Centralna osa polarizacije opozicione javnosti u poslednja dva meseca ticala se pitanja: bojkot ili izbori? O ovoj dilemi je napisano puno toga (možda i previše), iako nisam siguran da li ona zaista rasvetljava ili zapravo samo zamagljuje pravi problem. Mnogo mi se važnijim čini jedan drugačiji pogled na predstojeće lokalne izbore – onaj koji se tiče važnosti i uloge partija u opozicionoj borbi.
Jedna od najvećih pobeda Srpske napredne stranke, od 2012. naovamo, bilo je uništavanje opozicionih partija (pre svega Demokratske stranke), kao i trajna stigmatizacija partijskih organizacija uopšte, zbog čega su umesto partija, opozicionom političkom scenom jedno vreme dominirali aktivistički pokreti i grupe građana. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su neformalne aktivističke organizacije neadekvatna zamena za partije, da su nedovoljno čvrste i postojane, podložnije uzurpaciji i privatizaciji, kao i preletanju, raspadu, cepanju (seća li se iko slučaja Dosta je bilo?), te da im nedostaje disciplina i unutrašnje ustrojstvo koje partije čini sposobnim da strpljivo i istrajno, korak po korak, grade organizaciju i bazu neophodne za smenu režima koji je oteo državu od građana (jedini način da se na celoj teritoriji Srbije politički deluje kao jedan isti pravni i politički subjekat jeste u okviru političke partije). Izuzeci, kako to često biva, potvrđuju pravilo: pokret „Ne davimo Beograd“ odoleo je svim ovim izazovima, ali je u međuvremenu prerastao u političku partiju, Zeleno-levi front.
Otpor prema partijama, naravno, nije bio isključivo plod režimske propagande: ova propaganda je samo dodatno produbila već postojeća nezadovoljstva. I zaista, opozicione stranke jesu bile zatvorene, nedovoljno demokratske, korumpirane, oportunističke i ideološki neprofilisane (Demokratska stranka od pre desetak godina ponovo može poslužiti kao dobar primer). Pokazalo se, međutim, da je jedino funkcionalno rešenje za ove probleme ponovna izgradnja opozicione partijske scene. Ovaj proces se intenzivirao u poslednjih pet godina tokom kojih su se formirale partije koje danas predstavljaju kičmu srpske opozicione scene (PSG, SSP, ZLF, NPS, Zajedno, SRCE), a neke starije partije prošle kroz proces čišćenja, rekonstrukcije i reafirmacije (DS). Paralelno, antirežimska javnost je počela da prihvata partije kao svoje legitimne predstavnike i da artikuliše svoje stavove kroz podršku ovim partijama. Dobar rezultat koalicije Srbija protiv nasilja kako na republičkim, tako i na beogradskim izborima u decembru 2023, ostvaren je u velikoj meri zahvaljujući ovom dvosmernom procesu: konsolidaciji opozicione partijske scene i izgradnji poverenja građana u opozicione političke partije.
Tim je tužnije što danas prisustvujemo povratku antipartijskih floskula i naivnog poverenja u neposredovani politički otpor režimu. S jedne strane, ove floskule čujemo iz delova javnosti koja podržava bojkot. U ovoj varijanti, floskule glase ovako: deo opozicije koji izlazi na izbore, pretpostavio je svoje sebične i uskostranačke interese interesima građana. Šta su u ovom slučaju sebični i uskostranački interesi? Da se osvoji što je moguće više odborničkih mesta širom u lokalnim samoupravama širom Srbije? Ali šta tu nije interesu građana Srbije? Nema sumnje da što veći broj odborničkih mesta jeste i u interesu opozicionih stranaka koje izlaze na izbore, ali istovremeno jeste i u interesu građana Srbije. Do smene uzurpatorskog režima može doći samo tako što će neke opozicione partije osvojiti neke mandate, drugog načina nema. (Čak i kada bi glavni cilj izlaska na ove i ovakve izbore očuvanje infrastrukture opozicionih partija kako bi se borba protiv uzurpatorskog režima mogla nastaviti i nakon izbora – a nije, jer u mnogim lokalnim samoupravama postoji realna šansa za pobedu – ni to ne bi bili sebični i uskostranački interesi, jer je u interesu građana da ova dugo i mukotrpno građena infrastruktura, bez koje nema pobede nad uzurpatorskim režimom, opstane.) Naravno da partije i same mogu biti uzurpirane, privatizovane, instrumentalizovane, ali kada rade kako valja, one zastupaju interese građana. Nismo još čuli nijedan razlog zašto partije sa demokratskim unutrašnjim ustrojstvom, koje su demokratski donele odluku o izlasku na ove izbore, ne zastupaju interese građana, i slutim da takvog razloga i nema.
S druge strane, antipartijske floskule se pojavljuju od strane simpatizera novih, „nestranačkih“ aktera na opozicionoj sceni. U ovoj varijanti, floskule zvuče otprilike ovako: partije su centralizovane i bore se samo za interese svojih vrhuški, dok se pokreti bore za interese građana. A ima i ovoga: partije su sastavljene od prljavih političara, dok su pokreti sastavljeni od novih, neukaljanih lica. Nijedna od ovih varijanti ne zvuči ubedljivo. Pokreti su se, bar jednako često kao i partije, ako ne i češće, pokazivali kao puka sredstva za sebične interese svojih lidera (već smo pomenuli slučaj Dosta je bilo, a sada imamo i skoriji primer pokreta „MI – glas iz naroda“), a isto tako, neretko su puni starih imena ili su povezani sa mnogo mračnijim centrima moći od pukih stranačkih centrala. Ali ostavimo sada po strani negativne scenarije i pretpostavimo da su pokreti koji učestvuju na predstojećim izborima listom vođeni dobrim namerama i iskrenom potrebom da se smeni aktuelni uzurpatorski režim. Šta ih čeka u narednom periodu? Pritisci, osipanje i na kraju ili povlačenje iz politike, ili neizbežna konsolidacija u partijsku strukturu. Kako to znam? Tako što sam i sâm učestvovao u jednom takvom procesu, koji je iz mreže lokalnih pokreta rezultirao formiranjem sadašnjeg Zeleno-levog fronta. Iz te perspektive mi povratak na priču o pokretima kao alternativi partijskom organizovanju izgleda kao regresija i duboko nerazumevanje političkog trenutka.
Pokušajmo za kraj da ponudimo drugačiji pogled na izbore 2. juna. Ovi izbori nisu presudna bitka sa režimom u kojoj će opozicija izvojevati konačan trijumf, ali nisu sve bitke presudne, niti konačne: neke služe očuvanju snaga za borbu koja će se tek voditi, a u perspektivi upravo one neretko postaju najznačajnije za pozitivan ishod celog pohoda. Ovi izbori su još jedna epizoda u procesu konsolidacije srpske opozicione scene, koja u konačnom jedina može izvojevati pobedu nad uzurpatorskim režimom Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Jednom kada ih vidimo na ovaj način, odluka o tome da li i kako glasati drugog juna, postaje mnogo jednostavnija.
Peščanik.net, 30.05.2024.
