Desila se koncentracija uspeha režima, na dan 23.2. tekuće godine: promenjeno je vlasništvo i položaj medija koji nisu vučimediji, gotovo izvesno na njihovu štetu; neustavni zakoni dobili su i stručni i ulični odgovor, dakle mogućnost za upljuvljavanje taman kad su se usta osušila; postavljen je „starinski“ sahat teškotonac u gradu gde ga nikad nije bilo, da preti masakrom nad ništa slutećim korisnicima motornih vozila. Time su se stvorili uslovi za posledičnu, još neviđenu koncentraciju ološa na glavnom alter-nacionalnom televizijskom mediju, Pinku. Nije više mogućno pominjati imena, nazovimo ih naprosto grupno, Prodanovići: ono što se dere najviše na svetu, pa ona s četvrt kile maskare, pa najstariji hillbilly u gradu, pa ljotićevski klokan, pa uobičajeni buket anal-litičara, pa zakonotrebac himself, pa pokoji zalutali ministar, pa udbosauri na dnevnoj šetnji – sve to, u posveti proleću, posebno i uvek njemu najmudrijem, u potpunom trijumfu volje. Poređenje sa najpoznatijim propagandnim filmom na svetu i u istoriji filma i medija iz 1935. nije tako besmisleno kako izgleda na prvi pogled: to je izvedeno kako to lokalno može najbolje da bude. Struktura je identična – prvo božanska intervencija mudrog vođe i verno prenesena svaka njegova dragocena reč, zatim uski krug pratilaca, svaki sa kratkim govorom, zatim se narod javlja i priprema, i konačno veliki slet posle skupa, obavezno sa dečicom.
Ovoga puta je uistinu bilo šta slaviti. No kao što posle proslave partijskog skupa u Nirnbergu ostaje zastrašujuća praznina, koju je čak i potpuno zanesena scenaristkinja i režiserka Leni Rifenštal osetila, i ovaj ultimativni trijumf volje Prodanovića došao je do ivice i zastao u tihom užasu. To dranje i orgastičnost pobede umiru, u završnici je tišina, kao u onom lepom francuskom idiomu, prevedenom iz starogrčkog – „anđeo prolazi“, kada u društvu iznenada nastane muk.
Rešenje se u jasnijem obliku pojavilo u sarajevskoj pobuni građana. Desila se tragična nesreća, i građani su je protumačili kao konačni rezultat čitavog sistema vladavine i delovanja vlasti. Pravilan zaključak, opravdan u sećanju i u instinktima koji su stečeni tada, za vreme rata. Jedan mrtav je dovoljan. I u novosadskom slučaju, stvorena je kritična masa koja deluje po čvrstim pravilima i utvrđenim vrednostima: osnovna merna jedinica je jedan ljudski život. Sve pada na nepoštovanju toga. Setimo se samo kako su se medijski Prodanovići ačili sa nesrećama koje su se desile po svetu, sa poukom o „pristojnosti“ onih tamo građana, koji se, eto, nisu posebno uzbudili ni bunili. Sada stiže naplata i za to, jer su građani razumeli da je svaki život podjednako neprocenjivo važan. Čitav misleni/politički čvor značenja je tu, osnova ideologije pokreta sa globalnim značenjem: država je dužna da omogući život pojedinca u ljudski prihvatljivim okolnostima, jer ljudska prava se ne zaslužuju, već se imaju. Omogućiti život pojedincu znači poštovati pravičnost i jednakost.
Trijumf volje, ovaj domaći, burleskni, mora se sačuvati u kolektivnom sećanju kao kratko doba kad se osetio kraj, praznina, ludom radovanje: niža kamarila se veseli, ne sluteći sa kakvom užurbanošću, panikom i nervozom vrhuška sprema odstup. Nisam taj utisak imala nikad ranije, kad su stvari izgledale mnogo gore ili bolje, zavisno od ugla gledanja. Trijumf volje me je ubedio, jer ostavlja dosad najdublje i najubedljivije NIŠTA.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
