Cirkus Colorado
Foto: Predrag Trokicić

Predsednik Vučić je u Golupcu zamolio Krizni štab da donese što blaže odluke o merama za zaustavljanje rasta obolelih od kovida 19 sledećim rečima: „Ne mogu da uzmem posao epidemiolozima, ali ih molim da donesu što blaže odluke, zato što moramo da naučimo da živimo sa kovidom“. A upravo je suprotno. Ako bi se u sadašnjem stanju mere zaoštrile i podstakla vakcinacija, pošteni epidemiolog Zoran Radovanović kaže da bismo na proleće, uz manje talaščiće, ušli u endemiju, to jest u stanje kada će kovid postati sličan gripu. Krizni štab je već toliko „ublažio“ da se slobodno može reći da više ne postoje ni mere ni obrukani KŠ. Zaraza se rasplamsava dnevno, mera nikakvih nema, za sada ni starih ni novih, a i što bi Krizni štab nešto radio kada se odluke donose kako im predsednik sugeriše. Izgubili su kredibilitet nepovratno. I ono što su tražili – nošenje maske, držanje rastojanja, zabranu masovnih okupljanja, odavno je odumrlo. Pozivi na vakcinaciju kao najvažnija i suštinska mera za obuzdavanje epidemije nisu efikasni zbog paralelne kontrapropagande koja je takođe radila po Vučićevom diktatu još od Nestorovićevog šopinga u Milanu. Zar se nije igralo kolo antivaksersko oko spomenika Stefanu Nemanji usred zabrane okupljanja, a to se ne bi moglo da vrhovni nije dozvolio.

U Vučićevoj poslednjoj izjavi nije samo zasmetalo licemerno prikrivanje da je on i tu „glavni komandant“, nego i želja da mere budu što blaže kako bismo se „navikli da živimo s kovidom“. I mi da živimo i kovid da živi ko što sada živi? Kako je to moguće?

Na svim drugim poljima gde se očekuje ublažavanje njegove autokratije i kompromis pred izbore, on nikako da ublaži, nego sve više zateže. Svaki dan je u kampanji, plaćaju se i dovoze građani na njegovu turneju po vasceloj Srbiji, kad se neko požali da mu nešto treba radi Vučićev telefon, deca u nošnji u horu pevaju, jede se mortadela s majonezom kao „najbolji doručak“. Duhovitosti i spontanosti u nameštenim susretima ne ublažavaju autokratiju, nego je sve više naglašavaju i jačaju napade na sve neprijatelje njegove lične vlasti. Sve je njegovo i sve on daje, kao iz svog džepa. Naš budžet je njegov i on odlučuje kome pare da se daju. Sve mesne zajednice moraju biti njegove, kao i sve opštine, kao i svi mediji, sem nekoliko „izdajničkih“ novina i tv kuća (Đilas- Šolakova odnosno „američka“ TV N1).

A zbog Tvitera je bukvalno dobio nervni slom, zato što je ova društvena mreža pre neki dan objavila koji mediji u Srbiji su saradnici vlasti, odnosno pod Vučićevom kontrolom. Cenzura, sram ih bilo. Tviter je nabrojao skoro sve njegove najomiljenije medije poimence, a u gotovo izbezumljenom stanju Vučić je vikao da mu Tviter zatvori nalog kao što je to učinio sa Trampovim. Svetski mediji su oštrije, a neki šaljivije, komentarisali poređenje s Trampom i još jednom su pokazali da znaju kakav je autokrata čovek koji se za sve pita u Srbiji. Od Tvitera nikako da se odmakne, bes ga hvata sve više, nema da malo ublaži ili za pojas zadene, pa je Tviter skočio na najviši neprijateljski rang u generalskom činu. Vučić ovako ređa i kaže da Tviter, Đilas, Šolak i Marinika Tepić hoće da ga nateraju da prihvati da su Srbi genocidni narod! A on ni po koju cenu neće to da prihvati. Pa naravno da neće kad tako nešto ne postoji. Dotle je doskočio Vučićev sukob s Tviterom. A Tviter je samo objavio opšte poznatu stvar o tome koje medije Vučić drži pod kontrolom, skoro sve, dok je neke čak i neznalački preskočio. Pa je Vučić Tviter napao potpuno blesavo zbog upravo Vučićeve i Dodikove izmišljotine o genocidnim narodima. Ta izmišljotina opstaje jer je njih dvojica koriste kao toljagu za negiranje genocida u Srebrenici i svađanja Srbije sa susedima.

I obećanja sve više rastu – nema ublažavanja. Vučić nagoveštava povećanje penzija i plata, paori da dobiju subvencije, žonglira s rastom i „ekonomskim tigrom“, a onih 350.000 na minimalcu se ne pominju, kao ni sve veći broj otpuštenih. Gde god dođe, obećava ono što je odavno obećao a nije ispunio.

Pred izbore bi najvažnije bilo da ublaži odnos prema opoziciji, a tu najviše zateže i napadi na opoziciju sve su bestidniji, kao ona fotomontaža Marinike Tepić sa Belivukom, njegovim doskora omiljenim kriminalcem. Šta li će tek reći i činiti kad počne zvaničnu kampanja kad se već sad toliko naoštrio, a bogami i istrošio.

Odnosi u regionu se sve više zatežu. Ratne zločince Vučić ne predaje i pod njegovom su zaštitom, kako kaže – više neće biti predavanja „srpskog mesa“ kako su to bivši činili. U ovom slučaju se radi o Dušanu Kornjači koji je u BiH optužen za zločine protiv čovečnosti, a koji sada mirno živi u Novom Sadu i radi kao lekar. Njegova se ekstradicija traži. Ali, za Vučića, gotovo je sa procesima i kažnjavanjem zločinaca. U taj mutljag uvukao se i kapetan Dragan, sramnim štampanjem majica sa likom ubice premijera Zorana Đindića. Ima li dalje i veće sramote od ove.

Izgleda da ima. Tu je nesnosno podbadanje sukoba u Crnoj Gori koji su sve zaoštreniji i opasniji. Tamo samo što ne izbije rat oko hirotonisanja mitropolita Joanikija na Cetinju, u tamošnjem manastiru. Crnogorci, MPC i Milovi su protiv tog čina na Cetinju, dok nova tamošnja vlada i SPC insistiraju da se to desi baš tu, u Cetinju. O čemu se zapravo radi i šta se hoće postići nije sasvim jasno. To se moglo obaviti na nekom drugom mestu, a i Cetinjani su mogli taj događaj da ignorišu. Da li je to inadžijski, crkveni, nacionalni ili politički sukob Milovih pristalica sa novom vladom? Gde god se drma u regionu, Vučić je na strani destabilizacije o ma kom se susedu radilo, pa mu i zaoštravanje sukoba u Crnoj Gori odgovara.

Na prvi pogled to bi bila briga za „njegov narod“ i svrstavanje Crne Gore u izmišljotinu koja se zove „srpski svet“. Vučić je protiv Krivokapićeve vlade i nju ruši, mada je neki računaju u prosrpsku, kako to čine ovdašnji Milovi obožavaoci koji misle da se iza tamošnjih sukoba sprema aneksija Crne Gore. A ja mislim da je Vučić na Milovoj strani. Jer, ko će profitirati ako padne Krivokapićeva vlada? Ko će umesto nje da dođe? Pa doći će Milo, nema ko drugi. Pad ove vlade ide direktno u Milov džep, on se vraća na vlast. Iz sadašnje koalicije niko nema dovoljno podrške da pobedi DPS. Jedini interesi koji se poklapaju jesu interesi Vučića i Mila. Zaključila sam da je biznis iznad svega: čemu „nacoške priče“ služe ako ne zgrtanju bogatstva. A naivni veruju da jedni brane „srpski svet“ a drugi nezavisnu Crnu Goru od velikosrpske ekspanzije. Ništa od toga: Srbija nikad neće pripojiti Crnu Goru kako to neki slute. Vučićeva i Milova vlast se bave biznisom, i to najčešće koruptivnim i kriminalnim, to mnogi zaboravljaju i nasedaju na stare priče.

Dosadila je i ova tema, dosadila i priča o Vučiću. Mislila sam da ni reč o njemu ne mogu više napisati. I zar nije već sve rečeno, u hiljadama odličnih tekstova. Ublažavanje autokratije, ulazak u mirnije vode i kompromise, gde god da to očekujemo neće se deseti. Neće, jer izazivanja unutrašnjih i spoljašnjih neprijateljstava i sukoba održavaju spasioca i njegovu ličnu vlast, a bal pod nacionalističkim maskama prikriva kriminal i velike sume novca, bez čega Vučić ne bi mogao opstati. Afere tek blesnu i ugase se. Zato je toliko i zaoštrio tamo gde se traži ublažavanje i kompromis, a popuštao korisnim kriminalcima, bez kojih se teško održava lična vlast i stiče bogatstvo.

Zato vlast koju sada imamo neće da ublaži neprijateljstva nego sve više zateže konopac. Do pucanja. I do Vučićevog pada.

Peščanik.net, 23.08.2021.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).