Kazimir Maljević, Crvena kuća, 1932 http://bit.ly/1makC6MKad sve saberemo i podvučemo crtu, lako ćemo doći do zaključka na čemu se zasniva lična vlast Aleksandra Vučića. Pitanje je: Šta je drugačije sada u odnosu na dosadašnje vlasti u Srbiji?

Sistem se ni u čemu nije promenio u odnosu na prethodnu vlast. Na delu je status quo. Različita je izvedba i o njoj će biti reči u ovom tekstu. Kakva je Vučićeva izvedba „parazitskog sistema“? Čini mi se da je ona radikalno nihilistička. Njeni izvođači niti veruju da se u Srbiji može bilo šta promeniti, niti to hoće, niti znaju šta i kako da menjaju. I kad nam se učini da postoje nekakvi ciljevi, ispostavi se da su to prazna obećanja koja se gotovo rutinski svakodnevno u etar ispaljuju. Ono što je jedino čvrsto, to je da je na njih došao red da se naplate. On i njegove vojskovođe imaju socijalnu i ekonomsku ambiciju da se unaprede u redove buržoazije. Da bi u tome uspeli, svi ulažu akcije u Vučićevu ličnu kampanju, jer kad njemu dobro ide, oni će promeniti svoj socijalni status. Da bi u tome uspeli, neki ceh mora da se plati. Plaćaju ga građani koji sve teže žive. On se plaća i tako što se ukida kritička javnost koja inkasantsku vlast obelodanjuje. Plaća se i tako što su sve institucije stradale, da bi se nagrade i kazne arbitrarno delile.

Vučić voli da oblači razne kostime, ali najgluplje je kada se u njemu prepoznaje liberalni reformator. Čim udariš sirotinju po džepu, to se smatra liberalizmom. Čudno je koliko se kod nas obožava lažni liberalizam. Ako upitaš kakav je to liberalizam u ličnoj diktaturi koja svetost privatne svojine ne poštuje, dobićeš etiketu komunjare. Tako je zatureno samo sidro liberalizma. Zato ni traga nema od institucionalne sposobnosti da integriše sve pojedince kao međusobno jednake građane. I ova, baš kao i sve prethodne vlasti, sama bira svoj pravi narod. Kad se to odredi, lako je prepoznati neprijatelje i naroda i vlasti. Kad nema liberalne demokratije, ima samo vernika i otpadnika. Kad nema jednakih građana, nema ni tržišne privrede. I ona traži istu stvar (samo u drugom domenu): jednakost svih privrednih subjekata. Zato ni ovom prilikom nije na odmet podsetiti da fundamentalni kvar našeg društva, sada i ranije, nije lociran u ekonomiji, nego u „višim“ domenima: u despotskom političkom upravljanju koje minira stabilno i prosperitetno funkcionisanje društvenog sistema i na dole (u ekonomiji) i na gore (univerzalne norme i pacifikovane vrednosti).

Usud autoritarizma nije otklonjen posle 5. oktobra. Dobili smo samo izbornu demokratiju i pljačkašku privatizaciju u izvedbi partijske države. Pozadinske moći kao što su monopoli i nekontrolisana vlast nisu bile uklonjene, pa se zato institucije nisu učvrstile. Bio je obećan, ali nismo dobili liberalni ustav, a bez ustavne demokratije se mala „izborna demokratija“ osušila kao biljka u pustinji. O tome svedoče ove beslovesne tuče oko svake opštinske vlasti (poslednja se odigrala u Majdanpeku). Nema tu više ni fer ni poštenih izbora. Ostala je samo demonstracija moći u borbi za stranačke resurse.

Totalitarno preklapanje države, partije i naroda lepo se vidi i sada. U Vučićevoj izvedbi totalizacije vlasti, narod se više ne shvata u nekakvom suštastvenom (metafazičkom) smislu. To se vidi po tome što se Vučić često žali na srpski narod koji inače „voli najviše od svega u životu“. Vučiću smeta srpski mentalitet, traži da se promeni svest naroda, mada ni pojedinci, a još manje narod, znaju šta je tačno njihova svest, te kakva im se poruka time šalje. Zato mi se čini da je Vučić svoj pravi narod jako istanjio i ispraznio od supstancijalnosti. Ali bez ikakve naznake da ta ispražnjenost može voditi ka ustavotvornoj skupštini i ustavnoj demokratiji. Kad se sve to ima u vidu, zaključila sam da je njegov pravi narod sastavljen od njegovih glasača. To su svi oni koji za njega glasaju, verujući u njegovu neograničenu ličnu moć, kojoj se treba prikloniti, koliko iz bezbednosnih razloga toliko iz oportuniteta i lične koristi. Propaganda je metod Vučićevog vladanja. On je celokupnu politiku sveo na propagandu radi zadobijanja i održavanja sopstvene vlasti. Drugog cilja on nema. Izbore i zakržljale političke stranke on bi najradije ukinuo, ali ne može, ne zbog ovdašnjih građana, nego iz spoljašnjih razloga. On je razbucao sve njihove legitimacijske oslonce. Niko nije toliko razorio kosovski mit kao on, a to je saseklo desne nacionalističke stranke (DSS i SRS). Protiv DS-a je primenio levi tj. revolucionarni „klasni pristup“: tu stranku je proglasio tajkunskom i eksploatatorskom, koja je narod opljačkala i zato mora nestati iz političkog života. Tako smo od višestranačkih vladajućih koalicija, koje su uspostavile diktat (više)partijske države, dobili „firerovu državu“, odnosno vođinu državu (o čemu je pisao Aleksandar Molnar u jednom drugom kontekstu).

Vođina propaganda je postala jedini politički projekat. Vučić se u tom pogledu pokazao kao uspešan propagandista i to je izgleda jedino što ume. On sam je postao glavni promoter samoga sebe. Nije nimalo slučajno da u takvim okolnostima slušamo samo laži. A šta je drugo propaganda nego svesno i vešto isplanirano laganje. Svaki Vučićev dan se planira od reči do reči, šta će on reći na konferencijama za novinare, da bi se one po ceo dan vrtele na svim TV stanicama. Uspeo je da nametne atmosferu u kojoj se neprestano čeka šta će on reći. Makete smenjuju makete. A ono bitno – transparentna zamena raskomoćenih i neukih direktora javnih preduzeća, desiće se do kraja godine umesto u avgustu koji je već prošao.

Propaganda je u toj meri totalna i sveobuhvatna, da je i smanjivanje plata i penzija deo vođine kampanje. A to nije mala stvar, ljudi strepe i čekaju šta će s njima biti, a i s time se žonglira. Neće biti smanjene 20 posto koliko treba (oteran je nemilosrdni ministar Krstić), nego samo deset posto. Ma ne, još računamo, biće samo između 5 i 8 posto. Ali ne, to se u stvari ne zna, dok se Vučić ne vrati iz Kine i ne kaže koliko će plate biti smanjene. A možda odluči i da ih ne smanji. Nije se još odlučio.

Ko su gubitnici vođine propagandističke politike?

Odgovor se logično nameće. Stradaće sloboda izažavanja tj. kritičari vođine propagande. Ukinuće kritički nastrojene medije i novinare. Tu spadaju i famozni „građanisti“. Okupljeni oko Peščanika, kritikovali su sve autoritarne vlasti, naročito nacionalističku politiku i ratove, čije su posledice bile najteže. Ni sada Peščanik nije izostao i zato se prvi našao na udaru vođine mašinerije. Na udaru su se našli i mediji koji su bili u prvim redovima borbe još za vreme Miloševića. Medijski ljubimci opozicije – Studio B, B92, Vreme i Danas, makar koliko se neki od njih prilagođavali novom vremenu, našli su se na vođinom nišanu. Studio B je potpuno unakažen pod firmom „modernizacije“ gradskog javnog servisa i pod vođstvom nove direktorke i glavne urednice Ivane Vučićević. Ona kaže da se od Studija B očekuje da bude „potpuno presvučen i ulepšan program u skladu sa modernim studijom“. Na pitanje novinara kakva je sudbina Studija B, ona kaže „spremni smo za tržišnu utakmicu što želimo da pokažemo i novom šemom… započeli smo i proces privatizacije (a javni gradski servis!?) i očekujemo da se zaista dobro kotiramo“. Dakle, nije vođina mašinerija izbacila sve političke emisije sa ove televizije (Sarapin Problem, U centru i od A do Š) nego je to diktat komercijalizacije tj. liberalizam! Sa B92 se desio isti slučaj. Izgleda da će nestati sve njihove najpopularnije i zaista omiljene kritične i zabavne emisije: famozni Utisak nedelje koji živi više od dvadeset godina, jutarnji i po oštrini poznat Kažiprst i nova satirična emisija 24 minuta Zorana Kesića. O Insajderu se ništa ne čuje. Opet isti „liberalni“ razlog: B92 se spaja sa Prvom, a obe su već postale komercijalne televizije. Kad već nabrajam, da kažem i to da je stradao Srđan Škoro, bivši novinar Večernjih novosti, zato što je kritikovao sastav Vučićeve vlade na RTS-u. I listu Danas odrezana je drakonska novčana kazna od pet miliona dinara.

Ovim udarima na slobodu medija, prikrivenih tobožnjim liberalizmom i modernizacijom, Vučić je promenio strukturu i ulogu medija u Srbiji. U razvijenim demokratskim zemljama, za dobro informisanje građana, kvalitetnu zabavu, obrazovanje i kuturu služi javni servis koji svi građani plaćaju. Ostale TV, koje se takođe plaćaju, nalaze svoje mesto pod suncem na tržištu. Glavni Vučićev udar koji je ostao nedovoljno zapažen je ukidanje RTS-a kao javnog servisa. Doduše, nije RTS bio pravi javni servis, ali jeste do skoro držao nekakav nivo, a sada je i formalno preveden u državno tj. Vučićevo vlasništvo. Pritom, on je prisvojio i visoko komercijalni TV Pink, kao svoju privatnu televiziju. Nju je povezao sa svojim tabloidima, pa se vođina propaganda višestruko prepričava, čitanjem Informera na Pinku i prenošenjem Pinka u Informeru. Tabloidi šire laži, nasilje, sadizam i bezakonje, a onda se takvi sadržaji moraju prenositi u regularne novine, najpre u najstariji srpski list – Politiku. To su vođine trovačnice i glavni stub propagandističke politike. Za uzvrat su vlasniku Pinka učinjene važne i privatne usluge.

Ko su dobitnici vođine lažljive politike?

Dobitnici su već čisto sociološko pitanje. Plebs na vlasti postao je najviši društveni sloj. Njemu je sekira pala u med. Pozapošljavali su se po svim državnim ustanovima i preduzećima. Pripadnici vladajuće klase ne voze više samo audije i mercedese, jer više vole helikoptere. Nekada su gastarbajteri kupovali beli mercedes i držali ga pred kućnim vratima. Sada se na svadbe ide helikopterima, a bogami i u Majdanpek u izbornu kampanju. Što da gule loše srpske drumove.

Dobitnike najbolje reprezentuju žene i supruge. Pogledajte šta radi i kako izgleda Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića. Postala je prava dama. Ima dizajniranu frizuru. Odeća, tašne i cipele – sve firmirano. Lepo izgleda na svoj način, na njoj je sve prvoklasno. I predsednik Nikolić ima elegantnija odela. Stekli su priličan imetak, razne kuće, stanove, automobile, čak su i crkvu podigli na svom imanju u Bajčetini. Dobro im ide, pa što da im zakeram.

Stiče se utisak da prvoj dami najviše dolikuje da ide u šoping. Ali ona nije samo to. Kao svaka prva dama i pripadnica najvišeg društvenog sloja, osnovala je svoju dobrotvornu fondaciju pod nazivom „Fond Dragica Nikolić“. Fond je sagradio nekoliko kuća poplavljenim građanima, što jeste uspeh. Predsednik je pohvalio svoju ženu i rekao da vlada na nju treba da se ugleda. Izgleda da je tu u pravu. Vlada je slabo ili nikako pomogla poplavljenim građanima. Obrenovčanima ništa nije dala, na sve strane su ostale uništene kuće, sačekaće zimu zajedno sa svojim stanarima.

Donacije za popljavljene nisu objavljene, niti kako se troši taj novac, kako je bilo obećano. Zato je poslanik Zoran Živković postavio to pitanje i lično mu je Vučić rekao da će svi podaci o pristiglim parama biti okačeni na sajtu vlade tamo u neki četvrtak. Jeste, trebalo je da budu pokazani, ali iz nepoznatih razloga nisu.

Veliki napredak je napravila i guvernerka Jorgovanka Tabaković. Nema više onih sakoa sa crvenim cvetovima, nema ni onih loknavih punđi, i ona se doterala kako treba. Prešla je na sive i bež boje, a kosu ispeglala. Iako nikakav stručnjak za finansije i monetarnu politiku, po partijskoj liniji i vođinoj odluci dobila je mesto koje je svuda rezervisano za najstručnije ljude iz te oblasti.

Važno je da je svima njima lepo, pa neka vođa čvrsto drži zaklon iza koga, u hladovini, teče bogat i uspešan život i njegov i njegovih partijskih drugova. U zavetrini i bez uznemiravanja medija, oni će postati novopečeni buržuji i ostvariti svoj životni san da otmenije izgledaju nego oni iz Demokratske stranke.

Peščanik.net, 16.09.2014.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – If…

Stevan Filipović – Utisak decenije

Danas – Kanalisanje „Utiska nedelje“

Saša Ilić – Strogo kontrolisana sloboda

Vesna Pešić – Beleške i komentari o četvrtku i petku

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).