Nema tog vetra s mora koji može da ublaži vrućinu koja se oseća u gradu. Noć je u Tel Avivu ove poslednje subote u junu, a sa krajem sabata ljudi izlaze na ulice. Na Habima trgu nedaleko od Izraelskog nacionalnog pozorišta, ljudi se ponovo okupljaju. Njih oko deset hiljada. Sam Habima trg je veoma značajno mesto za istoriju Izraela. Dvadesetih godina planirano je da se ovde izgradi nešto slično Akropolju, mesto koje bi predstavljalo kulturno srce zemlje; 1948. godine ovde je slavljeno osnivanje izraelske armije. Ali većina mladih ljudi koji su se danas ovde okupili ne razmišlja o tome. Došli su kako bi ponovo oživeli prošlogodišnje proteste, koji su nedeljama izvodili stotine hiljada ljudi na ulice. Zbog toga su puni samopouzdanja, ali se u vazduhu ipak oseća strah.
Pre nedelju dana, situacija je već eskalirala. Iako je protestno leto 2011. proteklo mirno, sam početak ovogodišnjih demonstracija obeležilo je nasilje. Lomljeni su prozori, prevrtani kontejneri, Ayalon, najveći autoput u zemlji, bio je blokiran, a bilo je i dosta povređenih. Tokom spontanih demonstracija ispred telavivske gradske uprave policija je uhapsila 89 aktivista. Video snimci koji se mogu naći na You Tube svedoče o stepenu nasilja koje je uplašilo mnoge Izraelce.
„Tako nešto se u ovoj zemlji nije dešavalo ranije. Da policija na takav način krene na demonstrante“, objašnjava Yonatan Levi, dvadesetsedmogodišnjak i jedan od vođa pokreta. „Protest je ovim poprimio nove karakteristike. Prošle godine je cela gradska uprava, od gradonačelnika Rona Huldaia pa do premijera pokazivala razumevanje za proteste. Danas nas žigošu kao kriminalce i šalju najbrutalnije policijske jedinice na nas.“ Šta se od tada desilo? Kako bi se ovo moglo objasniti?
Malo predistorije: Jula prošle godine stotine mladih ljudi podiglo je šatore na nedavno renoviranom Habima trgu kako bi protestovali protiv visokih cena za iznajmljivanje stanova. Iz ovoga su se izrodili najveći socijalni protesti u istoriji Izraela. Simbolična okupacija trajala je gotovo tri meseca, a protest se proširio na još stotinak izraelskih gradova u kojima su takođe podignuti kampovi sa šatorima. Protest nazvan prema svom datumu osnivanja J-14 dosegao je vrhunac avgusta prošle godine kada je na ulice Izraela izašlo oko pola miliona ljudi, dvanaestina ukupnog stanovništva zemlje. Protesti su privukli i pažnju svetske javnosti. Hronološki gledano za protestnu godinu 2011. prostor između protesta sa Tahrira i arapskog proleća i Occupy Wall Streeta ispunili su protesti sa Rotšildskog bulevara u Tel Avivu.
Sve ovo je dovelo do nastanka nove političke svesti u Izraelu. Pokretu je pošlo za rukom da levicu ponovo zainteresuje za socijalne teme, koja se godinama bavila kritikom politike naseljavanja na palestinskim teritorijama. Zahtev za pravdom – „Zedik Chevrati“ – nije se mogao ignorisati.
To je do sada najveći uspeh mladog pokreta. „Mislim da posle prošlog leta stara levica treba da se stidi“, smatra Stav Shariff, jedan od najpoznatijih glasova pokreta. Ovakvu dvadesetšestogodišnjakinju teško je naći. Ova crvenokosa devojka već se pojavila na naslovnim stranama najvećih izraelskih novina poput The Markera, Haaretza i Y-Neta. „Levica ovde ima tapiju na ljudska prava. Ono što se ne vidi je da opsesivno bavljenje Palestincima ima neoliberalnu osnovu.“
I Nimrod Flaschenberg posmatra stvari na isti način. On je jedan od osnivača grupe Tent 48, samoproglašenih predstavnika stanovništva arapskog porekla. On nosi i jedan baner na kome i na hebrejskom i arapskom piše „Demokratija za sve, od obale mora do Jordana“. „Naš zajednički zaključak“, objašnjava mi dok se masa kreće u pravcu trga Jicaka Rabina, „je da patimo pod istim režimom. Kod ovog protesta fokus nije na okupaciji, niti je ovogodišnji cilj da se milioni izvedu na ulice, već da stvorimo postojanu levicu, koja će se zalagati ili za socijaldemokratiju ili komunizam. Na kraju se svodi na socijalističke vrednosti, na jednakost. To je sa arogancijom mnogih belih aškenaza i sa iznova ponavljajućom retorikom o ljudskim pravima nespojivo. Može se često čuti da je cionizam problem ali to služi jedino odvraćanju pažnje. Pravi problem je kapitalizam i verujem da ljudi to polako počinju da shvataju i to ne samo u Izraelu.“
Ali ono što je ovaj pokret verovatno više razočaralo od elitističke, klasične levice je činjenica da vlada nije izašla u susret njihovim zahtevima, dodaje Stav Shaffir. Premijer Netanjahu je, doduše, imenovao komitet pod vođstvom profesora ekonomije Manuela Trajtenberga kako bi predložio načine za postizanje veće socijalne pravde u Izraelu. Međutim, predloge eksperata protestni pokret smatra kozmetičkim intervencijama. Simptomatično je da je Trajtenbergov predlog da se od Netanjahuovog dolaska na vlast 2009. godine stalno smanjujući porezi na dohodak i dobit kompanija ponovo povećaju kako bi se budžet rasteretio i smanjili porezi na potrošnju. Kao stvarni okidači protesta smatraju se pre svega visoki troškovi života i posebno enormni porast cene širom Izraela omiljenog Cottage sira. „Ali, do danas se nije ništa desilo“, kaže Stav, „Ovoj vladi više ni malo ne verujemo“.
Ukoliko uzimamo za ozbiljno istraživanja javnog mnjenja i dve trećine Izraelaca deli ovo mišljenje. Prema nedavnoj anketi Haaretza 67 odsto procenata ispitanika se izjasnilo da se socijalna situacija u Izraelu nije ni malo popravila, a čak 70 odsto smatra da bi bilo dobro da se protesti ponovo pokrenu.
Izgleda kao da se nagomilalo dosta besa i radikalizma. Na kraju ovoga sparnog leta ponovo će mnogi kontejneri izgoreti a mnoge ulice će biti blokirane, a već sada možemo videti slike koje podsećaju na leto prošle godine. Ponovo će se slaviti. Slavlje praćeno pop muzikom, harmonijom i zajedništvom. Parole su ponovo one stare: zahtevi za socijalnom pravdom i više prava na obrazovanje, zdravstveno osiguranje i više građanskih prava uopšte. Glasnogovornici pokreta govore o izgradnji novog tel avivskog muzeja umetnosti solidarnosti i aktivizma. I Daphne Lief je među njima, prava protestna ikona, koja je među prvima prošle godine razapela svoj šator na Rotšildskom bulevaru, a čije je hapšenje pre nedelju dana još više zagrejalo situaciju.
Kao i prošle godine, čitav spektar levičarskih grupa i ličnosti je ponovo tu. Od studentskih grupa do socijaldemokrata Meretza i Ha’Avodaha preko komunističke partije Chadasch pa sve do sindikata Histadrut ili Dror Izrael. Samo fali nekoliko radikala, kao na primer zloglasni Anarhisti protiv Zida. Pitam se da li je to razlog što se večeras ne kritkuje politika naseljavanja.
Gotovo niko na demonstracijama nije govorio o rasističkim napadima koji su se odigrali pre mesec dana u južnom delu Tel Aviva a koji i do danas drže grad u neizvesnosti. Razjarena banda je u južnom okrugu Hativa opustošila prodavnice u vlasništvu crnih imigranata. U medijima pre ovog događaja gomilali su se izveštaji o navodnom kriminalu, čak i silovanju koje su počinili ilegalni imigranti što je došlo kao poručeno nacionalističkim političarima koji su ovo iskoristili da bi još više zaoštrili retoriku. Poslanik iz Likuda Miri Regev je čak izjavio da su izbeglice iz Sudana „rak u našem telu“. Rezultat nemira: Jerusalemski sud je dozvolio deportaciju 1.500 izbegica poreklom iz Južnog Sudana. Kao da ovo nije bilo dovoljno, Ministarstvo unutrašnjih poslova se priprema za iseljenje nekoliko hiljada imigranata poreklom iz Obale Slonovače.
Yonatan Levi je uveren da vlada svesno insistira na pitanjima imigracije kako bi marginalizovala socijalne proteste. „To su metode koje bi trebalo da odvrate pogled od onoga šta se dešavalo tokom prošlog leta. Stalno se forsiraju katastrofični scenariji, što je potpuno providna taktika. Ali ljudi sa juga, izbeglice, mogu da računaju na našu potpunu solidarnost.“
Kako dalje za pokret J-14? Pitam Stavu: „Šta je vaša lična vizija?“ „Ljudi moraju shvatiti da nam je potrebna real-politika“, odgovara ona. Nije više dovoljno samo protestovati. Protest bi sada trebalo da okupira sve političke institucije u Izraelu: gradske uprave, škole, sudove, parlament. Mi smo od politike stvorili nešto seksi a aktivizam na ulicama neće rešiti nijedan problem. Moramo ove glasove iskoristiti i to uz pomoć svih partija koje su nam na raspolaganju.“ Nimrod bi bio zadovoljan smenom Rona Huldaia. To je dostižan cilj. „Dov Hanin iz Chadascha ili Nitzan Horowitz iz Meretza su ljudi koji bi nešto mogli promeniti!“
Oko jedan sat posle ponoći demonstranti su se vratili na početnu tačku: Rotšild bulevar. Policija je ostala mirna. Demonstranti su razmatrali da li da se prvi šatori ovog leta ponovo podignu na istom mestu ili u ulici Arlozoroff.
Hanno Pöppel, Der Freitag, 07.07.2012.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 25.07.2012.
