Radio emisija 11.03.2005, govore: Miloš Vasić, Branka Prpa, Dubravka Stojanović, Nikola Samardžić, Miroslav Tamburović, Dragoljub Stošić, Mirjana Miočinović, Végel László, Milosav Marinović–Saki, Nenad Dimitrijević, Srđa Popović, Mileta Prodanović i Stojan Cerović.
Svetlana Lukić: Ova vlada je jedno vreme bila podložna pritiscima javnosti i odustajala je od nekih svojih idiotskih namera: Stojković je najavljivao ukidanje specijalnog suda, Jočić stvaranje novih Crvenih beretki, pod pritiskom javnosti je smenjena Hristova nevesta zbog pokušaja ukidanja Darvinove teorije, menjan je predlog zakona o verskim slobodama i zajednicama, koji je sveštenicima SPC davao veća ovlašćenja nego što ih ima i sam svevišnji.
Vreme pritisaka javnosti na ovu vladu je prošlo i u pravu je direktor DSS-a, legendarni Obren Joksimović – to može da potraje sledećih 20 godina. Veliki posao za Vojislava Koštunicu obavlja ministar pravde. Ove nedelje postavio je 100 000 000 novih sudija, na čelu sa predsednicom Vrhovnog suda, Vidom Petrović- Škero. Žena koja je potpisala nalog za hapšenje Miloševića, onda prkosila ozloglašenoj izvršnoj vlasti Batića i Đinđića, sada je procenila da su baš Stojković, Jočić i Koštunica pravi garanti nezavisnog sudstva.
Za nekog važnog sudiju postavljen je i čuveni kapetan Vuk Tufegdžić, koji se za ovaj posao kvalifikovao tako što je je utvrdio, golim okom, da su se dvojica gardista u Topčideru međusobno poubijali.
Za vreme rasprave o sudijama i tužiocima, skupštinska sala je bila prazna, jer su poslanici bili kod Dinkića da ga nateraju da im, kako zna i ume, isplati plate koje su sami sebi podigli. Odjednom su se partijske razlike uzgubile i poslaničko bratstvo se ujedinilo u borbi za svoje, kako bi rekao Aligrudić, krvavim radom zaradjenje pare.
Ministar finansija im je poručio da će, ako sebi ne smanje plate za četvrtinu, proći kao zaposleni u JAT-u. Da li to znaci da treba da očekujemo štrajk i u kom obliku. Da li će biti valjanja po sali, čupanja mikrofona, protestnog gutanja poslaničkih kartica. Zbog poštovanja zakonskog minimuma rada, poslanici u štrajku bi mogli dodatno da nas nerviraju usvajanjem zakona o javnim skijalištima, koji je Miroslav Prokopijević zaista našao na sajtu vlade.
Predlog zakona ima 100 članova, više nego što imamo korpi na žičarama, a u članu 40 piše da “skijaš štapove ne sme da drži u obe ruke, već samo u spoljnjoj, kako bi unutrašnjom rukom mogao da se drži za vučnu napravu ski-lifta“ i da “skijaš može drugog skijaša da pretiče, bilo sa leve bilo sa desne strane, ali uvek na takvom rastojanju, koje preticanom daje dovoljno prostora za njegove pokrete.“
A Dinkić je novi šampion veleslaloma, čas je dobar, čas loš policajac. Kao lider G17 podržava sve vladine svinjarije, a kao ministar finansija se zgražava nad njima. Kao G17 glasa za zakon o pomoći haškim optuženicima, kao ministar kaže da će taj zakon minirati, njegovi poslanici traže veće plate, a on im ne da, pa se ljudi zbune. Zbunio se i Dinkić, kao Robin Hud koji je oteo i od bogatih i od siromašnih, pa sad ne zna kome ono beše treba vise da da.
U predlogu krivičnog zakonika predviđeno je da svako ko uvredi i najmanjeg nosioca vlasti, grb, himnu, reku Moravu, Zlatibor i Taru, kao i ljubav staru, ima biti kažnjen novčano ili zatvorom do 3 godine. Iako sam samo u ovih nekoliko poslednjih rečenica nakupila već 66 godina robije, ne mogu da se zaustavim. Ova zemlja i ova vlast u meni izazivaju ono najgore. A znam da smo svi mi mnogo bolji ljudi pojedinačno nego kad smo zajedno, nego što izgleda ova zemlja. Gete je to isto tvrdio za Nemce, davno pre nacizma. Geteova ideja je bila da se svi Nemci rasele po svetu, jer je to jedini način da se ono valjano u njima razvije za dobro nacije.
Danas je 11. mart, dan uoči 12. marta. Šta su na današnji dan pre dve godine radile Đinđićeve ubice? Proveravali mobilne telefone i pasoše, čistili oružje, pili pivo, spavali na smenu i čekali znak. Bio je to poslednji dan kada smo verovali da će ova zemlja, za našeg života, postati podnošljivo mesto za pristojne ljude i nepodnošljivo za ubice i lopove.
A ovaj Peščanik biće posvećen Zoranu Đinđiću. Juče je u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana promocija knjige Miše Vasića “Atentat na Zorana”. Govorili su gospođa Branka Prpa, Dubravka Stojanović, Nikola Samardžić i autor Miša Vasić.
Miša Vasić: Imam jedno izvinjenje, sad ja vas molim da to prihvatite, moram da zamolim za oproštaj Vojislava Koštunicu i vas, moje čitaoce, jer mi je u poslednjoj redakturi, kada sam konačno došao do jednog podatka koji mi je bio krivo prezentiran godinama ranije, ispalo da Vojislav Koštunica NIJE potpisao odluku predsedništva DOS-a o izručenju Miloševića u Hag. To sam ispravio na jednom mestu, ali je u toj brzini došlo do neoprostivog previda da na dva druga mesta nije ispravljeno. Ja sebi taj previd da oprostim ne mogu, to može da mi oprosti jedino Vojislav Koštunica i vi, moji čitaoci. Što se kaže, događa se, u drugom izdanju će biti ispravljeno, slava Bogu.
Sad, neko će postaviti pitanje zašto nisam konkretne činjenice i informacije više vezivao za konkretne ljude po imenima. Znate, živimo u državi u kojoj se Ulemek-Legija preda tvrdeći da ima poverenja u novu vlast i pravnu državu, a ta nova vlast se užasno ponosi time što Legija-Ulemek ima u njih poverenja. Tako da policajci, radnici bezbednosti, tužioci i ljudi iz pravosuđa, koji tog istog Ulemeka Legiju jure i gledaju kako će da ga smotaju i da ga optuže, ne mogu da dele isti stepen poverenja, pa su zato više voleli da ostanu anonimni. Ja se iskreno nadam da će doći dan kada ću biti u stanju da u fusnoti povežem svaki podatak za moje izvore. Ja ponavljam, ja sam tim ljudima beskrajno zahvalan, jer su rizikovali pomažući. Rizikovala je i jedna ekipa novinara, što iz Makedonije, što iz Hrvatske, što iz Bosne takođe, naročito ovi iz Hrvatske, zato ni njih ne smem da spomenem, ljudi su lepo zamolili. Svi oni su mi pomogli u rekonstrukciji te transnacionalne kriminalne organizacije, onoga što je Nenad Dimitrijević, filozof, odlično nazvao paradržavnim kartelom.
Jer vi kad vidite kuda se sve kretao Ulemek-Legija, od Bugarske, Makedonije, Grčke, do Hrvatske, višestruko na svim mestima, pa do nekakve Švajcarske, kako da vam kažem, tamo su mu računi kao i nekima drugima. Tu je reč o jednom obliku Evropske unije, u koju smo mi u kriminalu već davno ušli, samo da to još politički obavimo i zato me čudi i nikako ne mogu da razumem zašto naš ministar Jočić kaže da nije bitno gde se Legija skrivao 14 meseci. Jako je bitno, ne zbog Legije, nego zbog budućnosti ove države i njenih međudržavnih obaveza u suzbijanju transnacionalnog kriminala, šverca droge, oružja i ljudi. I ako hoće da ulaze u Evropsku uniju pametnije bi im bilo da tu stvar pročiste do kraja. Zašto je Bagzi otišao baš u Grčku od svih zemalja? Zašto je Legija nekoliko puta išao u Grčku, jednom prilikom su ga čak i ćapili tamo sa nekim falsifikovanim pasošem, pa je nastao skandal koji se jedva smirio?
Branka Prpa: Iz ove knjige možemo jasno da vidimo da država koja je postojala nije bila država koja je bila povezana sa mafijom, to je bilo obrnuto, to je bila mafijaška država. Mislim da je prvi put u istoriji čovečanstva mafija imala svoju državu, celu celcijatu. Ona je bila deo te strukture koju je stvorio Milošević, jednog pervertiranog organizma koji je metastazirao i koji je posle 5. oktobra trebalo sloj po sloj eliminisati. Zoran Đinđić stoga nije sarađivao sa mafijaškim krugovima, on je sarađivao sa državnim institucijama i to je bitna razlika, jer JSO je državna institucija, a ne mafijaški klan. Dakle, vi hoćete da demontirate nešto što je unutar države, ne van nje. Svi likovi koje u ovoj knjizi vidimo nisu likovi van državnog aparata, svi su unutra.
Kad sam prvi put lično to videla na dokumentu “Ćuran”, znači izveštaju SDB od 11. aprila 1999. godine o praćenju Slavka Ćuruvije i mene, onda sam shvatila da postoji paralelni svet. To nije orvelovski svet, to je još gore od orvelovskog sveta. Dakle, da postoji jedan paralelni svet o kojem vi kao čovek ne znate ništa, jer nije moguće da uđete u jedan Kolarac, u Knez Mihailovoj ulici i da onda vidite u izveštaju DB-a da ste snimani. Znači da postoji kamera, da vas tog trenutka dok vi ručate neko snima, da se devet agenata u tom trenutku operativno bavi vama. Da su svakih deset minuta na telefonu, na telefonskoj vezi sa centrom DB u Beogradu. Dakle, potpuno paralelan svet o kome vi kao građanin ne samo što nemate informacija, nego vi ne možete ni da ga shvatite. Zlo nije pojmljivo normalnom ljudskom umu i vi jednostavno tu vrstu anticipacije, tu vrstu predikcije, tu vrstu predosećaja ne možete da imate.
I vrlo je zanimljivo da se u slučaju Zorana Đinđića često govori – sam je kriv. Šta znači – sam je kriv? Što nije ništa poduzeo? A šta da poduzme? Šta je to trebalo da poduzme i ko je to trebalo da poduzme? Policija? Pa, cela ta policija je takođe kancerozno tkivo. Naravno da je Zoran imao svest o opasnosti, naravno da je Slavko Ćuruvija imao svest o opasnosti, naravno da su znali da mogu da budu ubijeni, ali je Slavko izgovorio nešto što može i na Zorana isto tako da se primeni, rekao mi je – ako država hoće da te ubije, nemaš gde da se sakriješ. I to je tačno.
Dakle, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića nije ubila mafija, nego država. Prema tome, ozbiljnost ove knjige ne proizlazi samo iz tragedije jednog čoveka, nego iz tragedije svih nas, jednog društva koje se suštinski nalazi u potpunoj anarhiji, jer država ne funkcioniše, jer njene institucije nisu ono što mi mislimo da jesu. Gde god se okreneta, bila to policija, bila to vojska, bila to SDB, bili to sudovi, vi zapravo vidite da su te institucije fikcija, Potemkinova sela, da imaju samo nazive i prazan sadržaj. I to je ono usled čega se čovek potpuno obespokoji i kad se pročita ova knjiga još manje imamo ono bez čega zapravo ne možemo da živimo, a to je nada.
I zaista se čovek pita šta je to što treba da se učini da bi se jedna takva patološka tvorevina, jedna tvorevina zla, ja ne znam više kako da je nazovem, zaista dubinski i suštinski promenila. Ova knjiga je za mene vrlo potresna i teška, užasno teška, koliko god Miša upotrebljavao jedan njemu svojstven, žovijalan jezik, pa su tu i kreteni i budale i tako dalje. Meni se celo vreme čini da on time hoće da nam da sedativ, da se mnogo ne uplašimo kad to pričitamo, pa da se tu i tamo negde nasmejemo, mada ništa nije smešno, nego je strašno. Hoću da kažem da je ovo jedna strašna knjiga o našim strašnim životima, o našoj tragediji, o istoriji jedne zemlje u kojoj će 2003. godina biti njena prekretnica, kao što je to bio majski prevrat za Srbiju 1903. godine, kad je prvi put u istoriji Srbije legitimisano političko ubistvo kao način na koji se menja vlast.
Imate ubistvo koje je izvršila država 1903. i ubistvo koje je izvršila država 2003. godine i to je zaista nešto nad čim moramo ozbiljno da se zamislimo i da promenimo, u političkom i u civilizacijskom smislu, vrednosne sisteme i shvatanje politike uopšte.
Dubravka Stojanović: Na prvi pogled, to je jedna krimi drama koja se guta za jedan dan, to je brzo i vešto pisano, to je rekonstrukcija te sprege kriminala i države. To je raščlanjivanje veza i saveza, to je opis zločina. Međutim, kada bi to bio krimi roman, to bi bio vrhunski roman, ali to jeste istorija i to je naša istorija. I to nije površna politička istorija, koju istoričari zovu događajnica. To samo na prvi pogled izgleda tako, jer Vasić rekonstruiše taj događaj, ko je koga zvao telefonom, ko je kome šta javio, rekonstruiše sadržaje tih razgovora, pregovora, saveza, niže podatke, datume, tačna vremena. Dakle, metodološki, ako sam već tu kao istoričar, to bi bila prava politička istorija, ali ona to ipak nije.
Za mene je to na prvom mestu društvena istorija, slika ovog društva, porazna slika jednog propadanja. Vasić zapravo opisuje društvo u kome je došlo do srastanja i prožimanja policijsko-bezbednosnih agencija i organizovanog kriminala u kome se više ne zna ko vlada, u kome se ne zna ko koga kontroliše, u kome se ne zna odgovor na pitanje koje je postavio sam Zoran Đinđić – ima li država mafiju ili mafija državu.
To je društvo u kome, kako Vasić briljantno kaže, stranke paranoju pretvaraju u ideologiju, a surevnjivost i mržnju, naročito surevnjivost i mržnju prema Zoranu Đinđiću, u jedini politički program. U takvom društvu došlo je do nečega što je veliki nemački istoričar Fric Fišer nazvao savez elita, savez svih onih kojima je odgovaralo da Srbija stane, savez svih onih kojima je odgovaralo da bude ubijen Zoran Đinđić.
Dakle, u takvom društvu se desilo ono što je najbolje nazvao moj kolega Nikola Samardžić, u tekstu objavljenom na godišnjicu Đinđićevog ubistva – prošle godine desilo se ubistvo u Orijent ekspresu. Drugim rečima, Zorana Đinđića ubili su svi oni delovi policije, mafije, svi oni delovi vojske, svi oni delovi crkve i svi oni delovi Akademije nauka kojima je bilo u interesu da Srbija stane.
Takav savez bio je moguć samo u društvu u kome više nema pravila, nema morala, nema empatije i nijednog pouzdanog kriterijuma, u društvu u kome dželat može biti žrtva, a žrtva dželat. I u tome vidim najveći značaj ove knjige. Ona rekonstruiše taj deo srpskog društva, ona rekonstruiše tu vrstu morala i mislim da ova knjiga može biti veliki doprinos istrazi ubistva Zorana Đinđića, a duboko verujem da od istrage tog ubistva zavisi budućnost Srbije.
Nikola Samardžić: Zorana sam jedva poznavao, oko njega je uvek bila gužva i tu se razni svet muvao. Ne znam da li su me izbacili iz stranke, još uvek čekam, svakog dana u novinama izlaze spiskovi.
Kad se dogodilo ubistvo nisam bio u zemlji. Sećam se, tih meseci sam čitao preko Interneta vesti, bilo je jasno, svi ti ljudi koje Miloš Vasić pominje ko su, šta su, odjednom su izronili i tek pošto se dogodilo ubistvo otkrila se čitava jedna istorija, koja je protekla u usponu najširih masa vođenih ološem. Taj ološ je izveo mase, pokrenuo ih, opljačkao i njih i one na koje su se te mase ustremile i konačno je taj ološ ovom zemljom zavladao.
Izgleda da je samo jedan čovek smetao da se ta vladavina obnovi, da dobije i nove sadržaje, da joj se pridruže i nove institucije, a taj čovek je bio Zoran Đinđić. Čitave dve godine protekle su od njegovog ubistva i sada je očigledno da se na jednom čoveku prelamala čitava istorija i da se čitava jedna istorija u tom jednom čoveku završila.
To je simptom duboke bolesti ovog društva i veoma je očigledno da su ovdašnji ljudski resursi veoma tanki. Mi smo postali jedna bezoblična masa kojoj nedostaju ljudi. A neprestano se govori o višku ljudi, i u fabrikama i u školama i na ulicama. Suviše je nezaposlenih, suviše je narkomana, suviše je bolesnih, suviše je nervoznih, suviše onih u penziji.
Za ove protekle dve godine dogodilo se još nešto. Posle diktature gospođe Mićić, koja je jedno od najprijatnijih razdoblja u našoj celoj istoriji, pridigli su se i ponovo pokrenuli stvari oni koji su ubili Zorana i sa Zoranom onu Srbiju koja je za njim stajala, koja se za njim kretala ili se iza njega krila. Činjenica da nas ovoliko ovde danas govori, da je toliko vas ovde došlo svedoči o još nečemu, da mi u stvari više nemamo politiku, da je ono što prenose mediji i ono što se događa u ovim institucijama, u Skupštini, u Vladi, bilo gde, zapravo jedan kolaps politike, jedna opšta destrukcija, da se Srbija u stvari zadavila u obnovi ideologije koja više nigde ne postoji, da su Srbiju udavili ljudi, koji su ogrezli u pljačke, u korupciju, u laži i da su svi oni ubili Zorana. Danas Srbijom vladaju Zoranove ubice i oni koji su to ubistvo naručili, a to je veoma jasno iz Vasićeve knjige, i oni koji su se radovali, koji su to priželjkivali, koji su iščekivali.
Mene je ovaj događaj zatekao daleko odavde, bio sam pokušao nekoliko meseci da se sakrijem i boravio sam u Istočnoj 82. ulici na Menhetnu i smatrao sam da čovek bar na trenutak može da proživi nekim bar tuđim životom. Kolaps istorije je i kolaps vremena i kolaps prostora. Ova nas sudbina sustiže ma gde mi bili, ma gde se mi zatekli. Nije u pitanju samo neko osećanje koje nas vezuje za ovo blato iz kojeg smo potekli i za ovo blato u koje tonemo, to je nešto neobjašnjivo u ljudskoj prirodi.
Neobjašnjive su i ove dve godine iza nas, a opet sasvim liče na sve ono što se zbivalo u istoriji Srbije, zbog čega Srbija nije postala moderna zemlja. Naprednjake Stojana Novakovića radikali su naticali na kolac. I danas deca uče o Milanu Stojadinoviću, jednom od najuspešnijih premijera u srpskoj istoriji, kao fašisti, ludaku, izdajniku. On je izgleda više zadužio one koji su umeli da razumeju njegove poruke, nego čitavu ovu zemlju, koju je on prvi put u istoriji učinio pristojnom. Prvi put je Beograd počeo da liči na prestonicu, prvi put je dobio ulice, zdanja i zgrade.
Izgleda da ko god pokuša u ovoj zemlji nešto da učini, da ga ubiju. I to je, mislim, jedna od najdubljih poruka i ove knjige i čitave naše novije istorije. Pitanje je u kojoj će meri Srbija naći snage, onaj njen funkcionalniji i obrazovaniji deo, da premosti sopstvenu istoriju, da iz nje izvuče neku mudrost i neku pouku. Ustvari, pitanje je da li ovo društvo postoji kao jedinstveno društvo i da li ono u svojoj celini ima ikakvu budućnost. Nažalost, mislim da će događaji koji predstoje ukazati i na potrebu da se ono u celini prema svemu tome odredi. Nažalost, o događaju koji je odredio čitavu našu sudbinu i od koje neće pobeći ni oni koji su stali iza ubistva Zorana Đinđića, jer će njihova deca i njihovi unuci trpeti posledice, o tome, čini mi se, danas se nedovoljno govori. Hvala Milošu Vasiću, ne samo što je napisao ovu knjigu, koju još nisam video, nego i zato što nas je ovde okupio. Hvala i svima vama.
Svetlana Lukić: Priča se po gradu da sutra u podne treba da budemo kod spomen ploče Zorana Đinđića, pa se odatle ide na groblje. Među šetačima će biti i naš slušalac iz Požege, Miroslav Tamburić.
Miroslav Tamburović: Ja sam odlučio u svom životu da krenem u formiranje porodice u vreme vlade Zorana Đinđića. Naravno, svako ga nekako drugačije doživljava, ali on je u tom momentu bio personifikacija, najbanalnije rečeno, mojih mogućnosti da se sredim porodično, da hoću da imam decu, da živim u ovoj zemlji, da kupim kola na kredit, da kupim frižider na kredit. U njemu sam video neku šansu da sve to uradim, da nešto krene. Da mi je neko u vreme Zorana Đinđića pričao da će DS doći u situaciju da kaže – šta, ne sviđa ti se zalizak Borisa Tadića, ti ćeš da budeš isključen iz stranke. Priča o Čedi Jovanoviću za ljude u unutrašnjosti je zaista personifikacija onog perioda. On svakako nije svetac, da li je grešan ili nije – ne znam, ali spisak protivnika Čede Jovanovića poziva nas na mobilnost. Pitaju me – podržavaš li frakciju? Pa podržavam, uvek u životu podržavam frakcije.
Imamo bend, pa čujem da se basista ne slaže sa gitaristom, ali hajde, kao napravićemo mi zajednički hit, da uzmemo kintu. I onda dobijete političku stranku koju vidim, za koju, otvoreno priznajem, glasam već 10 godina, znači imaju blanko moj glas. I sad sam došao u situaciju da pre neki dan, onako uz kafu smo čitali novine, i ja kažem – kad li sam više u životu pogrešio, i onda nabrajam za koga sam sve glasao zadnjih 5-6 izbora, počev od Vojislava Koštunice, kad smo svi morali. Posle toga, da ne nabrajam sad ko su sve bili kandidati, znaju to ljudi, ja apsolutno ne vidim ni u jednom tom zaokruživanju svog listića smisao. I onda sam rekao – e više nema glasanja protiv, potpuno mi je svejedno da li će predsednik države biti Tomislav Nikolić, koji je nazvao poslanika džukelom i koji izjavi da ga baš briga ko je ubio Slavka Ćuruviju ili Boris Tadić koji ne izjavi ništa u tom kontekstu. Ja suštinsku razliku ne vidim. Hajde da čekamo da vidimo šta možemo da uradimo, da se prebrojimo, da vidimo imamo li taj famozni cenzus, da preskočimo crtu i da nešto radimo.
Mislim da mi je 12. mart pre dve godine jedan od najgorih dana u životu. Posle onog nekog perioda zbunjenosti, uživao sam u svim tekovinama Sablje, živeo sam kao normalan čovek, još možda nedovoljno svestan svega što se desilo. Onda sam sa grupom prijatelja prošlog 12. marta dolazio u Beograd i tamo negde iza Lajkovca smo uhvatili u kolima Peščanik, pa smo slušali jednu posvetu Zoranu. Ćutali smo sat i po u kolima. Nismo se uopšte dogovarali, ali se nekako podrazumevalo da ćemo stalno, ako nam to posao i porodične obaveze dozvole, svakog 12. marta biti u Beogradu. Doći ću i sad, iskreno da vam kažem, nadam se da DS neće organizovati nešto kao prošle godine u Sava centru, neću se osećati delom toga. Otići ćemo verovatno do groblja, jednostavno, proći ćemo tom ulicom.
Osećam nekakvu grižu savesti, kao da smo se svi pred taj 12. nekako izmicali, govorili smo – joj, nije ovo baš dobro, izguraće to Zoran. Nije izgurao, nažalost, hajde sad da ga ne zaboravimo, za početak, a u nekom nastavku, hajde da isteramo da vidimo na tom suđenju zaista šta se desilo, da ne napravimo cirkus, da ne dozvolimo da ova bolesna država proglasi Zorana Đinđića samoubicom, na čemu se vrlo intenzivno radi. Osećam da smo dužni da to uradimo prema Zoranu, da ga ne zaboravimo i da ovu neku grupu ljudi koja hoće da nastavi taj neki put, pomognemo nekako, kako, nemam pojma, ali videćemo, imamo iskustvo.
Čini mi se da je neka zla sudba rekla, e sad ćete vi ovde da budete, pa nas izbacila iz nekog aviona i rekla, e hajde sad vidite tu šta ćete. Ne mogu da kažem da mi je drago, ja bih radije da živim u Barseloni, pa da tamo gledam koncerte i da uživam u fudbalskim utakmicama. Ali izgleda da mi ovde moramo da se izborimo i za pravo da to u Barseloni gledamo i na TV-u.
Kada se formirala ova nova garnitura ljudi, oni su svi rekli, vi ste super, zaboravićemo ono što je ranije bilo, vi ste bili jedna strana, mi smo bili druga, sad smo mi svi tu, ekipa, narod. Ja kažem, super je to, da sarađujemo, da popunimo tiket u kladionici zajedno, tu možemo da sarađujemo, ali bilo kakva saradnja sa ljudima koji su oličenje onoga zbog čega mi radimo to što radimo, je zaista smešna.
Svetlana Lukić: Kad si rekao vaša strana, kako vi funkcionišete, jeste li nekako organizovani?
Miroslav Tamburović: Moram da priznam da kada kažu – naša strana, ja sam u ovom momentu poprilično dezorijentisan. Ali opet moram da kažem da je to jedna ekipa ljudi, koja na ovo što trenutno imamo na političkoj sceni apsolutno ne pristaje. Dakle, podvukli smo crtu i sad počinjemo priču. Šta čitaš od novina, on kaže – Kurir, molim lepo, pričaćemo ponovo o kladionici. Šta misliš o Čedi, koliko veruješ Bebi Popoviću? Moram da priznam da sam se lepo osećao kad sam na sajtu B92 našao podatke koliko posto ljudi u kom delu Srbije veruje Bebi Popoviću. Evo kod nas u zapadnoj Srbiji, narod ponovo pokazuje da je vrlo čudan. Glasa za radikale, glasa za DSS, a 65% ljudi u zapadnoj Srbiji veruje Bebi Popoviću u odnosu na 60% u Beogradu, znači totalno ludilo.
Ja ne želim da se bavim direktno politikom, pa da se udvaram biračima. Nemam problem s tim da kažem ovom narodu – vi, bre, niste normalni, igrate Loto, gledate Grand šou i svi se raspravljaju da li se Jelena Karleuša razvela ili nije, a benzin za godinu dana poskupeo 100 posto. I onda, skupimo se tako, nemam pojma, pravimo neke barikade oko sebe. Iskren da budem, ne dam svakom da nam se umeša tu, hoću da ostanem zdravog razuma i da kažem – putujte, igumani svojim putem.
Svetlana Lukić: Obično ljudi kažu – lakše je vama u Beogradu, veća je sredina, prosto statistički je veća verovatnoća da ćeš naći ljude sa kojima možeš da se razmeniš i tako dalje. Da li bi mogao i pomoću čega da nam opišeš taj ipak osećaj izolovanosti i usamljenosti?
Miroslav Tamburović: Najslikovitiji primer je nedavni koncert grupe R.E.M. Ja nisam, verovali ili ne, uspeo da nađem, čak ni u toj grupi ljudi, one koji bi istovremeno imali novac za koncert i hteli da odu da to čuju. Sve bih dao da mogu svu decu iz Požege da odvedem u Mek Donalds. Evo, juče je glavna vest po kuloarima bila da je neki tamo Englez jeo 11 dana u Mek Donaldsu i sav se ugojio, ne liči ni na šta. Razumeš šta hoću da ti kažem sa tom pričom. Onda se desi književno veče Marka Vidojkovića i kad tu dođe 50 ljudi, ja kažem, o.k, ovoga ne poznajem, ali on se sasvim dovoljno kvalifikovao da ja sa njim počnem da se družim i da on bude ta neka Evropa koju ja hoću da pravim.
Ranije sam imao ambiciju da pravim Evropu, evropske standarde za sve, međutim zaista više ne, sad sam postavo vrlo sebičan, subjektivan, imam porodicu, ženu, ćerku, koje volim najviše na svetu, imam nekoliko prijatelja s kojima želim da gradim život kakav hoću i želim tu da pravimo Evropu. E, kad mi u to čačnu, onda sam spreman da kažem – e, ovo više ne može, pa bez obzira što imam 33 godine, ja nemam problem sa tim da sutra ponovo idem da lepim plakate. Problem je samo što mi sad treba da se pregrupišemo, da nađemo tu ekipu ljudi za koju ćemo da lepimo plakate. Ja nemam problem da lepim plakate Čede Jovanovića, zaista ne, iako sam stariji od njega, štaviše.
Svetlana Lukić: Slušate predsednika Unije slobodnih sindikata Dragoljuba Stošića.
Dragoljub Stošić: Oni ne žele da pominju 12. mart i zbog toga što oni u stvari ne žele da je Zorana Đinđića uopšte bilo. Znači, to treba izbrisati iz našeg pamćenja, potpuno zaboraviti. Nažalost, opcija koja bi trebalo da bude s druge strane, na neki način je doprinela ovoj situaciji. I prevod te reči kohabitacija je smešan. Tadić se igra sa nečim što je naša baština, za šta smo se borili. On pušta da propadne to zrnce, taj nebrušeni dijamant, koji smo uspeli nekako da iskopamo iz tog mraka, on predaje sve za što smo uspeli da se izborimo tog 5. oktobra.
Niko ne pominje 5. oktobar, to se gura pod tepih, kao da nas je sramota. U stvari, jednim delom i treba da nas bude sramota. Toliko smo napora uložili da se dođe do tog 5. oktobra i to smo tako lako predali i zaboravili, da ovo što se sada događa logično sledi. I najveća primedba, blago rečeno, Vojislavu Koštunici je to što nam je, pod znacima navodnika, omogućio da ponovo gledamo iz dana u dan Bakija Anđelkovića, Dačića, Šuvakovića. Samo očekujem da se napravi jedna emisija iznenađenja u kojoj će gošća da bude Mirjana Marković. Kao da ste u ludnici na otvorenom, kao da je ovo Čehovljev Paviljon 6 sa granicama koje ima Srbija i mi tu nešto teturamo, tumaramo po mraku, sudaramo se, sluđeni, bez neke nade.
Mislim da je lustracija nešto što mora da se dogodi kad-tad, ti ljudi moraju da nestanu sa javne scene. Ja sam se 99. godine zalagao za protektorat, nema potrebe da sada menjam svoje mišljenje.
Ta vlada je zaista stabilna, skoro nije bilo tako stabilne vlade. Tu se radi o 82 poslanika Radikalne stranke, koja ih drži na vlasti i među njima nema nikakve razlike. Ja sam siguran da Tomislav Nikolić nije ništa lošiji od ovoga što nam radi Koštunica. Samo što ovo više boli. Zoran Đinđić je jednom rekao – ovde čim se umiješ, odmah si sumnjiv, to je stvarno tačno. Dok ovako musavi ležimo u blatu, imamo samo dva izlaza – da ustanemo iz tog blata ili da one malobrojne, koji još ne leže nego stoje u tom blatu, povučemo u to blato. I onda kada budemo svi svinje i kad budemo svi groktali i kad ovo bude jedno veliko korito u kome ćemo da lapćemo one pomije, onda ćemo valjda svi da budemo srećni, neće nam ništa drugo trebati.
Ja kada sam u Gradskom saobraćajnom krenuo sa tom idejom da se napravi sindikat, razgovarao sa ljudima ovako – da li je njima palo na pamet da bi oni možda trebalo da imaju drugi par cipela. Mi smo naš standard, naš pristup elementarnom životu toliko snizili, toliko smo ljudi bez potreba, da im onda zaista olakšavamo posao. Ili je možda sve to što nam rade sve ove godine dovelo do toga. Svejedno šta je, ali to mora da prestane i taj težak posao suočavanja sa tim unesrećenim ljudima, koji imaju strašne dezorijentacije i ograničenja, koja su im sve ove godine stvarana u glavama, to mora da se raščisti ili za nas nema nade.
Šta sam ja izdao ako mislim da ova zemlja treba da ima puteve bar kao u Hrvatskoj? Šta sam izdao time? Svi viču – gde su te pare koje su nam obećane 5. oktobra? Niko neće da izađe za skupštinsku govornicu i da kaže – kako gde su, pa dve milijarde maraka, u to vreme su bile marke, milijarda evra je uložena samo u sanaciju, u remont EPS-ovih postrojenja u obliku donacije. Pogledajte samo GSP, pogledajte samo koliko je tu autobusa poklonjeno, šta je sve dato zdravstvu. Imam kolegu u sindikatu koji kažu – ne, ne razumeš ti to, oni nama daju te pare, pa onda samo deo ode u neke donacije, ulaganje, a deo tih para koje su nam davali uzmu da im od toga kao vraćamo dug. Pa zamisli koliko su pokvareni, stvarno. Neće niko da kaže – ljudi moji, dobijali smo pare da bi popunili budžetske obaveze, dobijali smo pare da bi ljudi iz prosvete, iz zdravstva dobijali plate sve ovo vreme. Mi nikakav višak vrednosti za ovo vreme, nažalost, nismo stvorili. To za skupštinskom govornicom prosto neće niko da kaže, neće niko da izađe da kaže onom Tomislavu Nikoliću ili Dačiću, kad onako izađu i seire, sluđuju ljude koji u to nemaju uvid. Ja ne znam zašto to niko neće da kaže.
Svetlana Vuković: Pismo iz Ljubljane Svetlane Slapšak:
„Šta su dve godine”
Na dugom spisku sramotnih godina u Srbiji, šta su uistinu samo ove dve od kako je ubijen premijer Zoran Đinđić. Za razliku od nekih živih kukavica, kojima treba godišnja žetva limunova u Grčkoj da se privole da odu u Hag, dok drugi i dalje čuče po mišjim rupama, od mrtvoga Đinđića nije načinjen čak ni mali, dronjavi, guslarski mit. Mnogo gore, nije čak ni propisno oplakan, a porodica mu je ponižavana i terorizirana. Ako ništa drugo, to bi bio dovoljan dokaz da nije bio od ovoga i ovde sveta. Izlišno je prisećati se da li se i koliko trudio da to bude, deplasirano je to mu naknadno upisivati u krivice. Propisano dostojanstvo i ritualni minimum nisu poštovani. Građanina i građanku, koji zaslužuju tu titulu više ne može zanimati koje je sve greške počinio u ranom i efikasnom sprečavanju svojih budućih ubica. Odani poeziji i prozi i manjim usmenim žanrovima, kao što su šale i kletve na naučnim skupovima, ubice Đinđića formiraju ne samo veliki i uspešan, nego i glasan društveni sloj, čiji će najmračniji sinovi koliko sutra zauzeti mesta na nekoj pobedničkoj tribini. Ako sve bude išlo onako kako sad izgleda, još ćemo i mi stariji doživeti da se inspiratori i organizatori i egzekutori nadmeću u javnom hvalisanju zaslugama za Đinđićevo ubistvo.
Sve uistinu izgleda kao fantazija bolesnog uma: dok dvojica najvažnijih izlaze iz helihoptera kojim su ih oteli iz Ševeningena, čeka ih grupa razdraganih elitnih Srba – od dva starca za urok sa Tadićeve inauguracije, do kola akademskih sestara, nižih dijalekatskih priložnika, turbo književnica i večno umešanih šmuflji, o „narodu“ i da ne govorimo. Uz nekoliko dosetaka sa motivima zaklanih, čvaraka i istrebljivanja turica i poturica, reminiscencija na uspešno obavljan Serbian job nad Đinđićem izgleda neizbežna. I tada će biti jasno da je propušteno još jedno stoleće, ne zbog onoga što se moglo uraditi, a nije, nego zbog onoga što se uradilo a izvesno nije moralo. I još tome nije sledio stid. Možda preterujem, ali ne sećam se da je kritika preterivanja ovde preterala u poslednjih 15 godina. Stvarnost je uvek bila brža i raznovrsnija. Da li je još išta mogućno uraditi da se sve ovo sanjano ne dogodi? Protiv dvesta hiljada dostojanstvenih u zadnjoj šetnji, razbijeni spomenik, protiv savršenog jezika Jorgosa Papandreua, mantijaško pravdanje ubistva, još u crkvi, protiv retkih Zoranovih prijatelja, rika i pretnje.
Beznadežnost ima svoje prednosti: dovoljno vremena, jačanje otpornih prijateljstava, razvoj radnih navika u usamljenosti, pooštreno primećivanje, beskompromisna analiza, odsustvo površnosti i brige za uspeh. Teško je zamisliti bolji „ljudski materijal“ od onoga koji bi to savladao. Jedini problem su brojevi. Minimalni broj onih koji su posle Miloševića otpremljeni u Hag vraća se kao kazna umnožavanjem brojeva onih koji su puni nade…
I šta su dve godine? Mučno isterivanje na čistinu mnogih zločina iz Vukovara, izvesna prisutnost informacija i refleksija o ratnim zločinima u javnosti, otkrivanje bar maloga dela podataka o velikoj zaveri. Užasno polako i iscrpljujuće, no bar pokazuje kako drugoj strani ponedostaje vremena. A to je može navesti na radikalna rešenja. Istorijsko iskustvo, evropsko, vanevropsko, pa i balkansko, poučava da je širenje racionalizma, ateizma, skepticizma i onoga što smo nekada zvali kritička misao mogućno rešenje, ako ima minimalne propusnosti u državnome tkivu i institucijama. I struganje onog strašnog sloja koji tvrdi da su ratno i antiratno profiterstvo „jednako opasni“, da su „sve strane grešile“ i da „imamo pravo na zaborav“.“
Mirjana Miočinović: Naš odnos prema vlasti je jasno podanički i bez prekida je bio jasno podanički, ne samo u Miloševićevo vreme. A onda ste imali jednog predstavnika vlasti kao što je Đinđić, koji nije od vas zahtevao podanički odnos, on se prema vama odnosio kao prema slobodnim bićima i bio je verovatno jedan od retkih političara koji nije bio demagog. Što će reći, osoba koja je vrlo često išla prstom u oko tom istom narodu. Takav je čovek ovde stradao, zato što se nije koristio dvema stvarima: zastrašivanjem, s jedne strane, a s druge strane laskanjem. To su dve stvari koje je on isključio iz svog političkog programa smatrajući da smo dorasli da prosudimo razumom vrednost izvesne političke orijentacije. Mi za to nismo sposobni.
Zato, ja mislim, postoji jedan jedini način, a to je jedan vrlo žestok pokušaj koji će imati privid represije, a nije represija, da indukujete izvesnu istinu istom snagom kako ste im ispirali mozak. Što će reći, vi morate predočiti u jako visokim, konjskim dozama neke istine, neka dokumenta. To se radi samo sa instancije vlasti i njenih medija, njene moći. Ako ta vlast, ova sad za to nije sposobna, ne shvati da ona mora edukovati jedan zaluđeni narod, ali ne samo uz pomoć nevladinih organizacija, jer one nemaju taj potrebni autoritet u ovom arhaičnom narodu, ako vlast ne prihvati tu ulogu jedne edukacije i privođenja nekim jasnim istinama i nekim saznanjima u koja se ne može sumnjati, koja ne podlažu relativizaciji, onda ovome svetu nema spasa.
Onda ćemo mi biti jedna arhaična oaza koja će služiti onome čemu je Kuba služila Americi. Evo, gospodo, ovako ćete živeti i bićete ovo što je Kuba ako se ne budete ponašali kako treba, ako ne budete razumna bića i ako ne budete procenili šta valja. E, pa mi možemo završiti kao jedno od takvih ostrva koji će celoj Evropi, u prvom redu Istočnoj, koja tek ulazi u taj težak posao privikavanja na neka pravila, služiti kao primer. Evo vam, gospodo, zoološkog vrta, vidite kako izgleda kad se čovek ogreši o neka normalna i opštevažeća pravila. Možda će nas prepustiti tome.
Mi negujemo, dakle politički, sa političkoga vrha, tu našu nesposobnost da se menjamo, da se prilagođavamo i to je jedna opasna igra sa lošim stranama ljudske prirode, jer ljudima je najlakše da budu varvari. I mi taj ljudski instinkt za varvarstvom politički održavamo. Vi sa jedne strane dopuštate ljudima da se u svom sopstvenom životu privatno ponašaju slobodno kao varvari; oni su varvari jedni u odnosu na druge. Naš je život nepodnošljiv u okvirima kuće, u okvirima porodice, u okvirima grada. Nama se svaka neprijatnost može dogoditi. Vama je dopušteno da se spram drugog ponašate uistinu kao varvarin, a šta vama nije dopušteno – to je da postanete slobodno biće koje slobodno razmišlja, koje pokušava da bude razumno u svojim procenama i koji uspeva da razume signale koje mu šalje društvo. Vi ga sprečavate da razume društvo.
Ja čak pokušavam da objasnim zašto je njima potrebno toliko prisustvo crkve. Čini mi se da je to to, da oni u instituciji crkve sad hoće da pronađu jednu autoritarnu instituciju, na koju će preneti tu autoritarnost koje se oni sami stide. I oni izigravaju demokrate, a hteli bi da u stvari prenesu na crkvu pravo da se pokaže kao autoritarna institucija koja će moralno oblikovati ljude kao neslobodna bića. Iza toga ne stoje čak nekakva religiozna uverenja. Daje se moć jednoj instituciji koja tek treba da formira fanatike. I znači, oni širom otvaraju vrata jednom fanatizmu, što će reći pripremanju naroda na fanatizam. A pritom je ova naša crkva istovremeno pokazala takvu nehumanost, takvu nesolidarnost sa patnjama i takvu želju za moć, da je to prosto zastrašujuće.
Vi imate veliku crkvu Svetoga Save koja, ako je dobro pogledate, liči na jedno veliko skorojevsko kupatilo, a preko puta nje vidite jednu instituciju uistinu od presudnog nacionalnog značaja, to je Narodna biblioteka, koja se raspada. Ta biblioteka čini, ako hoćete, racionalnu osnovu jednoga naroda iz koje vi možete krenuti i u iracionalno, ako želite, ali bez nje, bez te racionalne osnove, vi ste shizofreno biće. Vi svojom racionalnošću možete sebi dozvoliti luksuz ekskurza u metafizičko, iracionalno, ali bez racionalne osnove vi ste stvarno ne samo socijalno neupotrebljivi, nego ste i opasni, kao što je svaki paranoik opasan. Ja se čak i pitam, kako se može biti na vlasti a biti tako borniran, biti tako ograničen, kako ne shvatiti koliko je opasno, ne samo štetno, nego kako je uistinu opasno negovati tu vrstu osećanja.
Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika govoriće Laslo Vegel, koji preksutra prima regionalnu mađarsku Pulicerovu nagradu i dramaturg Milosav Milinović – Saki.
Milosav Milinović: Đinđić je čovek koji je obeležio i naše društvo i epohu, on je naravno prerastao u simbol nečega čega smo se tako olako odrekli, što smo ubili, nema tu druge i blaže reči za to. On jeste bio reformator i jeste bio čovek specifičnih sposobnosti, čovek izuzetnih kvaliteta i stanovitih mana. I ja bih rekao da su ga upravo te mane i gurnule tu gde jesu, i hvala im. Znači, omogućile su nam da imamo čoveka takvih kvaliteta na jednom mestu gde se obično ljudi sa tom svešću i samosvešću, ne upuštaju. Filozofi se vrlo retko upuštaju u politiku. Njega su u politiku gurnule neke mane, i zaista, ponavljam – hvala im zbog toga, jer smo imali priliku da barem nekoliko godina živimo jednim ubrzanim tempom, da živimo u nadi da je nešto moguće i ako ništa drugo, ostalo je saznanje da su neke stvari moguće čak i u Srbiji. Nadam se da ćemo mnogo lakše prepoznati, ne novog Đinđića, nego ćemo lakše prepoznati i prihvatiti politiku koja opet bude stala na taj trag.
Što se tiče DS, ta stranka se vratila korak unazad. Oni su zadržali naravno tu dobru infrastrukturu koju je Đinđić stvorio, i u organizacionom smislu to je ozbiljna politička stranka. Oni još uvek baštine i parčiće tih ideja. Zahvaljujući njima oni jesu neka vrsta jedinog utočišta, ali bojim se da će ti mali špajzi, u kojima se još nas par istomišljenika može skupiti, biti zatvoreni. Da budem iskren, više ne prepoznajem šta je ideologija te stranke, šta su njene pozicije, kako ona gleda na ključna pitanja našega društva. Mislim da je Tadić izgubio jednu zaista sjajnu priliku da bude državnik. Više nije ni predsednik stranke, a nije postao ni predsednik države.
Mesecima čekam da me neko pozove i da me pita šta mislim o Đinđiću i Koštunici, jer sam imao sjajnu metaforu. I onda mi, u jednoj od vaših emisija to ukrade Mrđan Bajić. Rekao je da je to za njega kao Mocart i Salijeri. Znači, imali ste jednog brzog, duhovitog, talentovanog i kreativnog čoveka. Kreativnost je dar koji ne pripada samo umetnicima. Vi možete biti kreativni i u svakodnevnom životu, u svom poslu kojim se bavite, to je redak dar, to je kreativnost i toga je Đinđić imao, za razliku od Salijerija koji toga nije imao, ali je imao jednu veliku mržnju u toj svojoj ledenosti, u toj svojoj sterilnosti, prema kreativnosti svake vrste, izuzev jednog krajnje smućenog i nedefinisanog desničarenja. Ako ikakve druge ideologije tu ima, to je mržnja prema svemu što je predstavljao taj Mocart, koji mu se naravno podsmevao, koji ga jeste kao i Mocart Salijerija, par prošetao po patosu, jeste ga kao u ogledalu izvrgavao ruglu. Znate, kad stanete kraj tako raskošne slike jednog briljantnog talenta, vi ne izgledate bog zna kako, pogotovo ako ste takvi kakvi jeste, znači smušeni, slavski političar.
Slušajte, čak i taj mit o tome kako je nastao Rekvijem, ako znate iz Formanovog filma, da je zapravo jedan nepoznati naručilac, pretpostavlja se baš Salijeri, naručio to delo ne bi li od njega kupio jedno genijalno delo i uzeo ga za sebe, a da je to de facto odvelo Mocarta u smrt. Ja i tu vidim neku vezu, u tome što se Mocartu žurilo, jer je živeo brzo, jer ga je na žurbu gonio talenat, a nekrofiličari su pokušavali da iz svega toga izvuku samo slavu koju smrt donosi. Ne bih hteo ništa da spekulišem naravno, ali negde je tom politikom Salijerijevom smrt Đinđića bila naručena.
To je ono što je meni najznačajnije u vezi sa tom ispovešću Bebinom, on je u suštini optužio crkvu, vojsku, Akademiju i Koštunicu za pogibiju Zorana Đinđića, ako smem tako da kažem. Da li su oni u tome na taj način učestvovali kako pomalo Beba insinuira, ja to ne znam, ali je sasvim izvesno da nam svojim delovanjem u poslednjih petnaestak godina, znači crkva, vojska, Koštunica i Akademija kažu – to je lako moguće.
Svetlana Lukić: Kako vi razumete šta hoće i kakve su ideje Borisa Tadića?
Laslo Vegel: Teško je čitati njegove političke ideje. On zrači jednom čudnom sugestijom da poseduje neku magijsku, tajnu taktiku, ali njegova politička ideja je u stvari mirna koegzistencija u paklu. On je adekvatan izraz ove političke situacije, vidite kako situacija pronađe svog eksponenta. On to radi sa jednom elegancijom, na jedan civilizovan način i želi da bude besprekoran, ali on jeste apsolutni izraz ove situacije. Mi sada živimo na ivici provalije. Da li će ga strah od provalije jednom promeniti, to je pitanje političke biografije.
Svetlana Lukić: Kao njegov politički oponent u stranci se jedno vreme pojavljivao Čedomir Jovanović, koji je izbačen iz stranke. Hteli – ne hteli, neki ljudi ulažu nade u njega, jer prosto niko drugi se ne nudi da eventualno izrazi te ideje.
Laslo Vegel: On je poslednji đinđićevac. Dok bi drugi želeli samo Đinđićev mit ili njegovu slavu, on je možda naslednik realnog Đinđića, on ga prihvata u celini, jedino on se ne odriče nekog dela Đinđića nego kaže – to sam. Ali da li to ima perspektivu u današnjoj situaciji. Mislim da je ta šansa, dok ova zemlja ne doživi još jedan šok, mala. To treba sačuvati kao nadu, uvek je postojala neka nada, kao Građanski savez. Čedomir Jovanović je bio privrženiji Đinđiću nego drugi i zbog toga je predodređen da nekako sačuva tu Đinđićevu naraciju. Ja ne znam kada će on ili neki drugi koji tu naraciju čuvaju, imati realne šanse, ali jako je važno da ona i dalje postoji.
Pogledajte Đinđićevu biografiju, ne samo političku koje se sad sećamo, nego od 60-ih godina. On je bio ta generacija koja je preko anarhizma i liberalizma bila subverzivna. Tako se ponašao i 2000. godine. Uvek je imao neku dozu subverzivnosti. Naravno, on je morao da igra i jednu drugu ulogu, ulogu srpskog Fausta, koji je morao da ima ugovor sa đavolom. E sad, postoji težnja da se taj subverzivni elemenat nekako eliminiše iz Đinđićevog nasleđa. Ako se od toga napravi nešto hermetično, nešto neživotno, onda više neće postojati Zoran Đinđić. Od njega će ostati jedan polumit, paramit.
Kad bi se išlo na pravi mit onda bi to možda vredelo. Ovako, imamo paramit na koga se jednom godišnje prikladno poziva zbog autolegitimacije, a da u praktičnom smislu niko ne želi da se na njega nastavi. U stvari, ovde se odvija simbolična, trajna sahrana politike Zorana Đinđića.
Situacija je sve gora. Mi je ne možemo meriti u odnosu na to kakva je bila pre 2000. godine. Moramo je meriti u odnosu na to kako su napredovale druge zemlje u okolini, koliko je tih zemalja od 2000-e ušlo u EU, kakve milijarde dobijaju od Brisela, koliko će za dve-tri godine da se razviju. To je parametar, a ne ono da smo bolji od Miloševića. Naravno da smo bolji, ali koliko? Mi smo objektivno imali veliku šansu. Evropa je ovde mnogo investirala u promene. Sada mi više nismo interesantni. Sada vi čitate novine na Zapadu, pa niti se spominjemo, mi smo jedna zaboravljena mala država. Propao je i argument o spoljnoj zaveri. Nema spoljne zavere, niti smo interesantni, niti smo važni. Postoje jedino pravila igre, koja možemo da prihvatimo, ali i ne moramo. Sada niko više nije zabrinut za nas, sem u slučaju novih žestokih lomova. Niko nas neće prisiliti da žurimo napred, niko. Jednostavno svi kažu – vi tako želite, vi izaberite, građani. Vidite kako nam se obraćaju sa jednom hladnom, demokratskom retorikom. Jedino oko Haga postoji malo oštriji ton. Propala je i poslednja negativna utopija da smo interesantni. Nismo.
Svetlana Lukić: U stvari, mi stalno šaljemo poruku odavde da nas ostave na miru.
Laslo Vegel: Da, i ostavili su nas na miru potpuno. Mi smo sad kao kolektivni Godo, čekamo nešto, čudo, kao Beketovi junaci, čekamo Godoa da stigne, a Godo ne stiže. Mislim da neće ni doći. Mi ćemo morati da priđemo.
Svetlana Lukić: Mi smo povrh svega i smešni.
Laslo Vegel: Jeste, to je dosta zabavno. Želimo da se priključimo Evropi, ali da ne damo haške optuženike. Ne može se voditi ta hermafroditska politika do beskraja. Možda će u toj užasno teškoj, blatnjavoj tišini u kojoj sad živimo, svako imati šansu da razmisli dokle to može.
Svetlana Lukić: Rekli ste da nam treba još jedan šok.
Laslo Vegel: Još jedan šok, ne znam da li politički ili ekonomski. Pretpostavljam da krajnji ekonomski šok neće ni Zapad dozvoliti, uvek ćemo dobiti neku donaciju, neku povlasticu izvoznu. A do političkog šoka ne može da dođe, jer praktično više niko ni ne zna protiv čega treba da nastupa. Teško je praviti razliku šta ko zastupa, postoji jedna tragikomična, hibridna situacija u svim stvarima života, u kulturi, u politici, u privredi. Svuda su hibridi i razlike nestaju. I onda je teško naći razloge za jedan unutrašnji politički šok, jer je zavladala jedna čudesna anarhija ideja. Sve je postalo kentaursko. Nekad je laž htela da bude istina, a danas i istina izgleda kao laž. Tako da bi šok možda dobrodošao, ali neće još doći, nema iz čega. Najbolje bi bilo kad bismo imali jednu dalekovidu političku elitu koja bi ponekad smela da kaže tom društvu istinu. De Gol, on je ponekad imao hrabrosti da to kaže, naročito kad je preuzimao vlast. Nemamo ni to, nemamo De Gola, nemamo ništa.
Zoran Đinđić: Pogledajte moje tekstove iz 87-88. godine koji su objavljeni u knjizi pod naslovom “Jugoslavija kao nedovršena država”. Ja sam 87-88. godine rekao – Jugoslavija će se raspasti, ona je nedovršena, ona je sveća koja gori sa dva kraja, jedan kraj je Slovenija, drugi kraj je Kosovo. Na primeru Slovenije i Kosova će da pukne Jugoslavija. Posle pet godina se to počelo dešavati, ali ja sam od 93. prestao da pišem analitičke tekstove, jer više nisam bio naučni radnik. U politici ima previše naučnih radnika koji za svoju principijelnost smatraju to što pogode da će u Srbiji stvari da idu loše. Ja bih voleo da oni ubede sebe da će stvari da idu bolje, pa će stvari da idu bolje, jer većina stvari u politici zavisi od volje.
Svetlana Vuković: Nenad Dimitrijević: Zašto čitati Đinđića
„Teoretičar Zoran Đinđić je naš savremenik. Njegova knjiga “Jugoslavija kao nedovršena država” objavljena 88. godine nije tek najbolje štivo kod nas napisano u oblasti društvenih nauka. Posvećena kritici socijalizma u kom smo živeli, ova knjiga precizno ocrtava konture našeg današnjeg stanja, u petoj godini nakon oslobođenja Srbije od Miloševićevog režima i na drugu godišnjicu ubistva srpskog premijera. Mi nemamo državu, pisao je Đinđić, raskrinkavajući pravo lice partijske ideokratije. Posmatrajući mitinge istine što su se tih godina valjali po ulicama i trgovima on ukazuje da je cena loše procene koju je partija načinila ulazeći u brak iz računa sa nacionalizmom, već ispostavljena. Jugoslovenski socijalizam, piše Đinđić, proizveo je svoje zakonite naslednike u liku zavađenih nacionalizama. Upirući gotovo proročanski pogled u budućnost on primećuje da će u ostavinskoj raspravi sve biti dozvoljeno. Od jedne do druge ideologije sve kao da uvek ostaje isto, samo je cena koju istorija ispostavlja svaki put sve viša.
Ipak, ovaj pisac i čovek nije bio sklon da se prepušta našoj omiljenoj boljci koja se zove fatalizam ili mirenje sa sudbinom. Đinđić nikada nije bio moralni idealista, ali mu je podjednako bio stran i ironični relativizam rezigniranog pojedinca. Moraš stati na ulicu usred paradnih euforija i tražiti način da se suprotstavi, dok se mase do juče verne starom socijalizmu povlače iza ćoška, da bi se odmah potom opet pojavile, ali sada sa nekom drugom zastavom, nekim drugim vođom i nekim drugim parolama. Đinđić je eksplicitan, ne očekuj od postojeće države da reši krizu, jer ta je država tek virtuelna tvorevina čije se konture ubrzano rastakaju. Stvarni su tek državni instrumenti nasilja, a oni su već na ulici, daleko od svake kontrole.
U oktobru 2000. godine Đinđić političar suočio se sa ogoljenom istinitošću starih uvida Đinđića pisca. Entitet zvan Srbija zatečen je u stanju u kome nije bilo moguće identifikovati državu. U ovom stanju nije se znalo ko ima, ko nema pravo da koristi instrumente fizičke prinude, niti su postojala pouzdana pravila koja bi razdvajala ono što je dozvoljeno od onog što je zabranjeno. Možda vredi citirati jednu Đinđićevu rečenicu iz 88. – U vakuumu koji se širi iza pojma ili tačnije ne-pojma državnosti izraslo je raznovrsno bilje koje je nedostatak pretpostavki za život pretvorilo u vlastitu pretpostavku za život.
I tu je čvor, ne-državni entitet Srbija, danas je u vlasti onih kojima je nedostatak demokratije pretpostavka preživljavanja. Iz ovako raznovrsnog bilja izrastao je i iza njega se i danas krije i onaj korov koji je ubio Đinđića. Jednostavno, Srbija je zarobljenik sopstvene loše prošlosti i njenih današnjih opunomoćenika, to su oni koji od suđenja Đinđiću uporno nastoje da naprave farsu, za koje je nacionalna čast važnija od evropskih integracija. Oni koji punudu – vi nama masovne ubice, mi vama otvorena vrata za ulazak u civilizovani svet, odbijaju kao prljavu trgovinu. Oni za koje je skrivanje ratnih zločinaca po zemunicama, katunima i vojnim bazama najvažnije merilo nacionalnog identiteta i patriotizma. Čak i ako ih svet primora da nešto kažu ili učine u vezi sa Batajnicom ili hladnjačom na dnu reke, njihov govor i njihove akcije tek su kombinacija ideoloških himera i loših kalkulacija.
Đinđić je precizno razumevao odnos prošlosti i mogućnosti demokratije. Citat: Način na koji neka politička zajednica raspolaže svojom prošlošću određuje formu njenog identiteta. On je već 88. godine znao da nas upozori kako demokratija ne postoji kao takva, kao idealan model. Do demokratije se stiže razumevanjem, prevazilaženjem i ponekad i konsekventnim odbacivanjem onoga što u našoj stvarnosti, uključujući i našu prošlost i našu tradiciju, nije dobro. Đinđić se borio da Srbija konačno raskine sa kontinuitetom patnje, razaranja, siromaštva i robovanja lažnim idolima. On je demokratiju shvatao kao poredak u kome merilo istorije ili nečije važnosti neće biti slavna prošlost, harizma vođe ili nasilna smrt, već slobodan i dostojanstven ljudski život. Zato, nemojmo ga se sećati samo kada su godišnjice. Čitajte Đinđića.“
Zoran Đinđić: Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini. I nemojte da me krivite. To je, dame i gospodo, bio legalizam, većina je htela legalizam. Legalizam zna se šta znači, to znači zakoni i ustav Slobodana Miloševića da se striktno primenjuju i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića. Sve drugo je nelegalizam. Ja sam rekao – u redu, hajde, malo ćemo da pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone i da bude 1:1, ali to većina ljudi nije podržavala. I nemojte da se zavaravamo, sada da napravimo anketu u Srbiji, ljudi bi rekli – mi hoćemo da se sve to raščisti, ali da mi legnemo uveče i da sutra ujutru to bude završeno. A nemoj samo nas da neko proziva da mi to radimo, nemoj mi da prljamo ruke, neka to uradi Zoran Đinđić, posle ćemo da ga smenimo i da kažemo da nije bio dobar, uradio je posao.
Srđa Popović: Đinđić je imao slabe šanse od početka, od 5. oktobra su njegove šanse bile slabe. Ja mislim da je on pragmatično, on jeste bio pragmatičan, pristao da zapuši nos i da prihvati pomoć ljudi iz Miloševićevog okruženja da se otarase svi zajedno Miloševića, jer je Milošević i njih počeo da ugrožava. I toj policiji i toj vojsci i tim ratnim profiterima stvarno je pretila opasnost da će narod na kraju da se digne, kuka i motika što kažu, i da ih sve počisti. I svako je našao svoj interes, opozicija da izvrši taj takozvani beskrvni prevrat, Miloševićevo okruženje da njega žrtvuje da spase sebe.
Moram da se vratim na temu predaje vlasti, jer mislim da je u njoj simbolično sadržano sve. Pominje se kako Koštunica nikad nije ispričao šta se dogodilo u tom prvom susretu, to je tačno, ali kao u onom eksperimentu, vi možete naknadno iz posledica da zaključite šta se u kutiji dogodilo. Po meni, Pavković je doveo Koštunicu kod Miloševića, Milošević je kazao – Koštunica će biti predsednik, Koštunica je kazao – Milošević neće biti hapšen, Milošević neće biti izručivan u Hag, a obojici je kazao – a mogu to da garantujem, jer iza mene stoji vojska. To je bila suština 5. oktobra.
I Đinđić je bio deo celog tog dila, međutim, pragmatičan ili, kako ga zove druga strana, veroloman, on je pokušao da izigra taj dogovor na delu, u životu. Ostavio je Koštunicu i Pavkovića, on se dočepao drugih poluga vlasti i počeo polako, uz pomoć međunarodne zajednice, da menja sliku Srbije. I zato je ubijen. Ubijen je, jer ih je prevario. Zvezdan Jovanović i svi ti smatrali su da je Đinđić njih prevario i da je jedino rešenje da se on eliminiše. I naravno da su Crvene beretke bile idealan instrument koji će to učiniti, pogotovo što je njima svima Hag lebdeo nad glavom, a ovi su ih plašili Hagom i dokazivali im – mi smo protiv Haga, to Đinđić vas hoće tamo da strpa.
Prema tome, Đinđić je vodio vrlo neizvesnu bitku i, to se zaboravilo posle njegove sahrane, on nijednog trenutka nije imao podršku u glasačkom telu. On je uvek bio najnepopularniji od svih političara koji su na sceni. Jedinu pravu podršku imao je od međunarodne zajednice, to jest od para koje su u vidu donacija stizale u ovu zemlju i svi su znali da se od toga u stvari živi i zbog toga ga trpeli. Tako da ono što se dogodilo 12. marta u stvari nije tako čudno. Čudnije je bilo što se on tako dugo i tako vešto održavao. Mislim da ih je naročito uplašilo kad je uspeo da izmanevriše Koštunicu i da ga postavi na sporedni kolosek, što je sigurno bio izvor velike frustracije koja se sada ispoljava u ovoj agresivnosti i osvetoljubivosti koju pokazuje nova vlada.
Zoran Đinđić: Milošević je morao da se nađe u Hagu zato što je to bilo neizbežno. Da nije, on bi bio na sudu koji bi ga oslobodio, koji bi mene poslao u zatvor.
Mileta Prodanović: Iz snajpera je ubijen čovek koji je mogao da garantuje budućnost ove zemlje. Znači, budućnost za našu decu, evropsku budućnost u jednom društvu gde dominantu čine oni koji ne žele da postanu deo normalnog sveta, jer se bolje snalaze u svom oboru. Znači, Vojislav Koštunica je u ključnom trenutku pružio ruku tim snagama i to je to. I da li ćete vi te ljude posredno optužiti za tu smrt, zavisi od vas. Intimno govoreći ja njih krivim za to, ali to je moja subjektivna procena. Objektivno i legalistički govoreći, to nije tako.
Vojislav Koštunica: Kriminal se ne može deliti na dobar i loš, naš i njihov. Moramo shvatiti da je on uvek razoran po društveno tkivo i da je prirodni neprijatelj svih demokratskih institucija. Naravno, ja se nadam da će svi počinioci biti privedeni pravdi, a posebno se nadam da ćemo konačno svi, i vlast i opozicija, staviti prst na čelo i povući jasnu crtu između onoga što jeste i onoga što nije zakonito.
Branka Prpa: Zoran Đinđić nije sarađovao sa mafijaškim krugovima, on je sarađivao sa državnim institucijama i to je bitna razlika, jer JSO je državna institucija, a ne mafijaški klan.
Stojan Cerović: On je imao jednu dragocenu osobinu, pogotovo za zemlju u stanju u kojem smo mi, svi u nekakvoj poludepresiji, u nekom očajanju, imamo osećaj da smo epohalno propali. On je zračio nekakvom energijom i da se sve može. Njegova poruka svima oko njega je bila – hajde, pokrenimo se, može tu još mnogo toga da se uradi. Imali ste utisak da sve oko njega nekako raste, da se svi pomeraju nekako ipak, ne onom brzinom kojom se on kreće, ali nešto se stalno događalo. On je prosto umeo da inspiriše ljude oko sebe i to je bilo apsolutno dragoceno.
Zoran Đinđić: Reći da opozicija u Srbiji nije u stanju da smeni Miloševića, žao mi je to je tačno, ali je sterilno, jer to je dokazano već deset godina i biti pametan posle deset godina nije neka velika mudrost. Postavlja se pitanje da li je uopšte u jednoj diktatorskoj, nedemokratskoj zemlji moguće da opozicione partije promene vlast. Nije moguće, jer inače to ne bi bila diktatura.
Svetlana Lukić: Dobro, gospodine Đinđiću, ja razumem o čemu vi govorite, ali ne možete vi u času kada vi pozivate ljude da izađu na ulicu, kada govorite o diktatorskom režimu koji podrazumeva se, jel’ da, je u stanju da zgazi tenkovima nekoga, možda nekoga i da ubije. Dakle, vi pozivate ljude da izađu i da ulože svoj život, a onda kažete – pa, nemojte nas mnogo da gledate, kao što bi rekla gospoda iz SPO-a – izađite sami na ulice.
Zoran Đinđić: Ne, ne, ali bih vratio tu temu na taj početak. Ne treba podgrevati sujetu opozicionih lidera time što bi im se pridavala takva važnost.
Svetlana Lukić: Nismo mi srećni zbog toga što ste vi važni, to je prosto činjenica i to je tačno, imate ogromnu odgovornost i znate da ulog nikada nije bio veći.
Zoran Đinđić: Pa, ja mogu da vam kažem da je moj život u tom ulogu lošije procenjen i rizičniji nego većine ljudi u Srbiji.
Svetlana Lukić: Vi imate i privilegije zbog toga, je li tako?
Zoran Đinđić: Dobro, imam i privilegije u smislu, poznat sam, u smislu pitaju me ljudi.
Svetlana Lukić: Možete biti državnik, možete biti predsednik.
Zoran Đinđić: I mogu biti pokojnik.
Stojan Cerović: Izgledalo je kao da to ne košta ništa, da mi možemo onako jeftino da budemo kritični, da tako sedimo i da puštamo da nas Đinđić vuče nekim putem kojim mi u stvari želimo da idemo. Mislim da je ta njegova niska popularnost u velikoj meri poticala od toga što su ljudi verovali da je on toliko nadmoćan i da će ionako da vlada ovom zemljom još jako dugo, da nema ko bolje to da radi ionako i hajde onda, da mu ne bi to možda udarilo u glavu, hajde mi da budemo malo kritični. I onda u trenutku njegove smrti, kad su ljudi razumeli da njega stvarno više nema, naknadno je rejting Đinđića odjedanput naglo skočio i odjedanput su ljudi shvatili da više nema nikakvog smisla da imamo neke primedbe na čoveka. Jer takvog još jednog stvarno nema. Mislim da je taj nedostatak nenadoknadiv.
Zoran Đinđić: Srbi vole legalizam, to sam saznao, ranije nisam znao. Ja sam mogao da dignem ruke i da kažem – u redu, obavio sam jedan istorijski posao, moja misija je bila da smenim Miloševića. 6. oktobra ili kada je već otišao u zatvor mogao sam da kažem – srpski narode, ja sam svoje uradio, deset najboljih godina sam žrtvovao da bi jedno zlo sklonili. Ako mislite da mi možemo posle tih deset godina da sada nekim skalpelom to sada ispravimo, pa vratimo na staro, mislim da možemo samo u još veći haos zemlju da uvedemo, i to jeste cena, dame i gospodo. To jeste cena što je ovaj narod zaluđen 89. godine rekao – taj čovek će nas odvesti u budućnost, taj čovek je najveći među nama. Ne može to besplatno, ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku i da ga onda posle ništa ne košta. Meni je jako žao što smo mi sačekali 5. oktobar, a što nismo 5. oktobra 89. godine srušili Miloševića i što smo imali četiri rata i što smo imali milijardu posto hiper inflaciju i bili svetski prvaci u tome i što je otišlo kapitala iz ove zemlje da ga više ne možemo pronaći po svetu, to je meni jako žao. Ako vi mislite da vi možete sa jednom potpuno upropašćenom zemljom za godinu dana da dođete u situaciju da dođete u banku da uzmete kredit pod normalnim uslovima, ja se bojim da ste vi promašili zemlju.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Miloš Vasić, Branka Prpa, Dubravka Stojanović, Nikola Samardžić, Miroslav Tamburović, Dragoljub Stošić, Svetlana Slapšak, Mirjana Miočinović, Milosav Milinović, profesor iz Budimpešte Nenad Dimitrijević, Laslo Vegel, Srđa Popović, Mileta Prodanović, Stojan Cerović, Zoran Đinđić, a slušate Marian Faithful i Bulevar slomljenih snova. Vidimo se sutra u podne ispred vlade Srbije.
Emisija Peščanik, 11.03.2005.
Peščanik.net, 11.03.2005.
