The Denver Post, foto: AP, Pavel Golovkin

The Denver Post, foto: AP, Pavel Golovkin

Između različitih autoritarnih režima postoji i sledeća razlika: u nekima opozicionare odstranjuju iz vlasti ili političkog života mirnim, beskrvnim putem, a u drugima su ubistva političkih neistomišljenika svakodnevna pojava. U Maleziji su glavnog opozicionara Anvara Ibrahima osudili za moralni delikt, u Tajlandu Taksinu Šinavatri zabranili ulazak u zemlju, u Kini Čao Cijanga osudili na doživotni kućni pritvor, ali se zato u Argentini ili Čileu niko nije čudio kada bi opozicionare nalazili ubijene ili kada bi prosto netragom nestajali. Niko u tim zemljama nije bio iznenađen ni kada se saznalo za tajne koncentracione logore i za hiljade neposlušnih koji su iz helikoptera bacani u okean.

Do ubistva Nemcova, mi nismo bili svesni do koje mere naš režim pripada ovom drugom tipu diktature, u kojoj profesionalni političar s dugogodišnjim stažom opozicionara, posle radio-intervjua u kojem je još jednom glasno kritikovao „prvo lice“ države – ne može mirno da ode na večeru u obližnji restoran, a onda u noćnu šetnju po ulicama Moskve. To što je za argentinskog, meksičkog, pakistanskog, pa i kineskog opozicionara bilo nezamisliv luksuz, ovde nikoga nije čudilo ili navodilo na oprez. Sve do ubistva Nemcova – kada smo dobili još jedan primer degradacije ruskog autoritarizma, koji se premešta iz pragmatične diktature u službi razvoja u ideologizovanu diktaturu samoočuvanja vlasti.

Postalo je jasno: zemlja u kojoj se kritičar vlasti boji da će biti uhapšen na protestnom mitingu, i zemlja u kojoj on može biti ubijen u privatnoj šetnji – su dve sasvim različite zemlje. U Rusiji postoje političke snage koje odavno žele da gurnu zemlju ka odlučnijem autoritarizmu, ali budući da je sistem praktično hermetički zatvoren, teško je proceniti koliko su te snage jake i koliko blizu trona.

Ova degradacija je dotakla još jednu bitnu razliku između autoritarnih država. Postoje zemlje u kojima je gušenje opozicije, borba s neistomišljenicima, jednom rečju represija – monopolizovana od strane države i sprovodi se isključivo pod njenom kontrolom. A postoje i zemlje u kojima je država taj monopol izgubila, i u kojima obim i raznolikost repesivnih metoda zavise od talenta i stvaralačkog nadahnuća širokih narodnih masa.

To se obično događa tamo gde jedinstvo naroda i rukovodstva nije osigurano sve lepšim i lakšim životom stanovništva (kao na primer tokom prve putinske desetoljetke ili 90-ih i 2000-ih godina u Kini), već se obezbeđuje neprestanom proizvodnjom neprijatelja. Reč je o zemljama u kojima vlast, da bi se održala, ili prosto samo zato da bi izbegla suvišna pitanja i što češće slušala hvale na račun svoje politike, nemilosrdno rasparčava društvo na svoje i tuđe. ‘Svoji’ su građani u punom smislu te reči i oni se obilato koriste svim zakonitim (često i nezakonitim) društvenim privilegijama, a s ‘Tuđih’ se, primenom tih istih zakona, građanski status neprimetno svlači. Samo saglasni mogu glasno da izgovaraju Civis Romanus sum, a nesaglasnima sleduje tek mesto na nevidljivom spisku prokazanih. S tim što taj spisak ume da bude i sasvim vidljiv. Dovoljno je zaći na internet stranicu bilo kojih radikalnih patriota i prvo s čime ćete se sudariti su spiskovi neprijatelja i izdajnika naroda koji neizostavno moraju biti kažnjeni.

Ima i onih koji signale vlasti shvataju bukvalno – kao uputstvo za primenu nasilja: Pa sami ste rekli da neprijatelja treba tući! To se dešava i u zemljama koje zvanično imaju demokratiju – Indija, Pakistan i postrevolucionarni Tunis – u kojima su takozvane tradicionalne vrednosti i briga o zaštiti religioznih osećanja na visokoj ceni.

Poslednjih godina se u javni život Rusije uvode razni termini kojima se obeležavaju svi oni koji nisu saglasni s trećim predsedničkim mandatom Putina, ili definisanjem nacionalnog identiteta na osnovu seksualne orijentacije, pa onda s aneksijom Krima i ruskom agresijom na Ukrajinu i ostalim stvarima koje se proglašavaju najvažnijim odlukama zvanične spoljne i unutrašnje politike zemlje. Sve su to neprijatelji, izdajnici, „peta kolona“, neprijateljski doušnici, rušitelji zemlje i njenih vrednosti. Nepostojeći spiskovi prokazanih (ne samo inicijativama odozdo, već i s vrha vlasti) popunjavaju se imenima Navaljni, Makarevič, Nemcov, neposlušnim medijima, obrazovnim i kulturnim organizacijama (TV Dožd, Radio Eho Moskve, Visoka škola ekonomije ili nepodobna pozorišta), kao i nazivima čitavih prokazanih socijalnih grupa, kao što su kancelarijski pacovi, bezopasni ali ipak štetni „internet hrčci“ i njima slični. Sve su to „loši građani“, što znači da ne zaslužuju jednaku zakonsku zaštitu kao oni „dobri“.

Država to gotovo svakodnevno dokazuje ne rečima već delom, i najčešće javno, preko svojih televizijskih kanala. Ne radi se samo o krajnje neobičnim sudskim procesima protiv Navaljnog i Ašurkova, u kojima oštećena strana decidirano izjavljuje da nije pretrpela nikakvu štetu, a sudija i pored toga tvrdi da je šteta učinjena i donosi presudu. Reč je o slučajevima u kojima je demonstracija nasilja prostija i grublja.

Gordi kozaci korbačima bičuju devojke iz grupe Pussy Riot jer su se mlade bestidnice u jednoj od svojih akcija osmelile da oskrnave našu „svetu“ olimpijsku maskotu, milog roze medvedića.

Kanal NTV prikazuje reportažu pod nazivom „Patrioti uče pameti borce za ljudska prava“, u kojoj nekakvi ljudi upadaju u kancelarije neke nevladine organizacije, cepaju i na pod bacaju papire zatečene na pisaćim stolovima, a na glave zaposlenih navlače najlon kese s pretnjama da će ih sve podaviti.

Izveštaji o tome da su pravoslavni aktivisti, ili prosto nekakvi uvređeni i ljutiti građani negde na silu upali, nešto razlupali i uništili, nekoga prebili i oterali, za nas su postale vesti na koje smo već sasvim navikli. Aktivno izražavanje mržnje je gotovo ozakonjeno.

Nepoznati počinioci su koautoru satiričnog opozicionog bloga „перзидент роисси“ za kola privezali ogroman drveni falus. Nemcovu su 2011. na krov kola bacili klozetsku šolju. Tokom kampanje za gradonačelnika Sočija, Nemcovu su bacili u lice amonijačnu kiselinu, a za vreme moskovskih zimskih protesta 2011, na portalu Lifenews objavili snimke njegovih privatnih telefonskih razgovora. Za ova krivična dela niko nikada nije bio suđen i kažnjen.

Zašto ne napraviti i sledeći korak? Tim pre što je propagandom rata u Donbasu na državnim medijima, oružana borba protiv neprijatelja praktično legalizovana. I evo gde se ljudi, s oružjem u rukama i s ratnim iskustvom vraćaju u Moskvu, grad po kojem se razni neprijatelji i svakojaki gadovi koji podržavaju „ukrajinske fašiste“, slobodno šetaju. To što ih vlast trpi, ne znači da ćemo i mi.

Poslednji meseci ruske politike su meseci mržnje i aktivnog uključivanja bivših radikalnih marginalaca u visoku politiku. I ranije je bilo hajki na obeležene ličnosti. „Naši“ i ostali mladi jurišnici su i ranije javno spaljivali knjige Sorokina, nasilničkom akcijom prekidali premijeru u Boljšom teatru i ganjali ambasadora Estonije po našoj prestonici. Ali to su bili članovi centralizovanih omladinskih organizacija, još nedorasli aktivisti kojima su rukovodile odrasle „čike“ iz administracije predsednika. Mada su već i tada, kako nam to rečito govori slučaj skoro na smrt prebijenog novinara Olega Kašina, odrasli mentori ponekad gubili kontrolu.

Današnji aktivisti u borbi protiv neprijatelja i izdajnika su odrasli ljudi koji pripadaju mutnim vojno-istorijskim i patriotsko-pseudoreligioznim organizacijama, s često zatvorenom organizacionom strukturom, tajnim članstvom i nejasnim izvorima finansiranja. Mnogi od njih su na primer učestovali na nedavnom mitingu novog političkog pokreta mutnog porekla „Antimajdan“.

U poslednjih godinu dana, kada su državi zatrebali privatni nezvanični pomoćnici za sakupljanje sredstava i mobilizaciju dobrovoljaca za rat u Donbasu, uloga ovih organizacija je enormno porasla. One su danas u milosti onog dela ruskog rukovodstva i ruskog biznisa koji bi želeo da ruski režim bude odlučniji i suroviji u obračunu sa svojim neprijateljima.

Jasno je da „kažnjavanje neprijatelja“, kao onaj sad već davni neuspeli atentat bivšeg pukovnika vojne obaveštajne službe (ГРУ) na Anatolija Čubaisa, prećutno može biti povereno i resoru „narodne radinosti“. Ali radi dostizanja svojih dalekosežnih i lukavih planova, narodne osvetnike mogu iskoristiti i neke druge političke snage koje su daleko od bilo kakvih patriotskih emocija.

Naslovi u zapadnim medijima o tome kako je pred zakazani prvomartovski miting opozicije ubijen glavni Putinov suparnik, većini građana Rusije deluju uprošćeno. U Rusiji prosto ne postoji nijedna politička stranka ili nekakava društvena institucija koja bi bila suparnik Putinu. Ali ipak, ubistvo Nemcova nam pokazuje do koje mere se takozvana putinska stabilnost promenila. Ona se ranije zasnivala na ekonomskom rastu, a sada počiva na mobilizaciji stanovništva za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. A kada vlast svoje građane huška jedne protiv drugih, gde je tu stabilnost?

Postoji još jedna osobenost ruskog autoritarizma. Ti možeš otvoreno i nepristrasno, bilo pisanom bilo usmenom rečju da napadaš Putina i zbog toga ti se ništa neće desiti. Tim pre ako ranije nisi pripadao njegovom bliskom okruženju i postao neka vrsta njegovog ličnog izdajnika. Ali ako si kojim slučajem povredio osećanja i interese načelnika nekakvog oblasnog centra, predsednika lokalne administracije ili deputata oblasne dume koji ima direktne komercijalne interese vezane za vlast, to onda postaje opasno. Oni, za razliku od Putina, ne misle u kategorijama međunarodne reputacije i njih ne zanima šteta naneta ubistvom novinara ili opozicionara. Preprečio si mi put – ubiću te.

U pola zemalja Latinske Amerike, Afrike, istočne Evrope i u zemljama postsovjetskog prostora, ta represivna mašinerija obavlja isti posao. I to je zapravo ono o čemu Zvjagincev govori u svom filmu „Levijatan“. Ali on kaže i da za stanje u zemlji u kojoj patriota ima pravo da kažnjava neprijatelja s nepostojećeg spiska prokazanih, a mesni načelnik likvidira svakog ko mu zasmeta, na kraju ipak mora da odgovara velika neman, to ogromno čudovište koje zovemo država. I zato, pre ili kasnije, istraga će morati da naleti na njeno divovsko telo i oštre krljušti njenog oklopa.

Iz teksta objavljenog na sajtu Moskovskog centra Karnegi.

Aleksandar Baunov, Radio Eho Moskve, 01.03.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 12.03.2105.

Srodni linkovi:

Ежедневный журнал – Orden časti

The New Yorker – Atentat u Moskvi