Dubravka Ugrešić u sećanjima svojih prevodilaca

Romansijerka i esejistkinja Dubravka Ugrešić, provokativna, bez dlake na jeziku, umrla je u Amsterdamu 17. marta, okružena porodicom i prijateljima. Bila je poznata po svom prodornom kritičkom glasu, fascinantnoj razigranosti i posvećenosti principima koje joj je nalagao njen položaj iseljenice i građanke Republike svetske književnosti, kao i po glasnoj kritici tekuće provale nacionalizma i neofašizma.

Počela je da objavljuje priče i romane ranih 80-ih godina prošlog veka i bila je jedna od zvezda svoje književne generacije u Jugoslaviji. Među prvim postmodernistima u svojoj zemlji istraživala je književnost kroz sočiva književne teorije – koja je bila njena druga ljubav. Jugoslovenski ratovi su buknuli 1991, prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, a krajem decenije na Kosovu. Ugrešić je zauzela nepokolebljiv stav protiv sve težih neprijateljstava. Uprkos njenoj ranijoj širokoj jugoslovenskoj popularnosti, hrvatska javnost je brzo osudila njenu antiratnu poziciju i time ubrzala njenu odluku da se preseli u Holandiju. Odatle je putovala po celom svetu kao predavačica i spisateljica.

Ton njenih esejističkih knjiga – Američki fikcionar, Kultura laži, Zabranjeno čitanje, Nikog nema doma, Karaoke kultura, Europa u sepiji i Doba kože – gnevan je i taman, ali ipak često humorističan, a forma koja prelazi iz esejističke u pripovednu i natrag samo je njena. Kako u esejima tako i u romanima i pričama „Posudi mi svoga lika“, Forsiranje romana rijeke, Muzej bezuvjetne predaje, Ministarstvo boli, Baba Jaga je snijela jaje i u najnovijem romanu Lisica, Ugrešić istražuje mnoge aspekte raseljenosti, transnacionalizma, radosti koje donosi književnost i komplikacija koje povlači položaj javnog intelektualca.

Dobitnica je Međunarodne nagrade Neustadt za književnost 2016. godine, kao i uglednih nagrada u Austriji, Nemačkoj, Italiji, Holandiji, Švajcarskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Jugoslaviji; pripale su joj i Nagrada za najbolje prevedenu knjigu, Međunarodna nagrada za stranu književnu prozu i Nacionalna nagrada kruga književnih kritičara. Njeni romani i eseji prevedeni su na 30 jezika. Njen američki izdavač je Open Letter Book.

Ovde se prevodioci dela Dubravke Ugrešić na engleski – Celia Hawkesworth, Mark Thompson, David Williams, Vlad Beronja i ja – sećaju nje i njenog dela. (Michael Heim, koji je preveo Forsiranje romana reke i Ministarstvo boli i sarađivao sa Celiom Hawkesworth na prevodu priča iz zbirke Život je bajka, napustio nas je pre Dubravke.)

Ellen Elias-Bursać

Celia Hokesworth

Srela sam Dubravku na književnom skupu u Zagrebu 80-ih godina prošlog veka i odmah su me očarala njena oštroumna zapažanja o ljudima i svetu oko nje. Mora da sam joj izgledala kao jedna od onih malih, zdepastih žena s naočarima koje su se, kao što je rekla, jednom dobro provele u Dalmaciji i koje sad vise na tim skupovima baveći se prevođenjem i živeći od te uspomene.

Naš prvi zajednički projekat bila je Štefica Cvek objavljena 1992. pod naslovom In the Jaws of Life. Bilo je nagoveštaja tamnijih strujanja ispod površine, ali mladim piscima koji su započinjali karijeru činilo se da je to vreme puno obećanja. Kasnije dok smo zajedno radile na prevodima, Dubravka je često dolazila u Veliku Britaniju i čežnjivo pominjala da bi možda mogla da se useli u letnjikovac naše vikendice u Oksfordširu.

Kad smo osnovali Dodatni program stipendiranja za studente iskorenjene ratom, koji je finansirao Soros, Dubravka je pristala da uđe u odbor. Ti svrhoviti sastanci, usmereni na mlade, svima su nam mnogo značili. Za mene je rad na njenim sjajnim delima bio najveća privilegija. Uvek ću biti zahvalna što sam imala priliku da ih tako prisno delim s njihovom izvanrednom, nezamenljivom autorkom.

(Celia Hokesworth prvi je prevodilac Dubravke Ugrešić na engleski; njihova saradnja je započela tokom prevođenja romana Štefica Cvek u raljama života (In the Jaws of Life), a nastavila se prevođenjem knjiga Američki fikcionar (Have a Nice Day), Život je bajka (Life Is a Fairy Tale), Kultura laži (Culture of Lies), Muzej bezuvjetne predaje (Museum of Unconditional Surrender), Baba Jaga je snijela jaje (Baba Yaga Laid an Egg) i Zabranjeno čitanje (Thank You for Not Reading))

Mark Thompson

London, mart 1991: nalazim se s Dubravkom da porazgovaramo o njenoj prvoj knjizi Forsiranje romana rijeke. Vreme nam krade Jugoslavija, koja je tada već bila na pragu katastrofe. Ona na to gleda iz ptičje perspektive. „Svi zidovi su srušeni, naravno“, kaže na svoj oštar, beskompromisan način, „ali granica [prema Evropi] još postoji. Više, mislim, zbog naše nego zbog vaše strane.“

Zagreb, decembar 1992: prevodim njeno pismo kojim objavljuje da napušta Društvo hrvatskih pisaca (ranije Društvo pisaca Hrvatske). Ja sedim, ona šetka po sobi. Da li je štitila svoje delo trošeći višak gneva u razgovorima, pismima, elektronskim porukama? Kad sam se jednom začudio nečijem prelasku u nacionalistički tabor, njen odgovor je spržio moj inbox: „Žao mi vas je. Vi ste dobri, ljubazni i učtivi. Ali ne poznajete zonu kojom se bavite. Takva sam bila i ja. Bile su mi potrebne godine da naučim ʼjezikʼ ljudi koji me okružuju. Danas nisam nimalo pametnija. Samo izbegavam kontakte…“

Oksford, jun 2022: čitam pisma Danila Kiša. Jedan njegov prijatelj nalazi utehu u tome što zna da je Kiš živ i što „negde diše. Bilo gde“. Citiram to Dubravki, a ona kaže da bi volela da nas vidi („Znate li da postoji direktna železnička linija iz Londona?“). Ne shvativši poruku, šaljem umesto toga knjigu: Love’s Work Gilian Rose.

(Mark Thompson je sarađivao sa Ellen Elias-Bursać i Celiom Hawkesworth na prevodu knjige Baba Jaga je snela jaje.)

David Williams

U petak uveče 17. marta našao sam žabu u ulaznim vratima. Bezmalo sam se usrao – nepristojan, ali vrlo veran prevod tog iskustva. Na novom Zelandu, gde živim, nikog koga poznajem nikad nije posetila žaba. Tek oko podne u subotu stigla mi je vest da je Dubravka umrla. Kad se uračuna vremenska razlika, žaba me je posetila otprilike u vreme njene smrti. Obratio sam se Guglu. Mnoge drevne kulture su verovale da su žabe glasnici između duhovne sfere i fizičkog sveta. To zvuči kao neka priča o kuštravom psu iz koje bi Dubravka isplela dobru nit. Ali istina je. Dogodilo se.

Jedne zime boravio sam kod Dubravke u Amsterdamu. Njena stambena zgrada je bila brutalistička betonska građevina s balkonima dugačkim sto metara, koji su zapravo bili pusti spoljašnji hodnici. U svojim delima Dubravka se uzdigla nad banalnošću kako nacionalizma tako i poznog kapitalizma, ali je platila strahovito visoku cenu. Poslednji put sam je video u Cirihu. Bila je odsela u divnom malom hotelu na trgu s kaldrmom. To nije bila Ženeva, ali je ličilo na nešto iz Tri boje: crveno ili Nepodnošljiva lakoća postojanja. Radije je tamo zamišljam.

(David Williams je preveo Europu u sepiji i Karaoke kulturu i sarađivao sa Ellen Elias-Bursać na prevodu Lisice.)

Ellen Elias-Bursać

Nisam imala vesti od Dubravke nekoliko nedelja ovog februara, pa sam je pozvala 8. marta, na Međunarodni dan žena, da joj poželim sve najbolje. Rekla mi je da je bolesna, da je u stvari bolesna već tri godine. Devet dana posle toga je umrla. Tokom tih godina blisko smo sarađivale na prevodima a ipak to nisam znala. U Hrvatskoj postoji izraz: kriti nešto kao zmija noge. Tako je to radila Dubravka.

Jedna od mojih prvih misli bila je kako je bila vesela u januaru ove godine kad smo razgovarale na Zoomu. U prevodu na kom smo radile pogrešno sam prevela naslov poznate televizijske serije kao Buffy the Vampire Killer. Slayer, ciknula je! Slayer!

Ranih 80-ih godina prošlog veka, pre nego što smo se srele i sprijateljile, boravila je u mojoj vikendici u Istri kad ja nisam bila tamo, i na polici s knjigama videla je svoju Šteficu. Napisala je na mom primerku – još stoji na polici – čarobnu belešku, ilustrovanu prsatom malom mišicom s naočarima, koja je imala čak i fusnotu:

Jedna je mišica – pisica
švrljala po biblioteci
tražeći među knjigama
spas
mir
i sir.
I kad je ugledala svoju*
pohvalila je – odabir!

* misli se na svoju knjigu!

(Ellen Elias-Bursać prevela je Nikog nema doma, Doba kože i Brnjicu za vještice, i sarađivala na prevodu knjiga Lisica s Davidom Williamsom i Baba Jaga je snijela jaje s Markom Thompsonom i Celiom Hawkesworth.)

Vlad Beronja

Za mnoge od nas koji smo 90-ih godina prošlog veka otišli iz Jugoslavije „kao pacovi koji napuštaju brod koji tone“, s jednom torbom ili koferom u ruci, Dubravka je bila pesnikinja naše novopronađene i gorke snalažljivosti u svetu i književna alhemičarka naših krhkih sećanja. Otad su mnogi od nas stekli novi život, novi jezik, novi pasoš.

Neki od nas su čak prestali da misle o sebi kao o izbeglicama popustivši pod pritiskom asimilacije da bi sebi obezbedili hleb pod drukčijim nebom. Ali svakom novom knjigom Dubravka nas je ponovo podsećala na formativno iskustvo migracije, na dioptriju dugotrajne otuđenosti koju nijedan novi pasoš ne može potpuno da ispravi. Upravo taj način gledanja na svet s margine – kao na nešto nikad sasvim blisko – prolazi kao jarkocrvena, revolucionarna nit kroz celo njeno virtuozno književno delo.

I pored mnogih nagrada i povremenog šuškanja o Nobelovoj, u svojoj društveno subverzivnoj imaginaciji Dubravka je videla duboku srodnost između svog književnog truda i cirkuskih tačaka poljske čistačice u Amsterdamu, jadnih uličnih nastupa jedne Romkinje u Berlinu, pedantnog rada vijetnamskog tehničara za nokte u Njujorku – svi neizvesnih sudbina, svi migranti, stalno izloženi okrutnim hirovima kapitalističkog tržišta.

Dodajem dva Dubravkina novija kolaža – na kolažima je radila do samog kraja – koje mi je poslala pre manje od mesec dana. Jedan nosi natpis „Lenjin i Lolitesa“.

(Vlad Beronja je preveo Crvenu školu.)