U nedelju uveče Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Srbije, izrekao je jasno i glasno: uvođenje vanrednog stanja jeste jedan od mogućih odgovora srpske države na eventualno proglašenu nezavisnost Kosova. Donedavno je izgledalo da pribegavanje vanrednom stanju nije svojstveno stranci čiji je Slobodan Samardžić ugledni član. Prethodni put kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, pripadnici Demokratske stranke Srbije oštro su protestovali zbog toga što su time narušena elementarna prava građana, a bez prihvatljivog razloga. I sad se pitamo: šta se to u međuvremenu promenilo? Šta je to strašnije od ubistva premijera jedne države, zbog čega više ne prezaju od upotrebe krajnjih mera vanrednog stanja ni osvedočeni borci protiv svakog oblika kršenja srpskih prava – sadašnji premijer Vojislav Koštunica, ministar Samardžić, te ostale njihove stranačke kolege? U toku je sakaćenje srpske države – glasi odgovor – te je ona vlasna da učini sve da to zaustavi, pored ostalog i da uvede vanredno stanje da bi se zaštitila. Ali, opet pitamo, kako će vanredno stanje pomoći sakatoj Srbiji?

Najpogrešniji potez

Natrag u školu: država je određena državnom vlašću, državnom teritorijom i državljanima; država je suverena ako svoju vlast može da sprovodi na čitavoj svojoj teritoriji; ultimativni test suverenosti jeste ustavno garantovani kapacitet za uvođenje vanrednog stanja; vanredno stanje uvodi se sa ciljem da se otklone okolnosti usled kojih je narušen normalan život građana i funkcionisanje države. Ako je to tačno, onda je uvođenje vanrednog stanja najpogrešniji potez koji vlasti u Srbiji mogu da povuku zbog proglašenja kosovske nezavisnosti. To, međutim, ne znači da oni koji tako nešto urade, to ne čine iz puke želje da sebi obezbede život koji je za njih normalan.

Bolno je očigledno: ako Srbija i proglasi vanredno stanje, ona nema ni pravnih sredstava ni političke moći da tu odluku sprovede na teritoriji priznate ili nepriznate, svejedno, novoproglašene kosovske države. Tek bi ovakva nemoć na najefikasniji način potvrdila da su teritorija Kosova i građani koji tamo žive nezavisni od države Srbije. Pošto je to kristalno jasno, i pošto elementarni razum nalaže da pretpostavimo da su toga svesni i predlagači uvođenja vanrednog stanja, ostaje da se zaključi da pravi cilj te mere zapravo nije demonstracija državne sile nad nepokornim građanstvom jednog dela njene teritorije, a zarad uspostavljanja demokratske normalnosti na njoj. Neminovno je da mere vanrednog stanja budu primenjene isključivo na onoj teritoriji i odnose se isključivo na one građane nad kojima po prirodi stvari srpska država i dalje efektivno vrši vlast. Iz toga bi moglo da sledi da je ta mera uvedena da se upravo tim građanima obezbedi normalan život, privremeno narušen proglašenjem nezavisne države na Kosovu; i dalje, po logici stvari, vanredno stanje će trajati dok Kosovo i Metohija ne bude vraćeno, što je pretpostavljeni uslov za normalnost. Ali to ne sledi: ne samo zato što je krajnje neizvesno vraćanje Kosova, pa vanredno stanje može trajati u nedogled, već pre svega zato što od juna 1999. građani Srbije žive tako kako žive bez obzira na činjenicu da njihova država više ne vrši vlast nad Kosovom i Metohijom. I sve do danas niko zbog toga nije uveo vanredno stanje. A čak i onda, ponovimo još jednom, kada vanredno stanje jeste bilo uvedeno, oni koji bi danas opet da ga uvode tome su se oštro suprotstavili kao kršenju sloboda i ograničavanju političkog delovanja. Pitanje da li je normalna država u kojoj zvanične snage reda ubiju premijera ovaj put nećemo ostaviti po starni.

Dve normalnosti

Upravo tu leži odgovor: reč je o dve vrste normalnosti u Srbiji, a uvođenje vanrednog stanja treba da omogući jednoj da pretegne u inače krhkoj ravnoteži snaga. Dakle, za prvu polovinu građana Srbije nije normalno da žive u državi u kojoj se po atentatu na premijera ne uvodi vanredno stanje. Za drugu – jeste. Za prvu nije dopustivo da specijalne jedinice pod punim naoružanjem javno demonstriraju i traže smenu jednog ministra. Za drugu – jeste. Za prvu nije prihvatljivo da se posle gotovo dve decenije u Srbiji konačno donese novi ustav ne zato što prethodni nisu bili funkcionalni i što su pravili prostor za uzurpaciju vlasti, nego zato što je to samo još jedan u nizu instrumenata da se Kosovo sačuva u okviru Srbije. Za drugu – jeste. Za prvu nije moralno da kandidat za predsednika u izbornoj kampanji obeća osobama osumnjičenim za ratne zločine da po njegovom izboru više neće morati da se kriju i da nikada neće biti predati sudu. Za drugu – jeste. Za prvu nije razumno da posle devet godina od odvajanja Kosova od Srbije zbog toga bude uvedeno vanredno stanje. Za drugu – jeste. Kojoj polovini Srbije će vanredno stanje povratiti normalnost? To jest: za normalnost koje polovine jeste od presudnog značaja da se sve podredi zaštiti teritorije koju država više nema čime da štiti i čijim građanima očito nema šta da ponudi?

A možda je zapravo stvar u vanrednom stanju samom po sebi. Kako Srbija jeste raspolućeno društvo i iznutra razorena država, možda je za nju zaista jedini spas, u skladu sa uvidima Karla Šmita, omiljenog pravnika ministra za Kosovo i Metohiju, upravo vanredno stanje: ideja po kojoj je vanredno, a ne “normalno”, stanje merodavno za gradnju političkih i pravnih koncepata i institucija. I možda i Samardžić, kao i Šmit, konceptualno daje prednost izuzetku u odnosu na pravilo, odluci u odnosu na normu, neprijatelju u odnosu na prijatelja, konačno, vanrednom u odnosu na redovno stanje. Ne čudi da je nemački teoretičar apsolutne države bio član Nacionalsocijalističke partije od 1933, i da je svoje znanje i ugled stavio u službu Trećeg rajha. Ne treba da iznenadi ni to što se ovaj pravni i politički mislilac nikada nije – kako gotovo s divljenjem piše Samardžić u uvodu (odakle su citati u kurzivu) za zbirku Šmitovih ogleda, koju je uredio 2001. – podvrgao denacifikaciji, poživevši 97 godina, neuporedivo duže od ogromne većine svojih jevrejskih sugrađana. Samo, to za neke nije normalno. A za druge – jeste.

Feral Tribune, 14.02.2008.

Peščanik.net, 13.02.2008.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).