ni više nego otvaranje rasprave o mogućnosti priznavanja nezavisne države Kosovo. Ali, ne samo zbog toga što je Kosovo izigrana tema na kojoj se igra ideološka igra u Srbiji, već i zbog toga šta sve prikriva samo to uzimanje u usta reči Kosovo, na samom Kosovu kao stvarnoj zemlji koja postoji izvan glava političara.

Nije li jedna od poenti aktuelnog serijala Insajder pod nazivom „Patriotska pljačka“ baš to da je Kosovo pre svega naš unutrašnji problem, to skretanje zavereničkog kompasa da su drugi krivi jer hoće da nam ga otmu, i da je samo nepriznavanje Kosova (u emisiji se i dalje govori o „neprihvatanju realnosti“) otvorilo enormne mogućnosti za šverc, proneveru novca, nenamensko trošenje i najbitnije, dvestamilionsko izdvajanje iz budžeta Srbije za sve ono što bi postalo tuđa odgovornost i obaveza, ukoliko bi se priznala nezavisna država? Ne potcrtava li Insajder tu apsurdnu i praznu ulogu navodnog ideološkog opredeljenja, tu ulogu izgovora i onoga šta je zaista ono što se brani u istrajavanju da se konstantno odlaže i nikada ne konkretizuje odnos prema Kosovu, a to su bezakonje i korupcija?

To su pravi razlozi zbog kojih bi valjalo razmišljati o priznavanju nezavisnosti Kosova, jer njegovo nepriznavanje je glavni faktor koji Srbiju održava u ekonomskoj situaciji u kojoj jeste. Dakle, ne zbog Evrope, kako se to inače insinuira u negativnom smislu. Insajderova poruka je precizna: evrointegracije ne mogu biti razlog za priznavanje nezavisnosti Kosova (realnosti), niti se uslov za priznavanje Kosova može koristiti kao razlog zbog čega bi se odustalo od Evropske unije. Postoji jedan jedini razlog koji direktno stoji u vezi sa potrebom da se prizna Kosovo – iskorenjivanje sistemske korupcije unutar Srbije. Ne postoji mogućnost da se korupcija na Kosovu saseče, a da se Srbija statusno ne odredi kao zasebna država, jer onda ona ne može da kontroliše rad svojih institucija koje tamo suštinski ni ne postoje.

Postavlja se, dakle, pitanje: pošto je korupcija ovde u Srbiji stopostotno impregnirana kao svojevrsna senka „ideologije“, obične retorike vladanja koja samo prolongira šupljinu i smenu vlasti, da li postoji šansa da se, sada obrnuto, borbom protiv te korupcije zapravo skloni i nešto od „ideologije“? Da li je to u stvari jedina šansa da sve one manifestacije najgoreg „nacionalizma“ i „slepog evropejstva“ utihnu i stanu jednom iza rešetaka? Dakle, ne nekakvom drugačijom ideologijom protiv ideologije, nego čistim aktom, borbom da se minimizuje sve ono što funkcioniše mimo zakona, i da se promene zakoni koji korupciju omogućavaju? Da li je moguće da takav formalizam odnese prevagu nad svakim sadržajem u koji su se zaklinjali da je suština (Kosovo), i da u odnosu na to što se ovde naziva politikom bude potpuno apolitičan?

Ista pitanja mogu se postaviti i nakon čitanja „Divljeg društva“ Vesne Pešić, knjige koja je živi manifest o dometima korupcije i stvarnih „političkih“ dešavanja kojima je upravljala, a i dan danas delimično upravlja Demokratska stranka. Možda je na taj način i nemoguće prihvatiti uslov Evropske unije, dokle god se to nameće kao razlog i služi našim političarima da pokriju ono što je Insajder pokazao. Moguće je i da će biti potrebno da Srbija uđe u novu-staru izolaciju, pa da se Kosovo već jednom shvati ne kao srce, nego kao tuđinac Srbije, slično onom iz filma Alien Ridlija Skota iz 1978, koji dere naše telo i ostavlja nas bez trunke života. Koji je živeo samo parazitski prazneći naše telo, ostavljajući ga šupljeg na trpezarijskom stolu kao hranu koju je iscrpeo.

Da li je, dakle, mišljenje da treba priznati nezavisnost Kosova ekstremno? Ili se možda ekstremisti i oduzimači života kriju u onim figurama koje se samo smenjuju na vlasti i rade sve kako bi svoj interes pokrili Kosovom? Da li po Ustavu treba da idem u zatvor zato što govorim o ovome, ili mogu mirno da nastavim da živim u državi-pustinji kao što je ova? Znam samo jedno, predanje kaže da nešto u njoj čvrsto spava i retko kad se budi. Spavač mora da se probudi!

Peščanik.net, 19.10.2012.

TEMA – KOSOVO