TV MERE

Govore: Mijat Lakićević, Dimitrije Boarov i Miša Brkić.

Svetlana Lukić: Da ne trošimo mnogo reči za ono što zna 7 miliona i 300 hiljada ljudi, a to je da nas čeka teško vreme i da je premijer Vučić najavio smanjenje plata i penzija, i neke nove mere koje se spremaju i sa kojima još nije eksplicitno izašao. Međutim, htela sam na početku da vas pitam da li ima uopšte nekog značaja i da li ima logike da je on teške dane za praktično svakog građanina ove zemlje najavio na RTS-u? Da li je bilo logičnije da izađe u parlament, to bi imalo jedan stepen ozbiljnosti, da vidimo da je u pitanju tim ljudi, da su u pitanju vlada, poslanici, a ne sad samo jedan čovek koji nešto predlaže ili nešto zamišlja?

Mijat Lakićević: U tom trenutku, to je zaista delovalo neobično, pre svega zbog toga što se tih dana stalno govorilo da će se izaći sa rebalansom. To je pomereno, otprilike, sa ponedeljka na četvrtak, pa s četvrtka na ponedeljak, i ljudi su očekivali da vlada zvanično, ili premijer, izađe sa tim u javnost i da kaže šta je rebalans i šta će vlada da radi do kraja godine. A onda se desila ta emisija, gde su opet ljudi mislili da će to biti nešto zvanično, a onda se to pretvorilo u jedan relativno neobavezan televizijski intervju. Mi vidimo zapravo da je to bila jedna vrsta političke taktike, pošto rebalans još nije spreman. I neće biti u septembru, kao što nije bio ni u junu ni u julu, kada je najavljivan, nego će biti tek u oktobru, da li sredinom ili krajem, to ćemo videti. Kao što smo čuli od ministra finansija Vujovića, oni će najverovatnije raspravu o rebalansu spojiti sa raspravom o budžetu za narednu godinu, što u ovoj situaciji, s obzirom na to da smo već pri kraju godine, deluje i logično.

Miša Brkić: Ako je Mijat u pravu, a jeste, kad kaže da je ovo u stvari bila artiljerijska priprema za donošenje tih paketa ekonomskih mera i rebalans budžeta, onda je možda pravo mesto bio parlament, dakle mesto na kome vlada polaže račun za svoj rad. Ovako je ispalo da je parlament beskorisna institucija, i možda ga sad u štednji treba ukinuti, brate – to su stvarno velike uštede. Dakle, premijer može direktno da komunicira sa narodom, što je on pokazao i sad, i kad je usvajan zakon o radu i paket, ona 3 ili 4 reformska zakona: o radu, o PIO fondu i o privatizaciji. Ali je zanimljiv detalj da je, i tad i sad, u Srbiju nenadano stigao naš prijatelj šeik, da podrži reformske napore srpske vlade i da kaže kako je Srbija dobro mesto za investiranje. Zanimljivo je da se to dva puta ponavlja. Ako se dogodi i kad bude rebalans budžeta, možda ga treba pozvati i u parlament.

Mi smo olako prešli preko jedne rečenice upozorenja Fiskalnog saveta. Pre oko 20, mesec dana, Fiskalni savet je rekao – da je rebalans bio u junu, vlada bi imala na raspolaganju bar 4, 5 mera štednje kojima bi mogla da napravi fiskalnu konsolidaciju. Odlažući, sada je došla u situaciju da ima samo jednu meru: smanjivanje plata i penzija. Mora brzo da se reaguje, i ušteda mora da bude brza. Ono što je premijer rekao na televiziji, to je po mom sudu ponovo pokušaj izvrdavanja, koje nas je dovelo dovde.

Dimitrije Boarov: Ja isto mislim, mada nešto drugačije ja gledam tu stvar. Pošto konkretne reforme – negde sam već pročitao, to su Smederevo, Simpo, Srbijagas i tako dalje – očigledno zahtevaju stvarnu odlučnost, i stvarno napuštanje jednog ranijeg modela privrednog ponašanja vlasti. I onda, kad se to stalno odlaže – a to su zapravo reforme – onda se ide na interventne mere. I po mom mišljenju, komično je kada ministar finansija kaže ‘mi imamo višak likvidnosti pa hoćemo na miru da sprovedemo ovu meru’, a ispostavlja se da taj višak likvidnosti ima horizont do aprila, a mi smo sada u septembru. To je samo nekoliko meseci, i tu se ne može govoriti o hiljadama milja do bankrotstva. Tako da, to su dosta mučne fraze, koje verovatno treba da prikriju i strah u toj vladi, a i kod samog premijera Vučića, od vremena koje dolazi.

I sada, pošto se ne ide u prave reforme, i pošto su mentalno to ljudi starog privrednog sistema, i oni sada ne mogu da shvate da država u kojoj je 50% kapitala u državnoj svojini zakonito proizvodi deficit, i da je zapravo prava terapija da se ta država povuče iz značajnog dela tog državnog kapitala, da se proda državna zemlja, da se prodaju, čak i ispod cene, neke velike infrastrukturne firme – to bi bilo pametnije nego da država dalje, uporno, očajnički zadržava stari model, u kome ona stranka koja u jednom trenutku ima simpatije naroda može da vlada tim resursima, a to zakonito vodi u deficit.

Miša Brkić: Pre godinu dana je Dačić, kao premijer, izjavio, kad je MMF tražio smanjenje plata i penzija: ‘pa to zna i moja baba’. Mi smo izgubili godinu dana zato što baba zna, a on neće da sprovede. I sad Vučić sa tim ljudima to treba da sprovede.

Mijat Lakićević: Ja bih sad rekao nešto o tome da li sad mora da se uradi ovo što se radi, odnosno da se smanjuju plate i penzije. Ako bih ukratko morao da kažem – da, mora. Ali mora zato što nije urađeno ovo o čemu je govorio Mita. Odavno je poznato da je javni sektor rak-rana srpske privrede i srpskog društva i države. Ništa na tome nije rađeno. Setite se kako je bilo pre neku godinu kada je bila privatizacija Telekoma. To uopšte niste mogli ni da pomenete. Naravno, sad nije stvar samo da vi to prodate, Telekom, nego da te pare iskoristite, znači da vratite neki dug, da zemlju razdužite, da pokrijete neke unutrašnje deficite, i da istovremeno te pare iskoristite za neke unutrašnje reforme, za restrukturiranje javnog sektora; da tim parama, recimo, platite otpuštanje ljudi, jer onda imate novac.

Znači, onda kažete ‘još ću da otpustim iz EPS-a 10 hiljada, a i odavde 10’. Znači otpustite nekoliko desetina hiljada ljudi, sredite javni sektor, i za to imate pare. Ne, vi to tada niste mogli da uradite, ogroman je bio pritisak javnosti i tu nije bilo ni političke volje. Tu je ključno da vi i dalje imate partijsko zapošljavanje. A tim partijskim zapošljavanjem vi zapravo šaljete poruku građanima, narodu – ma haj’te molim vas, nema ništa od upristojenja tog javnog sektora.

Svetlana Lukić: Po tome što sam mogla da vidim, Fiskalni savet je rekao da je način na koji će se smanjivati plate i penzije u javnom sektoru takav da je sigurno da će za nekoliko meseci to morati da se ponovi. I ovo sa penzijama je, naravno, posebno osetljiva stvar; zbog toga što, prvo, ima toliko penzionera, drugo, to su ljudi koji više ne mogu da rade. Prosto mi recite šta vi mislite o ovim merama koje se tiču smanjenja plata i penzija.

Miša Brkić: Vučić je sam rekao da su plate zaposlenih u javnom sektoru 40% veće od plata u privatnom sektoru. Dakle, moje pred-pitanje je: što se diže tolika frka za smanjenje plata, visokih plata zaposlenih u javnom sektoru, za koje premijer kaže da ništa ne doprinose i ništa ne rade. Kad su padale plate zaposlenih u privatnom sektoru, je l’ se neko uzbuđivao? Ne. Dakle, ‘ajte ljudi da upristojimo zarade zaposlenih u državnoj upravi prema mogućnostima i sposobnosti srpske ekonomije i srpske privrede.

Dimitrije Boarov: Moje mišljenje je nešto drugačije. Ja ne smatram da su plate u javnom sektoru previsoke, iako postoje neke komparativne analize, da su nešto više nego u Bugarskoj i Rumuniji. Ali to je sve beda jedna. Te plate, čak i kad su 40% veće nego u privatnom sektoru – iznose 500-600 evra. 600 evra, recimo.

Miša Brkić: I 600 evra je mnogo ako ti primaš platu a ništa ne radiš, sa stanovišta državne racionalnosti.

Dimitrije Boarov: E to je sad druga priča. Ja verujem da u javnom sektoru ima 150 hiljada ljudi koji praktično ne rade ništa i nisu iskorišćeni. Ja to verujem. I to je to naguravanje ljudi, zapošljavanje preko partijskih uticaja. Pa onda, kako se promeni vlast, oni što je ugurala prethodna ostaju, a dodaju se novi, i tako dalje. To se sve slažem. Međutim, problem je, naravno, svake države koja ima budžet od 10 milijardi evra, a 5 milijardi mora da uzajmi. To znači da ta država ne proizvodi, nema BDP adekvatan jednoj evropskoj zemlji. To su sve afričke dimenzije.

I sada mi, slažem se, živimo u okruženju gde je normalno da u razredu sedi tridesetoro dece, da se uče strani jezici, da se kod lekara transplantira srce, a imamo afrički BDP. I to, naravno, ne može da ide. Ali ja se stalno vraćam na to pitanje zašto Srbija ne može da isproba, jer su različiti modeli u okviru tog fatalnog državnog kapitalizma, koji je ovde tako shvaćen – nekad mi se čini da je bliži državnom socijalizmu, a danas mi se čini da je najbliži diktaturi proletarijata, jer se stalno govori o tome kako su siromašni zaštićeni, a srednja klasa ima da plati svoj oporavak od Miloševićevih vremena. Tehnostruktura sada treba da plati izlazak iz krize, koji nije moguć bez tehnostrukture. To je ta spirala siromaštva, a u toj spirali nema pametnih rešenja.

Video sam komentare da Fiskalni savet kaže: da smo ovo što je urađeno danas, opet nedovoljno po mišljenju Fiskalnog saveta, uradili pre dve godine, onda bi bilo dovoljno samo zamrzavanje primanja. Ja se apsolutno ne slažem sa tom tezom Fiskalnog saveta i uopšte, nisam zadovoljan njihovim dijagnozama. Oni dosta mehanički koriste svoje matematičke modele. Oni ne shvataju – da je to urađeno, da su plate zamrznute pre dve godine, a penzije možda i smanjene, onda bi se otvorio prostor za neku drugu divljačku državnu potrošnju, jer je jednostavno model upravljanja kapitalom takav u Srbiji. Prvo, vi nemate pravnu državu. A bez pravne države, nijedan paket ne može da uspe, ne samo ekonomski, nego ni paket ljudskih prava, ni paket reforme spoljne politike – vi sad nemate spoljnu politiku. Ovaj ministar Dačić, on se ne meša u svoj posao. On samo ovako protokolarno se vodi kao ministar inostranih poslova. I sve ovo je jedan paket odricanja da bi sve ostalo isto.

Mijat Lakićević: Ovo što kaže Mita, to je mogući scenario. Ne znam da li je realan, ali istine radi: upravo sad, kada su pripremane ove reforme, Fiskalni savet je izričito rekao da smanjivanje plata i penzija nema smisla ako se ne srede javna preduzeća, posebno ako se ne sredi Srbijagas.

Dimitrije Boarov: Pa ja sam za to da se srede. A jedini put je privatizacija. Jedini put.

Mijat Lakićević: To stvarno treba da ide u paketu. Ako se sve svede na smanjenje plata i penzija, to nema smisla.

Miša Brkić: Ako ostane na tome, za godinu dana Srbija će da bankrotira.

Mijat Lakićević: To ni politički, ni socijalno, ni u moralnom smislu nije u redu. I upravo svi ovi razgovori koji se vode ovih dana moraju ići za tim da se vlada natera da realizuje taj drugi deo paketa. Mi imamo sad ono što je Svetlana pitala na početku. Znači, smanjuju se plate i penzije, to je 350 miliona. Ali to nije dovoljno. Nama treba bar 780 miliona da se uštedi iduće godine. Odakle te pare? Te pare mogu da dođu samo ako se naprave uštede i na drugim mestima: na subvencijama, na javnim preduzećima, pa i na otpuštanjima u idućoj godini. Bez tih takozvanih strukturnih reformi, odnosno bez toga da univerziteti rade, da bolnice rade, da se zna koliko tamo stvarno ima lekara, kolika im je plata, a koliko ima adminitrativnog osoblja; pa na primer policija – to su desetine hiljada ljudi koji su neproduktivni, koji troše pare. I s tim se dalje ne može. To je prosto neizdrživo.

Dimitrije Boarov: Mi sada još samo govorimo o konturama tog celog programa Vučićeve vlade. Ali pogledajte, kad budemo dobili rebalans – a pogotovu je važan onaj drugi dokument, budžet za iduću godinu.

Svetlana Lukić: Hajde objasnite malo, pošto ste nekoliko puta sva trojica pomenuli važnost rebalansa, odnosno budžeta. Šta iz toga može da se čita?

Dimitrije Boarov: Evo, ja ću vam dati jedan primer: prema budžetu za ovu godinu odobreno je 787 miliona evra kao prostor za garancije države za kredite javnih preduzeća i javnog sektora. Pazite, 787 miliona. Te garancije će pasti na državu. To je taj rep koji ne možeš da odsečeš bilo kakvom merom.

Miša Brkić: Dobro, u tom budžetu piše i da će od šeika stići 3 milijarde evra, najmanje.

Dimitrije Boarov: Da, ali Vučić je rekao na televiziji, smanjivaće se subvencije, i tu je dosta stidljivo rekao da će biti manje i garancije. Ali on stalno donosi neke makete, neke programe. To podrazumeva kredite. To podrazumeva učešće Srbije. E sada, mene zanima da pročitam kad se pojavi budžet za iduću godinu, koliko će biti predviđeno za garancije za nove kredite javnog sektora i javnih preduzeća.

Miša Brkić: Da je rebalans budžeta donet u junu ili u julu, ne bi bilo više para da se daje Simpu, Srbijagasu, Smederevu, Jumku i ostalima. Ti od juna presecaš, gasiš tu slavinu. Ne, ti pustiš da od juna ona curi do oktobra. Da se podsetimo zašto nije donet rebalans u junu – zato što su bile poplave u maju. Dobro, što nije donet u julu? U junu nisu bile poplave.

Mijat Lakićević: Premijer je bio mekog srca, to je rečeno u julu.

Miša Brkić: Tako je premijer dao recimo 5 miliona evra Simpu da počne da radi, preko Fonda za razvoj. Koliko je ubacio u železaru svakog meseca? Osam i po miliona dolara da bi počeo da se puši odžak.

Svetlana Lukić: Postoji ta famozna cifra od 700-800 miliona evra koja mora da se uštedi, i sad je aproksimacija da će smanjenjem plata i penzija biti dobijeno 350 miliona, i on je rekao ‘a da vidite kako će kao bele lale da uplate tih 350 miliona ova javna preduzeća’.

Miša Brkić, Dimitrije Boarov: 150.

Svetlana Lukić: 150, pardon. Ali to su ista javna preduzeća koja moraju da budu subvencionisana svakog meseca. Ne razumem tu logiku. Kako očekuje od njih da nam uplate u budžet?

Miša Brkić: Pa ko zna gde su do sad uplaćivali.

Dimitrije Boarov: Pogledajte, 150 miliona će oni uplatiti, a ove godine su samo subvencije, znači ne garancije kredita, 150 miliona evra.

Miša Brkić: A gubici?

Dimitrije Boarov: A gubici 400-500 miliona evra.

Mijat Lakićević: Gubici idu unazad. Oni računaju i tekuće poslovanje. Ali recimo uzmimo Srbijagas. Slušao sam pre neki dan Bajatovića. On je rekao da će Srbijagas iduće godine imati profit 60 miliona.

Dimitrije Boarov: Da, ako naplati to što hoće da naplati.

Mijat Lakićević: Ne, ne, on je rekao 60 miliona profita, to se od njega očekuje. Kako će da bude profit? Tako što će on da ide sa naplatom 100%, znači više nikome nema poklanjanja gasa. A ove godine je naplata 55%. Jasno je da veliki broj preduzeća to neće moći da plati. Dakle, ako to njemu plate Sartid, Azotara, Petrohemija, Bor – za toliko će oni da odu u gubitak, znači tu će se pojaviti neki drugi troškovi. Ako oni to ne plate, Srbijagas neće imati kome da isporuči taj gas, a onda neće imati šta ni da naplati, onda neće imati taj profit. Tako da je ta računica dosta klimava. Jedino za ovih 350 miliona, to su stvarno pare. A ovo, nije to problem kako će to kod nas da prođe, to treba da prođe i u MMF-u. Oni su išli i računali da će od sive ekonomije da uzmu 300 miliona, pa su im ovi u MMF-u rekli da nema teorije.

Miša Brkić: Ma sve je to opsena i šibicarenje. Kakvih 350 miliona evra od sive ekonomije. Iskustva država koje su ušle u fiskalne konsolidacije govore da su to zanemarljivi prihodi. Nema ih ili su zanemarljivi. Najbolja, Letonija, je imala 0,5% povećanja u BDP-u zbog bolje naplate poreza sivoj ekonomiji. Ta priča – sad ćemo mi ad hoc akcije, to ne pije vodu. A ovo, Srbijagas, EPS ima profit, železnica – ubedite me da će železnica da ima iduće godine profit, pa će da plati porez. To je sve šibicarenje, k’o oni na Zelenom vencu sa kuglicom.

Dimitrije Boarov: Mi namerno govorimo malo karikirano, a problemi su stvarno užasni. Ja sam razgovarao sa nekim ljudima koji kažu ‘ne trebaju nam nikakvi paketi, nego neka država obezbedi da svaki poverilac naplati svoja potraživanja, i odjedanput će stvari krenuti nabolje’. To bi bilo dobro.

Mijat Lakićević: Kad bi bilo moguće.

Dimitrije Boarov: Bilo bi da Srbija nije zemlja koja predugo živi na veresijama raznoraznim, i ne samo Srbija kao neki entitet, nego i njeni građani isto tako. I sada, kad pogledate, u ovim merama za rezanje plata i penzija zaštićeno je milion i 200 hiljada ljudi, znači 35% svih koji imaju neke prihode u Srbiji. Ali ja vas pitam: mnogi od tih ljudi koriste gas, pa ne plaćaju. Pa su mnogi od tih ljudi priključeni na elektrosistem, pa ne plaćaju. I kad vi zaoštrite taj sistem plaćanja, onda nisu ti ljudi zaštićeni. Onda, ako u tom paketu bude, pored ovog skidanja plata i penzija, i jedna disciplina naplate, vi onda njima smanjujete prihode za goli život mnogo više od ovih tablica koje je premijer izneo preko televizije. Vi imate ljude koji imaju 20 hiljada prihode, voze neki automobil i čak idu u Tursku ili Grčku na letovanje, na neke načine.

E sada, kad vi krenete sa jednom zdravom ekonomskom politikom, onda dolazi taj politički udar suočavanja sa zidom realnosti, sa zidom mogućnosti. I od tog trenutka postaju besmislene raznorazne investicije u sektoru usluga. Ne vredi ništa pokrenuti, nemaš publiku, i dolazi opet jedan viraž naniže u siromaštvu. Znači ta spirala siromaštva mora da se leči promenom spoljne politike Srbije, promenom privredne orijentacije Srbije u međunarodnom okruženju, a ne pričama o tradicionalnim prijateljima i neprijateljima. Naravno, ne možete vi samo ovom merom privući strane investitore, jer jedan deo stranih investicija je apsolutno za izvoz, proizvodnja. Ali mnogo širi je krug investitora kad on računa da će barem deo te nove proizvodnje plasirati na domaćem tržištu. Ako on nema tu nikakvu perspektivu da bilo koji deo te proizvodnje realizuje u samoj Srbiji, onda on kalkuliše da li mu je ipak bolje da investira u Tanzaniju.

Mijat Lakićević: Ključno je da paralelno sa ovim merama štednje mi moramo da stvaramo preduzeća, moramo da stvaramo privredu, iz koje ćemo da nadoknadimo ovo što sad gubimo, znači, koja će nam dati mogućnost da imamo plate, ali realno, da ih stvarno zaradimo; znači i u privredi, a posle i u javnom sektoru. Za to su ključne investicije, i domaće i strane. Ove domaće se toliko ne računaju, ali mi znamo da smo ove godine imali faktički odliv para. Mi smo 800 miliona evra u minusu ove godine, a nemamo strane investicije. To zapravo najbolje govori o poslovnom ambijentu koji postoji u Srbiji. To je vrlo širok pojam, to nije samo ono što se tiče lokalnih samouprava, opština i gradova, da se brzo daju građevinske dozvole. To je čitava politika jedne zemlje, to je strategija.

I ovo što je maločas Mita govorio o spoljnoj politici – pa to je ključna stvar za strane investicije. Ako ste vi zemlja koja zna gde ide, koja zna kako je postavljena, kako stoji, to je signal. Za nas se ne zna da li smo prijatelji sa Kinom, sa Rusijom, sa Emiratima, a kao hoćemo u Evropsku uniju. Mi smo stalno raspolućeni. Ali to je loša poruka. Jer se ne zna da li će sutra ovde doći Putin, da li će ovde biti Rusija. Da li će Srbija da bude neka nova Ukrajina, hoće li zbog nas da se biju Zapad i Istok. U toj situaciji strani investitori oklevaju. Oni neće da ulažu, oni dobro gledaju, a i ako se odluče da uđu, onda traže velike beneficije. Zato je takozvani rizik Srbije kao zemlje veliki, i zato su krediti koje mi dobijamo na tržištu skupi, i zato moramo da plaćamo 9 hiljada evra po radnom mestu.

Miša Brkić: Evo ti primer: Fijat. Došao je zato što je vlada dala pola para. Ili nešto malo manje para, ili možda nešto malo više para. Fijat je onda ušao u globalnu krizu prodaje automobila. Prva reakcija je bila ‘prekidamo proizvodnju automobila u Kragujevcu’, i onda je ovde nastala panika, ‘šta ćemo sad?’. Odavno je prestao u javnosti da se spominje jedan dobar podatak: koliko je malih i srednjih preduzetnika i preduzetničkih radnji zatvoreno za godinu dana, a koliko otvoreno. Poslednji podaci govore da su otvaranja minimalna, a zatvaranja ekstremno visoka. Dakle, ljudima se više ne isplati da rade u ovakvom ambijentu, ovo o čemu Mijat govori. Preduzetnik se ovde tretira gore nego sponzoruša i krimos. Radnici ga gledaju kao eksploatatora, komšije ga gledaju kao ‘u vidi, ovaj se obogatio’, a država ga gleda kao lopova. Šta njemu treba da živi na ivici zakona, jer tako smatra država? U takvom okruženju, pa ko je lud da otvara firme u Srbiji?

Dimitrije Boarov: Ja bih bio spreman da štošta u demagoškoj interpretaciji ovog paketa koju smo videli kod premijera oprostim, ukoliko je to psihološka priprema za budžet za 2015. godinu, ali nisam optimista, odmah da kažem, jer mi se čini da su interesi da Srbija ostane ovakva kakva jeste, znači nikakva.

Miša Brkić: Čiji interesi?

Dimitrije Boarov: Mišo, je l’ ti misliš da niko nema interes da Srbija ostane ovakva kakva jeste?

Miša Brkić: Ne, ne. Čiji interesi? Unutrašnji, spoljni, mešano?

Dimitrije Boarov: Pa i unutrašnji i spoljni.

Miša Brkić: Radi pojašnjenja samo pitam, ništa drugo.

Dimitrije Boarov: Vodio sam sa jednim našim poznatim ekonomistom kafansku raspravu o tome da li je za Srbiju bolje da bude gubernija ili banana država. I ja sam bio zagovornik da je bolje banana nego gubernija, a on je bio suprotnog stanovišta. Naravno, nije dobro da Srbija bude ni gubernija ni banana država, ali ona država koja nije u stanju da živi od svoga rada, hajde da se malo marksistički izrazim, naravno, ili će biti gubernija ili banana država, trećeg nema. I u tom smislu su desničari u krivu kad misle da je moguća politika neutralnosti jedne neefikasne i nesposobne drave. Tako da pretpostavljam da naši političari osećaju da se mora ići u reforme, jer može da se dogodi nešto gore od toga da ne možeš da upravljaš razvojem, a to je da moraš da upravljaš krizom.

Mijat Lakićević: Taj bankrot za koji je Vučić rekao da je miljama daleko baš i nije tako miljama daleko, i to je mač koji njima stoji nad glavom. On jeste možda daleko ako se preduzmu sve te mere, ali ako se ništa ne uradi, on dolazi vrlo brzo, a to onda nije za političara dobra pozicija. I to jeste realna opasnost za njih, i taj strah verovatno njih sad i gura da uđu u ovo.

Miša Brkić: Strah može da ih gura i na drugu stranu, izvini. Na diktaturu, recimo. Ne govorim trenutno o Srbiji, nego govorim o modelima. Dakle, kad bi Mita bio u pravu, ja bih otišao kući pevajući. Naši političari imaju svest i odgovornost da zemlju treba da izvade iz krize.

Svetlana Lukić: Vi govorite o njihovom nagonu za samoodržanjem, l’ tako? Ali ima nekoliko stvari za koje je u poslednje vreme zajednički imenitelj gospođa Zorana Mihajlović. Ona je direktore železnica optužila za veleizdaju, rekavši da oni miniraju kredit od Rusije od 800 miliona; pa smo onda imali njenu interveciju po pitanju gasa, gde je odjednom dramatično obznanila da smo u energetskoj krizi i da je pitanje šta će biti na zimu; da voda uopšte nije počela da se ispumpava iz tih kopova. Izgleda kao da postoje unutrašnji politički sukobi za koje nema indicija da će se razrešiti u skorije vreme, a odnose se na stvarno ogromna javna preduzeća koja su problem po definiciji.

Miša Brkić: To je atrofija sistema, to nije problem unutrašnjih svađa. Vrlo često se dogodi da sadašnja vlada, sadašnji premijer za ovolike finansijske teškoće okrivljuju prethodnu vlast. Okej, rekli smo, prethodna vlast ima veliki udeo, ali ima i sadašnja vlast. Ali ko će da bude kriv zimus ako ne bude bilo struje? Dakle, hoće li prethodna vlast da bude kriva za to što niko ne ume da ispumpa vodu iz Kolubare 4 meseca? Onoliko koliko ih ima u vladi, da su svi pili tu vodu, popili bi je do sad. I mi ulazimo u zimu bez kolubarskog uglja. Možda nam on i ne treba, ali da nemamo termoelektranu u Obrenovcu koja daje polovinu ili trećinu srpske struje, bilo bi gusto.

Svetlana Lukić: Kako nam ne treba taj ugalj kad je ovaj Obradović rekao da je svaki kilogram uglja, citiram, ‘značajan’, i onda je ljudima koji su već platili ugalj obustavljena isporuka, i građanima i industriji.

Miša Brkić: Moje pitanje je: zašto ova vlada ne ume da ispumpa vodu iz Kolubare 4 meseca? Kad mi odgovore na to pitanje, onda možemo da govorimo o daljem njenom kredibilitetu.

Dimitrije Boarov: Kako god da okreneš, dođeš do toga da Srbija nije demokratsko društvo. Mi stalno kažemo da hoćemo javna preduzeća gde se stručno upravlja i stručno odlučuje. Bilo je najavljeno da će železnice odgovoriti na tu optužbu ministarke Mihajlović da dva direktora sabotiraju ruski kredit od 800 miliona, a mi ne znamo zašto ta dva direktora 6 meseci neće da potpišu neki aneks ugovora. Ti ljudi možda imaju neku profesionalnu savest, pa smatraju da nije doneta odluka koja je u interesu železnica, da nisu odabrane pruge gde su kompletirani projekti, da to nije dobro sa tehničke strane.

I sad dolazi neko sa strane ko, možda iz političkog interesa to minira – sad treba da dođe Putin, a neko tu neće da potpiše nešto, upotrebu ruskog kredita, ruske firme, ruskih radnika, ruskih projekata na rekonstrukciji srpskih pruga, na primer. Ja ne znam slučaj, ali voleo bih da je odmah sutradan demokratska javnost imala načina da sazna zašto ti ljudi to neće. Da li oni to neće da rade zato što nisu ugrađeni, što njihove privatne firme ili firme njihovih burazera nisu u tom poslu, ili oni iz nekih stručnih razloga, menadžerskih razloga neće da potpišu ono što je suprotno njihovom znanju. Mi to ne znamo.

Mijat Lakićević: Da je ono prvo, ugrađivanje, verovatno bi to bilo rečeno.

Dimitrije Boarov: Ali mi znamo slučajeve kad je rečeno, pa je posle ispalo da nije.

Svetlana Lukić: To je neverovatno, ipak, bez obzira na sve, da mi nismo u stanju da shvatimo u čemu je tu problem.

Dimitrije Boarov: Nismo obavešteni. Mi bismo shvatili da smo obavešteni.

Svetlana Lukić: Da, shvatam, sabrali bismo mi to. Vi ste u poslednjem tekstu koji sam pogledala pomenuli da ima verovatno dosta zainteresovanih za kupovinu zemlje. I u tom tekstu postoji zapanjujuća stvar, da četvrt veka država nije u stanju da popiše šta ima.

Dimitrije Boarov: Nažalost, to je tačno. Ljudi iz državnog aparata su skloni da ulaze u razne aranžmane i tu je jedno od sedišta korupcije. Jedna, po mom mišljenju, od najneuspešnijih i najčudnijih ustanova tranzicione Srbije, i ne samo tranzicione, još u vreme Miloševića, to je ta Direkcija za imovinu Republike Srbije. Ona je apsolutno zatvorena prema javnosti. I tu su i izvori velikih nepravdi. Sad je krenuo ovaj veliki poreski pritisak po opštinama, koje su se osetile ugroženo jer im je rečeno da će transferi biti desetkovani prema opštinama iz razloga štednje, i rečeno im je ‘evo naplatite’.

Jedan od malog broja fiskalnih izvora na opštinskom nivou su porezi na nepokretnosti, koji su bedno naplaćivani, zato što su bili izvor prihoda opština, a agent naplate je bila republika. I republika nije uopšte bila zainteresovana da se to naplati, jer to nije njen prihod već je prihod opština. Sad su opštine i agenti naplate tih poreza, i ti porezi su, ako ste videli po novinama, skočili za 20-80%. Međutim, sad se ispostavilo da opštine nemaju evidencije, da je to aljkaverija jedna zabrinjavajućih razmera. I to će, kako bude sređivano, biti dodatni pritisak na strani tražnje i pritisnuće građane Srbije. Tako da nema tu leka pri datom modelu upravljanja državom. Jedini lek je privatizacija i povlačenje države iz vlasništva nad kapitalom.

Mijat Lakićević: I da iskoristim ovo za povratak na budžet. Važan signal da se misli sa reformama ozbiljno, sa restrukturiranjem javnog sektora, u budžetu za 2015 godinu, i posle nje, jer fiskalna konsolidacija treba da traje 3 godine – bila bi privatizacija, znači da se objavi da će neka preduzeća biti privatizovana. To može da bude Telekom, da uđe neko u EPS, neki strani partner, da uđe u železnice. To bi bio jak i važan signal da ova vlast misli ozbiljno da reformiše državu, jer ova država je neefikasna. Pominjali smo kop Tamnavu. Pazite, nema ničeg jednostavnijeg od toga da se ta voda ispumpa, ali to ne može da se uradi 4 meseca.

Ogromni gubici u uglju, gubitak u struji. Znači, država mora iz toga da izađe, što pre to bolje. Potrebna nam je najavljena privatizacija u budžetu koji, uzgred, nije samo knjigovodstvena stvar, nego je to objava ekonomske politike, pa i ekonomske strategije. Privatizacija velikih javnih sistema, nekih potpuno, nekih delimično, bila bi ključan znak da Srbija zaista misli ozbiljno da postane normalna zemlja.

Miša Brkić: Pa jedan loš signal smo već dobili, a niko nije ni počeo da priča o budžetu. To je zakon o zabrani prodaje zemlje. Dakle, država se već oglasila i rekla ‘neću da izađem iz nepokretnosti’.

Svetlana Lukić: Čak i ljudi koji nisu skloni vašoj ekonomskoj filozofiji, počinju da se priklanjaju tome zbog toga što se vidi da je đavo odneo šalu, da ovde postoji tragična nesposobnost. Dakle, ne samo korupcija, ne samo političke veze, nego tragična nesposobnost. Ne verujem da ne postoji takozvana volja da se ispumpaju kopovi.

Miša Brkić: Ne znaju.

Mijat Lakićević: Klasičan primer je autoput u Vojvodini. Ne umemo da izgradimo autoput kroz ravnicu 25 godina.

Svetlana Lukić: Poslednje pitanje za svu trojicu. Mi treba da postanemo svesni da će nam narednih nekoliko godina život biti još gori, da ostatak svog života treba zapravo nekako da preživite da bi se napravila zdrava osnova da bi neko ko ostaje posle vas mogao da živi iole normalno.

Miša Brkić: Ali ja bih samo malo zarotirao taj tvoj sud. Dakle, o kome govorimo da će loše da živi? Hajde da uzmemo jednu kategoriju, parazita, koji su dosad živeli na državnim jaslama. Oni će gore da žive. A tih u Srbiji nije malo. Tih u Srbiji ima mnogo. Ovi što su primali 40% veće plate u državnom sektoru, može Mita da priča koliko god hoće da je malo 600 evra – idi u privatnu privredu pa im kaži da neko zarađuje 600 evra, kako će da te gleda. Dakle, oni zarađuju 400 evra. A u državnoj administraciji od 600 do 1.500.  Jedan broj ljudi će da živi lošije nego što je živeo do sada, a dosad je živeo dobro zahvaljujući raznim partijskim konekcijama. Da li će da žive lošije oni koji stvarno žive od svog rada, e mene to interesuje. Dakle oni koji rade u privatnoj privredi. Ako će oni da žive lošije, onda to nije dobro.

Svetlana Lukić: I ljudi koji rade u bolnicama i na fakultetima, i oni žive od svoga rada. Ne žive od svoga rada samo ljudi koji rade u privatnim firmama.

Miša Brkić: Ja bih voleo da vidim kako će izgledati reforma zdravstvenog sistema. Da li ti ljudi loše žive? Ako da, da li je to zato što ih ima mnogo, pa se malo deli na mnogo njih. Onda treba smanjiti broj zaposlenih.

Mijat Lakićević: Nikome nije naročito dobro. Srbija je generalno siromašna zemlja. Ali vi ste ipak imali situaciju da ovi koji su zaposleni u javnom sektoru manje rade, a žive bolje.

Miša Brkić: I siguran posao.

Mijat Lakićević: To je velika drušvena nepravda. To je nemoralno. I zašto bi to i dalje bilo tolerisano? Ja mislim da to ne treba da bude tolerisano. Znači mi ne možemo da kažemo da će sutra svima biti bolje.

Miša Brkić: I ne treba svima da bude bolje.

Svetlana Lukić: Kako mi upadamo u zamku, kao oni ljudi kad se tuku ispred kontejnera jer je jedan uzeo nešto malo bolje. I jedni i drugi smo pali ispod elementarne granice ljudskog dostojanstva, a stalno nam izmiču ovi koji treba državu, firme, javna preduzeća da vode. Kako uopšte dođemo u situaciju da vodimo rasprave te vrste, a ne ove druge?

Mijat Lakićević: U tu situaciju dođemo na izborima. Znači treba da gledamo šta biramo.

Dimitrije Boarov: Ja primećujem sada po novinama da polako i desnica počinje da traga za nekim svojim blokom. I biće teško u Srbiji, a uvek vi imate dovoljno agilnih ljudi koji to mogu da iskoriste da pronalaze neprijatelje, da okrivljuju svetski liberalizam, da ističu da smo izneverili svoje nacionalne ciljeve, iako je dokazano da je nacionalizam najskuplji sport na svetu. I to, između ostalog, niz cehova koje danas plaćamo, to je to ludovanje i traganje za nacionalnim putem u svetskoj istoriji, pa da se drugi nama prilagode.

Hoćemo u Evropsku uniju, ali po našim pravilima. Ne možemo mi dozvoliti da se nama diktira. Ali na stranu to. U tom smislu razumem i Vučićeve izvesne strahove i pokušaj demagoškog pristupa, jer ja mislim da se on sad više plaši desnice nego ove takozvane građanske opozicije. Tako da sve zajedno, čovek bi morao biti pesimista. Međutim, istorija nas uči da i najgore zemlje mogu da se poprave. Deda Avram mi je govorio da je ekonomija jako jednostavna, da se zasniva na trikovima i da se veoma brzo mogu postići značajna poboljšanja. Ja mu nisam verovao, ali sad možda iz očajanja počinjem da mu verujem.

Miša Brkić: Da ovde završimo, samo da bude bez trikova. Ako može.

Svetlana Lukić: Hvala vam svoj trojici.

Peščanik.net, 29.09.2014.