Tužna je sudbina Slobodana Antonića. “Misionarska inteligencija” neće s njim da se dopisuje. Sram je bilo. On je onoliko naružio, omalovažio i izvređao, srpski rečeno pozvao na megdan, a oni ništa.
Ispalo je da sa njim žele da razgovaraju samo njegovi istomišljenici i branioci.
Umesto da se nad tom činjenicom ozbiljno zamisli, Slobodan Antonić to naziva intelektualnom nezrelošću i strahom od javne rasprave. Sve dokazane kukavice: Teofil Pančić, Petar Luković, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Olivera Milosavljević… Ajde!!!
Nije Antoniću palo na pamet da su “prozvani” naprosto SLOBODNO IZABRALI da ne žele dijalog na način na koji ga je on započeo i na koji ga vodi. Uveren sam da to nije bila kolektivna odluka “misionarske inteligencije”, već da svako od njih ima lične razloge za to. Dozvoliću sebi da pretpostavim da im je zajednička bila procena da tekst, koji autor naziva naučnim ogledom, nije vredan ozbiljnog razmatranja.
Da su bili u pravu, dokazuje Antonićev odgovor na tekst “Greške u koracima” dr Vojina Dimitrijevića koji je na ljubazan način pokušao da uozbilji ponuđeni dijalog. Antonić je to nazvao iznošenjem “izvesnih primedbi na moj ogled koje se nikako ne mogu nazvati neumesnim”. Odbijanje da “primedbe koje se nikako ne mogu nazvati neumesnim” prosto nazove UMESNIM PRIMEDBAMA nije ništa u odnosu na misaoni masakr koji je Antonić izveo nad delom teksta dr Dimitrijevića.
Prvo je Antonić, ničim izazvan i neverovatnim logičkim kalamburom, iz podnaslova “Narod je uvek u pravu” izveo beslovesnu “primisao koja glasi: Srbi mogu dobiti demokratiju tek kada prestanu da greše”!?!? Potom je, koristeći dalje svoju “metodologiju”, navedenu “primisao” suprotstavio svom stavu “…i Srbi su zreli za demokratiju”. Tako je glupost koju je sam smislio posredno pripisao dr Dimitrijeviću i “misionarima”. To se, Antoniću, nikako ne može nazvati dijalogom. To su podmetačine i denuncijacije. Zato se verovatno niko neće odazvati ni na providnu provokaciju da sa vama raspravlja o opravdanosti uvođenja vanrednog stanja.
I jedan savet Slobodanu Antoniću pre nego što skoči u duboku vodu i potone: nije tačno da se “Plivanje najbolje uči plivanjem”. Plivanje se najbolje uči sa učiteljem plivanja.
Isto važi i za demokratiju.
Vreme, 27.03.2003.
Peščanik.net, 26.03.2003.
