Sa 20 godina se nisam pitao šta želim da čitam već ko želim da budem. Odlazio sam u knjižare kao u hramove, na hodočašće u potrazi za tim odgovorom. Nisam imao puno novca i pažljivo sam birao. Uzeo bih knjigu sa police i proučavao njen omot, mirisao stranice, opipavao atmosferu u prvim pasusima i zamišljao burne zaplete koji slede i sebe u njima, mudrijeg i hrabrijeg. To osećanje me zapljusne i danas, svaki put kad uđem u knjižaru: uzbuđenje zbog tog mnoštva mogućnosti.
Pa ipak, sve je drugačije.
Kada danas preturam po rafovima ne zamišljam samo svoje buduće, već i prošlo vreme. Tu nisu samo knjige koje bih mogao čitati, već i one koje sam pročitao. Životi koje sam vodio i ostavio. Želje koje se nisu ispunile. Knjižara je još uvek moj hram, ali u njemu ne nalazim samo odgovore na pitanja, već i neostvarene snove.
Počeo sam idem u knjižare da bih naučio da pišem. Jedini uporni savet koji sam dobijao od priznatih pisaca bio je da čitam sve. To je bio dobar savet. Još uvek je dobar. Ali je i neostvariv. Niko ne čita sve, čak ni sve knjige koje bi želeo da pročita. Svi biramo, pa šta bude. Poznati citat Džona Mjuira o ekologiji mogao bi se primeniti i na naš izbor knjiga: „Kad god biramo neku stvar otkrivamo njenu povezanost sa svim ostalim stvarima u svemiru“. Knjižara je taj granični prostor. Čak i ako kao ja nemate dovoljno novca da svake nedelje kupite kutiju punu novih knjiga i tako sebe iznova izmislite, imate taj dragoceni trenutak izbora.
Kao mlad pisac čitao sam što više mogu, da upoznam različite stilove, rečeničke strukture i glasove raznih pisaca. Smatrao sam da treba da razvijem osećaj za ono što odzvanja i za ono što se prodaje, kao i za ono što je već hiljadu puta isprobano. Ali ono što mi je trebalo više od svega bile su posledice mojih izbora. Trebalo mi je da živim živote koje su me knjige koje sam čitao nagonile da vodim – da budem smeo, velikodušan, otvoren za iznenađenja i misterije. Dok nisam sve to proživeo, moje proučavanje rečenica bilo je samo album sa insektima pribodenim čiodama, poređanim po rodovima i vrstama. Nešto sam saznavao iz tih hladnih klasifikacija, ali se to nije moglo meriti sa iskustvom boravka na širokoj planinskoj padini, gde stojim okružen mirisom rastinja i cvrčanjem cvrčaka.
Ulazeći u knjižaru danas kao 44-orogodišnjak, izbori koje sam načinio kao mlad pisac čine mi se skoro neizbežnim. Moja rana ljubav prema Torou i pisanju o prirodi i samoći doveli su me do Džona Mjuira, Rejčel Karson, Meri Ostin, Loren Ajzli. Zatim sam otkrio Edvarda Albija, Vendela Berija, Barija Lopeza, Eni Dilard, Lindu Hogan. Čitao sam U potrazi za baštama naših majki Elis Voker i Ceremoniju Lesli Marmon Silko.
Želeo sam da saznam ono što oni znaju i da se iniciram u praksu kritičkog i kreativnog pogleda na svet kroz vizuru i poetiku mesta.
To mi je pomoglo da po prvi put zaista ugledam svoj mali rodni grad u Indijani. Kukuruzna polja više nisu bila samo to, već i manifestacije poljoprivrednog kolonijalizma, uzorana na otetoj zemlji, isušenim močvarama i posečenim šumama. Azot koji se koristio za đubrenje ovih polja prelivao se iz malih potoka, poput Vajldketa koji je tekao iza moje kuće, u reku Vobaš, pa u Ohajo i na kraju u Misisipi, pre nego što bi konačno dospeo u Meksički zaliv gde je đubrio ogromne površine otrovnih algi i stvorio mrtvu zonu veličine Nju Džersija. Kao dečak gacao sam po ovim potocima i brzacima sa svojim ocem pecajući i posmatrajući viline konjice kako lebde iznad vode. Kao tinejdžer proveo sam 6 leta kao berač kukuruza za minimalnu nadnicu. Ali tek posle čitanja Toroa o životu na jezeru Valden počeo sam istinski da razumem svoj zavičaj.
Pisanje proisteklo iz pokušaja da shvatim mesto svog rođenja odvelo me je na najčudnija mesta. Na osnovu neobjavljene novele o godinama koje sam proveo kao berač kukuruza pobedio sam na književnom konkursu čija je nagrada bila posao nadzornika na zabačenom seoskom imanju na obali Divlje reke u Oregonu. Za svega nekoliko godina prešao sam put od čitanja o Toroovom eksperimentu iz samodovoljnosti čoveka u prirodi do sopstvenog iskustva o tome. Priča o 6 meseci provedenih u Oregonu bila je moja prva objavljena knjiga koja mi je pomogla da dobijem posao predavača u Masačusetsu.
Danas živim svega desetak milja od jezera Valden. U mojoj knjižari dobroćudna njuška Henria Dejvida Toroa uokvirena zulufima blene u mene sa brojnih naslovnih strana knjiga na polici „lokalni autori“, podsećajući me na to gde sam – i ko sam. Druge knjige imaju isti efekat na mene. One nisu samo predmeti na polici, već tačke na mapi, konvergencije koje me vode ka ranijim verzijama mene samog. Prošle nedelje smo moj devetogodišnji sin i ja zalutali među knjige sa zadivljujućim fotografijama prirode. Jedna od njih je bila o rekama i u njoj sam pronašao sliku Divlje reke. Pokazao sam je svom sinu i rekao: „Ovde je tata živeo pre puno godina, u Oregonu, pre nego što si se ti rodio. Zar nije prelepo?“ Ali za njega je to bila samo još jedna slika reke. Bacio je kratak pogled, rekao da je prilično kul, a zatim otplovio u potrazi za sopstvenim mogućnostima.
Osetio sam žaoku njegove nezainteresovanosti, ali ono što me je oborilo s nogu je bila sama fotografija Divlje reke. Tu, čekajući u neupadljivoj knjižari u Konkordu, Masačusets, na stranicama luksuzne, glomazne knjige sa fotografijama ležao je smaragdni komad mog srca, bljesak života koji je nepovratno prošao. Mnoge knjige me danas bolno žigaju na sličan način. Dovoljno je samo jednom pročitati Ka svetioniku Virdžinije Vulf pa zauvek shvatiti da nam svetionik uvek izmiče. Vremenom je Holden Kolfild iz Selindžerovog Lovca u raži prestao da bude moj arbitar istine i sveo se na tužnog i zlobnog klinca. Decenije posvećene Fokneru? Proćerdane. Mislio si da ćeš uvek mesiti svoj hleb uz pomoć Tasadžara knjige o hlebu? Sada imaš decu, račune i stres zbog posla.
Gde je sada onaj vrući hleb?
Ljudi koji si mogao postati da si drugačije birao pohode knjižaru zajedno sa osobom u koju si se pretvorio i onim što bi još mogao postati. Ako ti je stvarno stalo do tog hleba pronaći ćeš način da ostvariš svoj san. Ali to ima svoju cenu. Možda ćeš morati da odustaneš od čitanja Uliksa. Ili one biografije Tedija Ruzvelta na koju si već bacio oko. Ili knjige o peruanskim šamanima, one o regionalnim vinima, ili one o Darvinovim putovanjima Biglom.
Izbor je uvek slatka patnja. Ne žalim se zbog toga, već samo hoću da kažem da nikada ne ulazimo u istu knjižaru, baš kao ni u istu reku. I mada sam i dalje zabljesnut njihovim obećanjima, ulasci u knjižare me danas pomalo plaše. Čemu podsećanje na sve što nisam uradio? Ili na ono što je bilo i nepovratno nestalo? Sa 44 godine osećam pritisak kojeg nije bilo sa 20. Kako me je otac nedavno elokventno podsetio kada sam mu se pohvalio čišćenjem snega: „Pazi momče, ušao si u zonu srčanih udara“. Koliko knjiga mi je još ostalo da pročitam?
Naravno, odluka o tome šta ćemo čitati je prilično luksuzan problem. Svi znamo da je svet u plamenu, u nekim slučajevima sasvim doslovno, a i činjenica je da imamo veći izbor knjiga nego ikada u ljudskoj istoriji. Ali ja sam sentimentalan. Kako da ne budem radoznao u vezi sa implikacijama aktivnosti koja je obeležila sve delove mog života? Prisećam se kako Rejčel Karson piše o plimama i onome što ih izaziva: „Teoretski gledano, postoji gravitaciono privlačenje između svake kapljice morske vode i najdalje zvezde u svemiru“. Postoji li išta što nije vredno naše pažnje? Postoji li ijedan problem sa kojim se suočavamo a da na neki način nije posredovan knjigama? Šta zapravo radim kada svom sinu pre spavanja čitam slikovnicu o Džejn Gudal i njenim gorilama? Kada na kraju knjige Tigrov skok Kejt DiKamilo tigra upucaju i ubiju i moj sin se rasplače zbog smrti životinje napravljene od reči, šta sam zapravo učinio? Knjige ne samo da nam pričaju priče – one postaju mi. Ko želimo da budemo? Kolikog udela imamo u tome? Plaši me sveta moć koja prebiva u hramu knjižare.
Ali reći ću vam ko u knjižare ulazi bez straha. Viđam ih među policama, u džemperima i prevelikim naočarima za sunce i sa velikim torbama na ramenima. Razgledaju naslove i uzimaju knjige sa polica, koncentrisano proučavajući omote: ljudi preko 50, 60, 70 i više godina. Ljudi sa mnogo više priča od mene. Celoživotni čitaoci. Zavisnici od knjiga. Ponekad ih posmatram i razmišljam šta upravlja njihovim izborima. Kako se razvija čitanje? Da li su knjige za nas kao lišće za stabla, da li nas hrane dok ih držimo u rukama, da bi se raspale kad ih spustimo i ponovo nas hranile kao humus? Ohrabruju me ljudi stariji od mene. Pred njima sam skrušen. Umesto pitanja ko želim da budem oni sebe prosto pitaju: šta želim da čitam.
Steve Edwards, Literary Hub, 03.01.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 10.01.2019.