Da je predsednik Srbije malo dete ili pripadnik nekog zaturenog plemena ili psihotična osoba, onda bi bilo sasvim očekivano i normalno što nam svakodnevno manifestuje svoj magijski način mišljenja. „Djeco, Ivica se zovem, kog nacrtam bude živ“ je pesmica iz crtaća, sasvim prilagođena uzrastu kojem je i namenjena jer mala deca i inače veruju da svet nestaje kad ona zažmure. Plemena nedodirnuta civilizacijom vide uzročno-posledičnu vezu između bogova i grmljavine, a psihotične ličnosti između sopstvenih misli i tuđeg delovanja. Ako pretpostavimo da predsednik Srbije ne spada ni u jednu od te tri kategorije (mada, tuneli su bezbedni samo zato što on tako veli, tvitovi su hladno oružje, centri moći mu neprekidno rade o glavi?), kako objasniti to što nekim pojavama pripisuje magijsko dejstvo? Na primer – deklaracijama.
Obeležavanje sada već međunarodnog Dana sećanja na Srebrenicu bilo je bogom dano da nas režimlije podsete na desetogodišnjicu „stradanja“ predsednika Srbije u Srebrenici. Ali, pošto je pominjanje tog „stravičnog zločina“ u pokušaju po prvi put izostalo, morao je on sam da nam objasni da je prošlogodišnje žvalavljenje srpske zastave u Ujedinjenim nacijama zapravo stvarni povod aktuelnoj pobuni koju on naziva obojenom revolucijom. Onima koji nisu sposobni da uvide vezu između ta dva događaja je podrobno objasnio da je njegova „pobeda“ u UN toliko najedila „duboku državu u Srbiji“ kao i spoljne države oko nas (sa časnim izuzetkom Severne Makedonije) da su organizovale prvo studente a za njima i sve ostale da obore ovdašnji režim.
Sa druge strane, možda i ne treba da nas čudi što veruje da deklaracije imaju magičnu moć. Ako mu je upalilo kad se deklarisao kao Evropejac, što ne bi verovao da će upaliti i svaka druga deklaracija? Evo, na primer, ona o Vojvodini koju ova vlast naziva severnom pokrajinom (kao da još uvek postoji i južna?) ili Severnom Srbijom (kao da nema autonomiju?). Da li se Vojvodina otcepila otkad je deklaracija o njoj doneta – nije. I onda se vi pitate kako je moguće da svojim glasačima proda priču da čak i samo pominjanje Srebrenice podrazumeva optužbu da su Srbi genocidan narod.
Zato je pravo pitanje – zašto sada ne donese deklaraciju o Srbiji, po ugledu na onu vojvođansku i tako, umesto izborima, spreči otcepljenje Srbije od ove vlasti? (U preambuli bi moglo da stoji kako je Srbija neotuđivi deo vlasti a vlast neotuđiva od Srpske napredne stranke i budućeg pokreta u osnivanju.) Osim ako tu deklaraciju ne smatra krajnje nepotrebnom jer veruje (dečije, plemenski, psihotično?) u magijsku moć svojih reči i da je dovoljno što je izgovorio da su protesti „prohujali sa vihorom“ pa da oni budu završeni, propali, zaboravljeni, prekrili ih ruzmarin, snjegovi i šaš.
A predsednica skupštine ga je nedavno lepo upozorila da „ko se lača mati“ ali je nije poslušao i latio se mača. Sad se latio naslova filma čiji kraj takođe ne zna, a izgleda da nije upoznat ni sa kultnom replikom „Frankly, my dear, I don’t give a damn“ koja bi se u različitim krajevima Srbije prevela kao: Iskreno, dragi moj, ne dajem ni pišljivog boba, ič te ne zarezujem, baš me zabole, koga je više briga za to što ti imaš da kažeš. Što se, kad bolje oslušnete, zapravo već i ori ulicama.
Peščanik.net, 14.07.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Nadežda Milenković (see all)
- Mačka u džaku, rogovi u vreći - 27/04/2026
- Odurno i otužno - 20/04/2026
- Nije papa nego pa-pa - 13/04/2026
