Orden sv. Save postoji još od obrenovićevskih vremena i dodeljivao se sve do 1945. godine u znak priznanja za “iskazanu ljubav prema Crkvi i narodu”. Istini za volju nikom nije jasno kako ga – ima li tu propisa – i kome dodeljuje princ A. Karađorđević. U Crkvi je to barem u načelu jasno i tu ne bi trebalo da bude problema ali ni tu stvari ne stoje kako bi trebalo. Tu smo gde smo i kako smo – države je sve manje a ordena, praznika i svetkovina sve više jer čitava jedna generacija političara oseća potrebu za istorijskom identifikacijom i obrasci se ne traže samo u XIX veku već se ide sve dublje u srednji vek. Iz Crkve se ponavlja da postoji Pravilnik ali taj dokument niko video nije i svi upućuju na Sinod i na člana Sabora episkopa zvorničko-tuzlanskog – to je preosvećeni g. V. Kačavenda – ali je ubrzo postalo jasno da ni on nije pravi sagovornik. Onom ko je imao u rukama raskošnu reviju Gloria, od 4. 01. 2006, makar nešto će biti jasno. Bogato, zaista raskošno ilustrovana revija donosi reportažu pod naslovom “Parče neba na zemlji” u kojoj njegova smernost vladika V. Kačavenda govori o veličanstvenom “srpskom Versalju” u kojem stoluje – nedaleko od Bijeljine. Ni reči o onom za čim mediji tragaju. Vladika grmi protiv komunista ali im priznaje da su znali šta se može osloboditi poreza a šta ne dok mi “moramo da plaćamo porez na obnovu svetinja”. Ni reči o tome koliki je porez za onu nepojamnu raskoš koja zaista deluje “nebeski”.
I upravo u Crkvi i oko Crkve a u vezi s ordenjem i priznanjima sve se iskomplikovalo kada je patrijarh Pavle 1. 02. ove godine delio orden.
Među onima koji su dobili orden sv. Save ima i zaslužnih ljudi ali je spisak nagrađenih ipak izazvao buru u javnosti. Uglavnom su ovo značajno priznanje dobili političari i biznismeni i – to je prvo što izaziva čuđenje – nijedna siromašna učiteljica, recimo. Ukrasio je svoje grudi ordenom i glasoviti biznismen M. Mišković koji za radničku klasu kaže da je “razmažena”. Njemu odgovaraju mnogi da je njegova nova klasa “gramziva i brutalna” ali to njega ne brine – on je u svojim firmama zabranio sindikate, a uz njegovo ime Sremske novine pominju dvadesetak hiljada hektara vojvođanske oranice i još mnogo toga. I još jednom – tu smo gde smo i malo se šta tu može. Svi bi mesta duši da uhvate a to se može najlakše i najprečim putem tako stečenim bogatstvom kakvo su sticali moderni “biznismeni”, vojni liferanti – kako se nekada govorilo – i feudalci u vremenu rasula, koji sve prodaju i sve preprodaju i diče se dobrotvorstvom. Jedan od njih je – koliko god to delovalo neobično i neverovatno – za Božić ove godine objavio u novinama poslanicu božićnu srpskom narodu kao da je glavom patrijarh. Jagma za bogatstvom je zahvatila sve pa i samu Crkvu. Sve se kupuje i sve se prodaje i sve se – pa i ono što sveto nije – uredno osvećuje po Trebniku. Onom istom iz kojeg je o. Gavrilo nedaleko od Šida blagosiljao famozne Miloševićeve “škorpione” ili eskadrone smrti. Neki su poodavno u sv. Savi videli ne velikog svetitelja i prosvetitelja već faraona i sada niko ne zna kako dovršiti hram na Vračaru koji se mora dovršiti – ne pomaže mnogo ni doplatna “markica” koja je Uredbom Vlade Srbije nametnuta građanima. Niko da podseti da je Isus jednom kazao kako će kamila lakše proći kroz iglene uši nego što će bogataš ući u carstvo nebesko – kome je u ovoj jagmi i stalo do jevanđeljskih parabola. To je političkim moćnicima i biznismenima jednostavno smešno ali javnosti bode oči sve to oko hrama – skupoceni automobili, još skuplji džipovi kojima se razmeću sveštena lica na svim stranama.
Bogu hvala, nije sve tako crno i o tome beogradski NIN (9. 02. 2006) donosi nešto novo i važno.
Reč je o nekom “zapisu” patrijarha Pavla – izvor nije naveden – koji se oglasio povodom svega toga makar uopšteno i bez naglašenijeg kritičkog stava koji se očekivao u ovom vremenu jagme za bogatstvom i za indulgencijama koje sjaje s grudi novih bogataša. “Crkva se neće državi Srbiji obraćati ni za kakvu pomoć”, kazao je navodno stari patrijarh. On je dodao da neće ni bankama “koje su umnožile svoje poslovanje sa stranim zemljama i stekle nepojamno bogatstvo u zemlji najveće bede srpskog naroda”. Ovako kako je rečeno dobro je rečeno ali da li je i sam patrijarh srpski g. Pavle dovoljno učinio da se ovom zlu stane na put u ovim teškim vremenima – to je ono o čemu se i laička i crkvena javnost s pravom pitaju. Koliko god to bilo nepopularno, podsetićemo na reči iz jevanđelja kod Marka (12. 41-44), koje i kod Luke (21. 1-4) isto glase, odnosno Isusove su reči o siromašnoj udovici koja je priložila svoju sirotinjsku “leptu” uz bogataše koji su se razmetali darežljivošću za koju Isus kaže – “Ova sirotica metnu najviše”. Takve na spisku odlikovanih nema a u stvarnosti je ima – to svi znamo koji smo priložnici za hram na Vračaru i koji se zadovoljavamo običnom “gramotom”. Nema dana da ne viđamo nj. svetost starog patrijarha Pavla sa V. Koštunicom i svitom famoznih “biznismena”, ali je vreme da vidimo kako srpski patrijarh sa vladikama deli ručak u nekoj narodnoj kuhinji sa beskućnicima i iznemoglima koje prvi mrazevi surovo desetkuju. To jerarsi u drugim crkvama redovno praktikuju pa čak i prodaju svoje skupocene salone u korist onih koji su nemoćni da steknu za život – kako nam je sva je prilika da ćemo na to još dosta čekati. Svejedno, jevanđelje neće zastareti sa svojim “pričama” o bogatstvu i siromaštvu.
Republika, mart 2006.
Peščanik.net, 15.03.2006.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
