Još dvadeset četiri sata deli nas od dolaska Biljane Plavšić u Beograd, a ne zna se, ili ja barem ne znam, je li Dodik uspeo da joj obezbedi avionski podvoz. Protokol je čudo: prevozno sredstvo koje te je odvezlo u sud (a to beše talijanski zrakoplov koji je iznajmila Vlada Republike Srpske) pripada ti i kad izlaziš iz zatvora.
Koliko smo filmova gledali gde osuđenika po izlasku iz kaznione ne čeka niko (vetar prevrće bačeni papir ili kotrlja onaj žbun ako je zatvor u pustinjskom pojasu), drugog u starim kolima čeka brat, po trećeg dolazi neko iz bivšeg društva nesvestan da je kazneno-popravna ustanova učinila svoje i da se robijaš ne kani vratiti pređašnjoj karijeri… Ni u jednom slučaju država osuđenika ne vozi kući. Ako je film američki junak čeka „greyhound“ autobus, koji je em najjeftiniji em mu pruža najviše vremena da se privikne na slobodu te da se pripremi na povratak kući nakon tolikih godina…
Šta se mene tiče i nije li to s moje strane mešanje u unutrašnje stvari Republike Srpske ako tamošnji predsednik vlade hoće da još jednom oda priznanje bivšoj predsednici? (Ili samo hoće dušmanima da podigne tlak?!) Sve dok moja vlada ne iznajmljuje avion da bi dovezla građanku Plavšić ja ništa ne gubim, pa opet, ako Biljana Plavšić na beogradski aerodrom doleti specijalnim avionom, šta nam Dodik poručuje? „Utemeljiteljka naše države sada živi u vašoj državi, našu je osnovala tako da joj je prijatnije u Beogradu (kao uostalom i meni), e, ima da vam je doletim posebnim avionom, a vi ne znam koliko ste svesni počasti što je prihvatila vaš pasoš i što će prebivati na Vračaru…“
Gospođa Plavšić je boraveći u švedskoj kaznioni u jednom trenutku zakukala što robija sa kradljivicama i prostitutkama, iako su ta dva zanata kudikamo bezazlenija od onoga za šta je sama bila osuđena, da sam secikesa ili prijateljica noći ne bi mi bilo prijatno da robujem pored nekog ko je prognao hiljade ljude iz njihovih kuća, ali šta je bilo bilo je, Dodik nas podseća da je Biljana Plavšić sada slobodna osoba, i po ovim i po Božjim zakonima, sama doktorka kaže da se u Hagu žrtvovala, da je prihvatila neke delove optužnice i lažući gorko priznala izvesne zločine kako joj ne bi sudili za silesiju drugih, još i crnjih zlodela, tvrdi da nije učinila ništa loše, bavila se humanitarnim radom, dobro čini i dobru se nadaj, oprošteno joj je dve trećine kazne i eto nje već sutra na Vračaru, kraju gde zbog atributa „bivša“ neće štrčati: tu se mimoilazimo Aco Tomić, bivši načelnik Uprave za bezbednosti bivše VJ, i ja, bivši televizijski komentator; pokraj nas prolazi bivši predsednik bivšeg Predsedništva bivše SFRJ Bora Jović sa zelenišom u najlon kesi, tamnom stranom ulice promiče u crnom kaputu bivši ministar informisanja u Republici Srpskoj g. Buha Aleksa, koji je hteo da najmi kamikaze a da im plati po obavljenom poslu, u Parku sprsko-grčkog prijateljstva, gde je trava retka kao krzno oposuma, vidim Željka Simića, bivšeg savetnika pokojnog bivšeg predsednika Miloševića i bivšeg ministra kulture, ne poznajemo se i ne pozdravljamo, ali smo svi obeleženi žigom prolaznosti, ala naše zamalo bejaše, fali nam samo bivši ministar građevine, prof dr ing arh Ivković koji se humano samopreselio u Beli Potok.
&
Kao što osuđenik na smrt ima pravo da poželi neki kulinarski specijalitet za svoj poslednji obrok (koji neće ljudski ni svariti), tako i onaj ko slobodan po ovim i božjim zakonima izlazi iz apsane ima pravo na svoj prvi obrok u slobodi. Istraživačko novinarstvo javlja da je od rodbine koja joj je čuvala stan naša sugrađanka poručila samo vegetarijanski obrok i urmašice, stari srpski recept koji su janičari odali Porti i celom islamskom svetu. Poslasticu su u Bosni jednako dobro pripremale i Muslimanke, i Srpkinje i Hrvatice (i muški slastičari, da se ne ogrešim o rodnu ravnopravnost), i ako treba među zakrvljenim narodima tražiti nešto zajedničko i nešto što je preživelo genocid onda su to urmašice: javno izraženom željom za njima povratnica poručuje da se unatoč preseljenju u Beograd nije posrbijančila, seća se rado svojih korena i slatkiš će imati ulogu Prustove madlene: čim na jeziku i nepcu oseti komadić urmašice (ni odveć suve ni posve skrozirane zalimunjenim slatkim saftom) pred oči će joj izaći cijela Bosna, u kojoj dvije su se vode zavadile, možda i tri, ugledaće kaldrmu Baščaršije, iz izmaglice će izroniti Igman (najljepši si kad te magla rosi), još jednom će se u vidu crno-bele uspomene pojaviti fabrički dimnjaci rodne Tuzle, možda će, jer nema savršene slike, ugledati i dva ili tri minareta, ali u svom mentalnom fotošopu valjda ima tools kojima to može da obriše.
Peščanik.net, 26.10.2009.
