Ima predloga da se ograniči sloboda kretanja kapitala, a istovremeno se savetuje da se učini sve da bi se privukle strane investicije. I jedno i drugo u ovom času nema mnogo smisla.

„Privlačenje stranih investicija“ je neprijatan, zapravo ružan, izraz. Nezavisno od toga, smisao mu je da se investitorima obezbedi da zarade, što bi trebalo da poveća nivo ulaganja, zaposlenosti i privrednog rasta. To se drukčije može izraziti tako da se kaže da će se uticati na smanjenje rizičnosti ulaganja, što bi trebalo da utiče povoljno na obim stranih, a naravno i domaćih ulaganja.

Kako to postići? Do ove krize je gotovo postojala saglasnost da je najvažnije ukloniti izvore rizičnosti tamo gde ih stvaraju ili povećavaju politika i ustanove. Preostali rizik je koristan jer utiče na to gde će i koliko biti uloženo. Na primer, svuda gde je moguće pridržavati se pravila, recimo zakona, trebalo bi to i obezbediti. Naravno, nije nevažno ni koji je sadržaj tih pravila ili zakona, jer oni mogu da budu pristrasni kao i diskreciona ovlašćenja. Što se samog rizika vezanog za to u šta i koliko će se ulagati, to bi trebalo da je odgovornost preduzetnika.

Sada se češće čuju izjave da diskreciona ovlašćenja nisu rđava stvar. Recimo, ako se od države traži da garantuje dobit nekom preduzetniku, šta je u tome rđavo, ako će se povećati zaposlenost i nacionalni dohodak? Pominje se slučaj stranog kredita uz koji ide i obaveza da se poslovi povere preduzećima i radnicima iz zemlje koja obezbeđuje kredit. Mogu se čuti izjave da taj uslov nije važan, važno je da se, recimo, izgradi put ili most. Slično se opravdavaju i povlastice privatnim investitorima, stranim ili domaćim, kada je reč o dodeli zemljišta ili o garantovanju tržišta ili o tome da će se preuzeti neki socijalni ili infrastrukrutni troškovi.

Problem sa tom, kako se naziva, industrijskom politikom jeste što njeni efekti u velikoj meri zavise od, da to tako nazovem, kvaliteta javnih vlasti. Ima primera zemalja koje su se razvile u velikoj se meri oslanjajući na različite mere podsticanja sasvim određenih ulaganja u sasvim određene sektore. To, naravno, ne ide a da nema korupcije, ali se mito može uzimati i za dobre i za rđave projekte. Važno je izabrati valjan projekat, a ne da li se do njega došlo konkurencijom na slobodnom tržištu ili državnom subvencijom, koja naravno koristi onome ko može da je odobri, bilo novčano ili politički. Kao što naravno koristi i investitoru jer mu je dobit obezbeđena ili garantovana.

Na žalost, empirijski posmatrano, mnogo je veći broj neuspešnih zemalja, onih za koje se može reći da su se razvile uz dosledno oslanjanje na subvencionisanje investicija. Razlozi za to nisu nepoznati. Jednostavno rečeno, veoma je mala verovatnoća da će monetarni ili politički interesi onoga ko odlučuje o subvencijama biti u saglasnosti sa izborom najefikasnijeg ulaganja. Usled toga, sredstva koja se troše na privlačenje investicija, stranih ili domaćih, najčešće stvaraju probleme, a ređe doprinose privrednom razvoju.

Ovo okretanje industrijskoj politici je delimično posledica uverenja da je liberalizacija kretanja kapitala rizična, jer tržište nije, tvrdi se, savršeno. Tako da se predlaže preduzimanje mera da se slobodno kretanje finansijskih sredstava ograniči. Jedna takva mera jeste Bečka inicijativa, kojom se od banaka zahteva da ne smanjuju kreditnu aktivnost u Srbiji i u drugim zemljama kojima je MMF odobrio sredstva na osnovu stendbaj programa. Ta je obaveza vremenski ograničena, pa se zahteva da se produži, možda na neodređeno vreme.

Ovo je, naravno, mera suprotna onima koji imaju za cilj „privlačenje investicija“. To je isto kao ograničenje na iznošenje stranog novca iz zemlje. Kao privremena mera u vreme krize, to možda ima smisla, ali ne i kasnije. Problem, ako on uopšte postoji, jeste kada suviše novca ulazi u zemlju. Ništa se, međutim, ne postiže ako se ograničava njegovo povlačenje ukoliko nema u šta da se uloži. Usled toga, ne može se očekivati da će se povećanje ulaganja obezbediti time što će se banke terati da to čine čak i ako za njihovim novcem nema dovoljno tražnje.

Nema nikakve sumnje da je osnovni problem Srbije nedostatak ulaganja i neadekvatna alokacija i to malo investicija koje se mobilišu ili dolaze iz inostranstva. Jer su ta ulaganja otišla u oblasti i proizvode čija se tražnja neće preterano povećavati, pa neće biti ni novih ulaganja. Uz to, moraće se smanjivati potrošnja ili će ona sporo rasti, što znači da će biti potrebno ulagati u proizvodnju za izvoz. Tu subvencije ne pomažu mnogo, jer se ne mogu prodavati strana kao što su se prodavala domaća tržišta. A ne vredi ni sprečavati strane banke da novac iznesu, ako nemaju u šta da ga ulože. Srbija je proćerdala desetak veoma dobrih godina, a sada je potrebno obezbediti privredni rast kada para, dakle investicija, nema i ne mogu se ni privući niti zadržati.

 
NIN, 27.01.2010.

Peščanik.net, 01.02.2010.