Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Populisti se groze institucionalnog ograničavanja izvršne vlasti. Budući da tvrde da predstavljaju „narod“ kao takav, oni sva ograničenja svoje moći shvataju kao podrivanje narodne volje. Po njima, takva ograničenja mogu služiti jedino „neprijateljima naroda“ – manjinama i strancima (u slučaju desnih populista) ili finansijskim elitama (u slučaju levih populista).

Ovo je vrlo opasan pristup politici, jer dopušta većini da gazi prava manjina. Bez podele vlasti, nezavisnog sudstva i slobodnih medija – koje preziru svi autokratski populisti, od Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana, do Viktora Orbana i Donalda Trampa – demokratija se pretvara u tiraniju onoga ko se u datom trenutku našao na vlasti.

Redovni izbori se pod populističkim režimom pretvaraju u dimnu zavesu. U odsustvu vladavine prava i osnovnih građanskih sloboda, populistički režimi se održavaju na vlasti manipulišući medijima i pravosuđem kako im se prohte.

Populistička odbojnost prema institucionalnim ograničenjima proširuje se i na ekonomiju, u kojoj totalna kontrola „u interesu naroda“ znači da se populističkoj vlasti ne smeju postavljati nikakve prepreke u vidu nezavisnih regulatornih tela, nezavisnih centralnih banaka ili pravila globalne trgovine. Ali dok je populizam u političkom domenu skoro uvek štetan, ekonomski populizam ponekad može biti opravdan.

Počnimo od toga zašto se ograničenja u domenu ekonomske politike uopšte smatraju poželjnima. Ekonomisti vole ovakva ograničenja zato što ekonomska politika koja je apsolutno zavisna od previranja u unutrašnjoj politici može proizvesti izuzetno loše ishode. Poseban problem ekonomske politike je ono što ekonomisti nazivaju vremenskom nedoslednošću: kratkoročni interesi često podrivaju mere koje bi dugoročno bile znatno poželjnije.

Klasičan primer ovog problema je diskreciona monetarna politika. Političari koji imaju moć da štampaju novac kad god im se prohte mogu izazvati „iznenadnu inflaciju“ kako bi pospešili prozvodnju i zaposlenost na kratke staze – recimo pred izbore. Ali ova mera kasnije dolazi na naplatu, jer firme i domaćinstva prilagođavaju svoja očekivanja inflaciji. Diskreciona monetarna politika na kraju rezultira samo visokom inflacijom, a ne rastom proizvodnje i zaposlenosti. Rešenje je nezavisna centralna banka, izolovana od političkih uticaja i ovlašćena da održava stabilnost cena.

Troškovi makro-ekonomskog populizma poznati su iz Latinske Amerike. Kao što su pre više godina pokazali Džefri Saks, Sebastijan Edvards i Ridiger Dornbuš, neodržive monetarne i fiskalne politike bile su prokletstvo ovog regiona, sve dok ekonomska ortodoksija nije počela da preuzima primat tokom devedesetih. Populističke politike su periodično proizvodile bolne ekonomske krize, koje su najviše pogađale siromašne. Kako bi prekinule ovaj ciklus, zemlje regiona su se okrenule fiskalnim pravilima i tehnokratskim ministrima finansija.

Drugi primer je tretman stranih investitora od strane vlasti. Jednom kada strana firma uloži svoj novac, ona postaje talac vladinih hirova. Obećanja davana da se privuče strana firma brzo se zaboravljaju i zamenjuju merama kojima se ona globi u korist državnog budžeta ili domaćih kompanija.

Ali investitori nisu glupi i u strahu od ovakvog ishoda investiraju negde drugde. Potreba nacionalnih vlada da potvrde svoj kredibilitet dovela je do ustanovljavanja trgovinskih ugovora sa klauzulama za razrešavanje sporova između investitora i država (investor-state dispute settlement – ISDS), koji firmama omogućavaju da tuže države pred međunarodnim tribunalima.

Ovo su primeri ograničenja ekonomske politike koja uzimaju oblik prenošenja ovlašćenja na nezavisne agencije, tehnokrate ili spoljna pravila. Ona imaju važnu funkciju sprečavanja vladajuće elite da sprovodi kratkovide ekonomske politike.

Ali postoje i drugačiji scenariji po kojima posledice ograničavanja ekonomske politike mogu biti štetne. Konkretno, ograničenja mogu biti postavljena od strane specijalnih interesa ili samih elita kako bi se zacementirala kontrola nad ekonomskom politikom. U takvim slučajevima prenošenje ovlašćenja na nezavisne agencije ili prihvatanje globalnih pravila ne služi društvu, već samo malobrojnoj kasti „insajdera“.

Deo današnjeg populističkog protivudara ukorenjen je u donekle opravdanom uverenju da ovaj scenario opisuje dobar deo ekonomskih politika koje su se sprovodile tokom poslednjih decenija. Multinacionalne korporacije i investitori u sve većoj meri oblikuju agendu međunarodnih trgovinskih pregovora, što rezultira time da globalni režimi nesrazmerno favorizuju kapital u odnosu na radnu snagu. Stroga pravila koja regulišu pravo na patente, kao i međunarodni investitorski tribunal predstavljaju tipične primere. Banke i druge finansijske institucije su bile naročito uspešne u sprovođenju svojih nauma i uvođenju pravila koja ih oslobađaju odgovornosti.

Nezavisne centralne banke su odigrale kritičnu ulogu u smanjivanju inflacije tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ali u aktuelnoj situaciji koju karakteriše niska inflacija, njihov isključivi fokus na stabilnost cena savija ekonomske politike u pravcu deflacije i onemogućava stvaranje poslova i ekonomskog rasta.

Ovakva „liberalna tehnokratija“ verovatno je dostigla svoj vrhunac u Evropskoj uniji, u kojoj su ekonomska pravila i propisi skrojeni skoro sasvim nezavisno od demokratske deliberacije na nacionalnom nivou. U praktično svakoj državi članici ovaj politički jaz – takozvani „demokratski deficit“ EU – doveo je do uspona populističkih i evroskeptičkih političkih partija.

U takvim slučajevima popuštanje ograničenja na vođenje ekonomske politike i vraćanje autonomije izabranim vladama može biti poželjno. Izuzetna vremena zahtevaju slobodu da se eksperimentiše sa ekonomskom politikom. Ruzveltov Nju dil je dobar istorijski primer. Njegove reforme su zahtevale uklanjanje ekonomskih okova nametnutih od strane konzervativnih sudija i finansijskih interesa kod kuće i zlatnog standarda sa strane.

Treba stalno biti na oprezu pred opasnošću populizma koji guši politički pluralizam i podriva liberalno-demokratske norme. Politički populizam je pretnja koju treba izbeći po svaku cenu. Ekonomski populizam je, nasuprot tome, ponekad neophodan. Zapravo, u ovakvim trenucima on može biti jedini način da se spreči pobeda njegovog mnogo opasnijeg političkog rođaka.

Project Syndicate, 09.01.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 18.01.2018.

TEMA – POPULIZAM