Foto: RIA Novosti

Foto: RIA Novosti

Povodom poslednjeg nestašluka milicije na Trijumfalnom trgu u Moskvi, blogosfera je ovih dana prepuna komentara s emotivnim nabojem različitog intenziteta. Na jednoj strani se čuju argumenti pristalica Strategije 31,1 i bez obzira od koga stižu, svi oni se bez razlike svode na isto: vlast je obavezna da poštuje zakon. S duge strane, agrumenti „lojalista“ i ostalih zaštitnika zauvek obožavanoga režima, kreću se od radikalnog „nedovoljno vas biju“ do skoro liberalnog „a šta ako se dogodi neka ozbiljna provokacija, ko će za to biti odgovoran?“. Na ovakvu vrstu pitanja, moj odgovor je uvek jednak: policija, naravno. Otuda i ime Čuvari reda. Njihova je dužnost da obezbeđuju red i da na znalački način predupređuju nered. Doduše, oni ga predupređuju, ali je problem u tome što to čine na samo sebi razumljiv način. Izgleda da su samo pravi profesionalci sposobni da to čine tako da ih uglavnom svi razumeju. Ali gde ih naći?

Sećam se da je jedan od „pristalica“, tokom borbe argumentima s onim drugim, otprilike ovako napisao: „ako vi stvarno verujete da akcije te vrste mogu da se provode mirno, onda očigledno niste odavde“.

A ja jesam „odavde“, i ja verujem. I ne samo da verujem, nego znam. Znam, jer se dobro sećam potpuno mirnih akcija s kraja 80-ih i početka 90-ih, kada je više hiljada građana koji su bili takođe „odavde“, izlazilo na ulice Moskve. Vlast i njeni apologeti ne veruju u građansku svest stanovništva Rusije. Može biti. Ali ja verujem. I moja je vera zasnovana na znanju.

Saglasite se da sve zabrane zasnovane na „a šta ako oni…“ baš i nisu mnogo ubedljive. Ako do kraja pratimo ovu logiku, doći ćemo do tužnog zaključka da bi možda bilo najbolje da sve ljude držimo zatvorene u svojim kućama. Tvrdim da čak ni u tom slučaju nismo do kraja sigurni. Jer ljudi su bića sposobna da čine razne gluposti, zbog kojih zatim često sve odlazi dođavola. Recimo, može da im padne napamet da spaljuju svoje kuće. Šta onda?

I naravno, večito sporni saobraćaj. Po nekim argumentima, ispada da ljude koji su voljni da se u znak protesta negde okupljaju treba rasterivati ne zato što oni time ometaju saobraćaj, već zato što BI MOGLI da ga ometaju. Da, stvarno bi mogli. Razni ljudi mogu da čine razne stvari, pa i da ometaju saobraćaj, ako im se iz nekog razloga tako prohte. Onako, iz čista mira, saobraćaj mogu da ometaju recimo službenici Zberbanke, ili mesari, onako zadrigli i s krvavim satarama u rukama, ili polaznici dvomesečnog kursa za povišenje kvalifikacije radnika u poreskim službama, ili stanovnici staračkih domova u invalidskim kolicima, a može da nas ometa i grupa učenika sa farmaceutskog fakulteta. No, ne zaboravimo da ne samo da ometaju (između ostalih i umorne, ali zadovoljne vikendaše),2 već mogu i da sasvim zaustave saobraćaj i razni načelnici s rotacionim svetlima, kao i brojna stada surkovskih maloletnika (Naši, Mlada garda i ostali), koje s vremena na vreme vlast izvodi na ispašu na različita mesta u gradu, između ostalog i na obredni Trijumfalni trg.

Međutim, iz nekog razloga zaštitnici reda i mira biju i razvlače po asfaltu ne one koji stvarno MOGU da ometaju saobraćaj, već samo one koji BI možda MOGLI da to čine.

A na već ritualna pitanja zašto baš Trijumfalni trg i zašto baš 31. dan u mesecu (od strane vlasti se povremeno nudi neko drugo mesto i ne taj datum održavanja mitinga), mnogi su pokušali da daju odgovor, a meni se najbliži istini čini onaj koji govori o raznim vrstama kompromisa.

I tu se pred nama otvara jedna zanimljiva tema – koja je mera razumnog kompromisa. Ja sigurno nisam od onih koji ne veruju u mogućnost bilo kakvog razumnog kompromisa. Uvek sam za. Ali ovo je poseban slučaj. Ovde se očigledo zahteva, koliko god to paradoksalno zvučalo, takozvani jednostrani kompromis, a on je, kako mi to došaptava moja socijalna intuicija, neprihvatljiv.

I na kraju, ispričaću vam kratku priču koju sam čuo od jedog profesora iz Amerike. Njihov je univerzitet jednom prilikom posetio slavni Umberto Eko. Doputovao je na samo jedan dan i samo s jednim predavanjem. Razume se da je za taj mali provincijski univerzitet ovo bio izuzetno važan događaj.

Pred sam ulazak u auditorij, profesor Eko, inače strastveni pušač, zamolio je organizatore da pored flašice s mineralnom vodom za govornicu donesu i pepeljaru. Kako je pušenje i sve ostalo tome slično u celoj zgradi univerziteta bilo najstrože zabranjano, odgovorili su mu da je to apsolutno nemoguće. Ali profesor je bio neumoljiv. Rekao im je da oni tom zabranom krše njegova prava, da je on navikao da puši tokom svojih predavanja i da će, ako se njegova prava ne budu poštovala, otkazati svoje predavanje.

I tada nastade sveopšta trka, zaglušna zvonjava telefona i napeti proces sporazumevanja. U međuvremenu, kako je gost iz Italije veoma znamenita ličnost, u amfiteatru se okupilo hiljadu (a možda i više) ljudi željnih da ga čuju. Sve se završilo tako što je s najvišeg mesta stiglo odobrenje da se ovoga puta napravi izuzetak i da se izađe u susret kapricioznom gostu iz divlje Evrope. Doneli su mu pepeljaru i stavili je pokraj već ranije donete čaše i flašice s mineralnom vodom.

„Da, sada je sve u redu. Ali pošto nemam nameru da kršim pravila koja su uvedena na vašem univerzitetu i osim toga, spadam među one koji ne vole da se koriste bilo kakvim isključivim pravima, ja ovoga puta neću pušiti. A za pepeljaru, hvala.“, rekao je domaćinima Umberto Eko i započeo svoje predavanje.

Grani.ru, 11.06.2010.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.06.2010.


________________

  1. Strategija 31 – Član 31. Ustava Ruske Federacije glasi: „Građani Ruske Federacije imaju pravo da se mirno i bez oružja okupljaju, organizuju mitinge i demonstracije, protestne šetnje i akcije s ciljem izražavanja političkog nezadovoljstva.“ U okviru kampanje za zaštitu člana 31. Ustava RF, svakog 31. u mesecu koji ima 31 dan, politička opozicija i razni pokreti za zaštitu građanskih prava i sloboda, širom Rusije zajedno organizuju tzv. Miting nesaglasnih. U Moskvi se ovaj miting uvek zakazuje na Trijumfalnom trgu, a gradske vlasti redovno odbijaju da izdaju dozvolu za njegovo održavanje (mada zakon ne predviđa bilo čiju dozvolu, već samo prijavu organizatora) i uredno ga, sa očiglednim zadovoljstvom, rasteruju.
  2. Zadovoljni vikendaši – aluzija na Putinov odgovor Juriju Ševčuku da vlasti moraju da vode računa i o onim građanima koji su „saglasni“, kao što su recimo „vikendaši koji se umorni vraćaju iz svojih dača“, dok ih „nesaglasni“ svojim akcijama u tome ometaju.