Pored svega ostalog što se događa, poslednje što nam je trebalo je nova ekonomska kriza u zemlji koju već potresa političko previranje. Istina, direktne globalne posledice turske krize, sa privredom reda veličine Los Anđelesa, neće biti velike. Ali opet slušamo tu jezivu reč „infekcija“ – to je ona vrsta infekcije koja je ranije krizu sa Tajlanda proširila po čitavoj Aziji, nedavno izazvala prelivanje grčke krize na Evropu, a sada bi mogla, kako svi brinu, da proširi probleme Turske na svetska razvojna tržišta.
Ovo je na neki način poznata priča. Ali upravo je iz tog razloga toliko zabrinjavajuća: zašto nas i dalje pogađaju ovakve krize? Evo u čemu je stvar: izgleda da su intervali između kriza sve kraći, a udar svake nove krize je po svemu sudeći ozbiljniji nego prethodni. Šta se dešava?
Pre nego što dođemo do Turske, evo kratkog pregleda globalnih finansijskih kriza.
Za posleratnu generaciju, svetski finansijski sistem je bio, po savremenim merilima, izuzetno otporan na krize – verovatno zato što je većina zemalja suzbijala prekogranični protok kapitala, tako da su međunarodne pozajmice i krediti bili ograničeni. Međutim, krajem 1970-ih su deregulacija i jačanje bankarske agresivnosti doveli do poplave novca u Latinskoj Americi, praćene nečim što se u trgovini naziva „naglim prekidom“ 1982. godine – i krizom koja je izazvala decenijsku ekonomsku stagnaciju.
Latinska Amerika je na kraju obnovila rast (iako je Meksiko doživeo gadan recidiv 1994), ali 1990. godine je krupnija verzija iste priče pogodila Aziju: ogroman dotok novca praćen iznenadnim prekidom i ekonomskim urušavanjem. Neke azijske privrede su se brzo oporavile, ali se investicije nikad nisu u potpunosti obnovile, kao ni rast.
Nedavno se još jedna verzija ove priče odigrala u Evropi, sa naglim prilivom kapitala u Grčku, Španiju i Portugaliju, pa zatim iznenadnim prekidom i ogromnim ekonomskim poteškoćama.
Kao što sam spomenuo, iako je zaplet uvek isti, efekti postaju sve gori. Realna proizvodnja je pala za 4 procenta tokom meksičke krize 1981-83; 14 procenata u Indoneziji od 1997. do 1998; preko 23 odsto u Grčkoj.
Dakle, da li je na pomolu još gora kriza? Podaci su blago umirujući: Turska konkretno nema veliki državni dug i, iako su preduzeća dosta pozajmljivala iz inostranstva, opšta finansijska situacija ne izgleda tako loše. Ali sve prethodne krize su izneverile optimistična očekivanja. I iste one sile koje su ulile novac u Tursku ugrožavaju svetsku ekonomiju u celini.
Možda ste čuli da se među ekonomistima vodi velika rasprava o tome da li nam predstoji „sekularna stagnacija“. Šta je to? Pa, jedan od mogućih opisa jeste da se radi o situaciji gde broj onih koji hoće da štede prevazilazi obim isplativih investicija.
Kada nastupi takva situacija, postoje dva moguća ishoda. Ako su investitori bojažljivi i oprezni, svi mi kolektivno pokušavamo da trošimo manje nego što zarađujemo, a pošto je moja potrošnja vaš prihod a vaša potrošnja moj prihod, rezultat je uporan pad.
S druge strane, agresivni investitori – frustrirani niskim profitom – mogu da se samoobmanjuju, gurajući novac u loše zamišljene projekte, bili to rizični krediti ili kapital na razvojnim tržištima. Ovo može da podstakne privredu kratkoročno, ali na kraju se investitori suočavaju sa stvarnošću, novac presušuje i sledi patnja.
Ako je to primeren opis naše situacije, a ja smatram da jeste, trenutno imamo svetsku ekonomiju kojoj je suđeno da se klati između mehura i depresije. A to nije vesela zamisao dok posmatramo nešto što izgleda kao pucanje mehura razvojnih tržišta.
Važnija poenta je da Turska nije pravi problem, niti su to Južna Afrika, Rusija, Mađarska, Indija, ili ko god da je trenutno na udaru. Pravi problem je činjenica da bogate svetske ekonomije – Sjedinjene Američke Države, evrozona, kao i manji igrači – nisu uspele da se izbore sa svojim osnovnim slabostima. Pre svega, suočeni sa privatnim sektorom koji hoće previše da uštedi a premalo da uloži, vodili smo politiku štednje koja produbljuje probleme depresije. Što je još gore, sve ukazuje na to da smo, dozvoljavajući da nezaposlenost raste, ugrozili i dugoročne i kratkoročne izglede za rast, što će još više potisnuti privatna ulaganja.
Da, veći deo Evrope je već u opasnosti da zapadne u deflatornu zamku po japanskom modelu. Kriza razvojnih tržišta bi mogla, sasvim moguće, da pretvori taj rizik u realnost.
Dakle, izgleda da je Turska u ozbiljnoj nevolji – a i Kina, mnogo veći igrač, deluje klimavo. Ali ove nevolje su još strašnije zbog suštinskih nedostataka zapadnih privreda, nedostataka pogoršanih vođenjem zaista loše politike.
The New York Times, 30.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.02.2014.