Svoju samostalnost Srbija je dočekala mrzovoljna, nespremna i zbunjena. Mrzovoljna pre svega zbog smanjenja teritorije koja je „oduvek bila naša jer na njoj žive Srbi koji se samo slučajno zovu i osećaju kao Crnogorci“. Mrzovoljna, jer nam je opet neko glasno rekao: „Nećemo da živimo sa vama ovakvi kakvi ste danas.“ Nespremna, jer je Vlada Srbije do sada više puta pokazala i dokazala nesposobnost da pravilno proceni realnost, da predvidi verovatan razvoj događaja i da osmisli adekvatna rešenja i sprovede ih u praksi. Izjava o tome da „Srbija čeka šta će se dogoditi Crnoj Gori da bi odlučila šta će činiti jer nema vremena da se bavi sa dva scenarija“ ostaće zabeležena kao primer političke nepismenosti i arogancije. Srbija, ili tačnije rečeno Vlada Srbije bila je zbunjena zato što nam je samostalnost data protiv njene volje. Doduše, nas građane Srbije niko nije ni pitao za mišljenje, ali naša vlada u naše ime zna šta želimo i zato uvek čini suprotno – „a vi nas oborite ako možete“. Mislim da je Vlada posebno bila zbunjena što je odluku o samostalnosti „nas velikih“ donela tamo neka „mala“ Crna Gora. Manjina u državnoj zajednici je odlučila o sudbini većine i dala nam samostalnost. Zabrinjavajući je politički odgovor naše vlade na ovo suštinsko demokratsko pitanje odnosa manjine i većine u državi i društvu i jednakosti njihovih prava.
Naime, posle raspada državne zajednice SCG Srbija je preuzela ministarstva i ministre Vojske i inostranih poslova, ali ne i Ministarstvo za ljudska prava i prava manjina, a posebno ne ministra Rasima Ljajića. Formirala je novo telo na nižem nivou, a neka ovlašćenja prenela na druga ministarstva. Na ovaj način jasno je demonstrirana nezainteresovanost vladajuće koalicije za ljudska i manjinska prava. To je zapravo temeljni stav, logičan za antievropsku ksenofobičnu politiku koja je potvrđena prekidom pregovora sa EU. Nama građanima, susedima i Evropskoj zajednici poručeno je da su nam od ljudskih i manjinskih važnija prava verskih zajednica ili prava dijaspore, kojima se bave odgovarajuća ministarstva.
Neko će pokušati da objasni odluku Vlade da se odrekne ministarstva za ljudska i manjinska prava potrebom koalicije da sačuva dva poslanička glasa iz Sandžaka, koja bi opstanak Rasima Ljajića verovatno ugrozio. Ako je ovo tačno, onda je situacija još ozbiljnija, jer imamo posla sa vlašću koja je spremna da zbog dnevnopolitičkih nagodbi žrtvuje institucionalno bavljenje ljudskim i manjinskim pravima, koja su osnovna vrednost savremene civilizacije.
U svakom slučaju, poruka je primljena. Primili su je svi oni koji sa pažnjom prate pregovore o budućnosti Kosova. U svetlu ove poruke svako pominjanje prava srpske manjine na Kosovu postaje cinično. Primili su je i svi koji slušaju priče o Kosovu kao zauvek srpskom, a da se pri tom ne pominje status Albanaca. Zapravo, prvi su se sa ovim stavom Vlade Srbije neposredno suočili naši sugrađani iz Preševa i Bujanovca, koje skoro dve godine niko iz nove vlasti nije posetio.
Poruku smo primili svi mi, građani Srbije. Naša obaveza je da na nju odmah i odlučno odgovorimo. Za početak, pozivam Vladu da pre isteka roka od 45 dana u novi zakon o Vladi Republike Srbije ugradi i Ministarstvo za ljudska prava i manjine.
Danas, 11.07.2006.
Peščanik.net, 10.07.2006.
