Možemo o prevremenim izborima i treba da razgovaramo o nacionalnim izborima (kažem nacionalni a ne parlamentarni da bih naglasio njihovu sveobuhvatnost spram lokalnih već raspisanih izbora), da se slažemo i ne slažemo o mogućim načinima da se oni dobiju i da se na njima pobedi, te da analiziramo prednosti i mane mogućih ili nemogućih saveza na njima, ali je loše ako pričamo samo o tome. Loše je i ako su nam samo ti izbori u fokusu, a sve ostalo vidimo kao manje važno. Jednom, kada izbori dođu na dnevni red, biće to naravno jedina bitna tema. Ali, put do izbora neće biti ni kratak ni prav. I na njemu se nalazi niz važnih tačaka: tek kada ih spojimo, stići ćemo do izbora.
Eto, jednostavno je, to je smisao naslova, od nacionalnih izbora su u ovom trenutku važniji i sudbina univerziteta, i najavljeni režimski skup u Nišu te odgovor pobunjenih žitelja Srbije na taj skup, i lokalni izbori u Kosjeriću i u Zaječaru. Ne zato što je sve to samo po sebi važnije od tih velikih izbora – koje u skladu sa žanrom u koji smo upali, a reč je o čistoj epskoj fantastici (nešto preciznije, o borbi između dobra i zla a ulog je sudbina sveta, barem našeg sveta), možemo videti i kao dan velikog obračuna u kome se konačno odmeravaju snage glavnih protagonista (pobunjenih žitelja Srbije), s jedne (svetle) strane, i njihovih antagonista (članova i pristalica kriminalnog režima), s druge (mračne) strane – jer naprosto nije važnije. Nego zato što sve te male, usputne priče utiču na krajnji ishod.
Hoću da kažem: da li će prevremenih izbora uopšte biti i da li se na njima možemo (prvo lice množine ovde stoji za pobunjeni deo društva) nadati pobedi zavisi od toga da li ćemo uspeti da sačuvamo univerzitete uspešnije nego što smo sačuvali nastavnike i njihove proteste; da li će novi pokušaj režimske ofanzive u Nišu biti podjednako neuspešan kao i prethodni; da li će u Kosjeriću i u Zaječaru savez studenata i opozicionih stranaka i aktivista odneti prve pobede u direktnom izbornom odmeravanju snaga s režimom. Ako na sve to tako gledamo, onda razgovor što se upravo vodi, a u kome i sam učestvujem, o poželjnim i mogućim/nemogućim odnosima između studenata i stranačkih i nestranačkih aktivista više liči na slabljenje nego na jačanje zajedničkog fronta.
Gle, otkud sad to, zar to tako izgleda baš meni koji verujem da je važno razgovarati i otvoreno iznositi svoje stavove bezmalo po bilo koju cenu? Da, u jednom vrlo konkretnom smislu: graditi poverenje, stvarati saveze nije stvar samo i isključivo razgovora. Sve su to procesi sastavljeni od niza događaja – recimo, spasiti univerzitet, pružiti otpor ofanzivi režima u Nišu, pobediti u Zaječaru i Kosjeriću… Važno je reći, naravno, ali je sada mnogo važnije zajednički raditi.
Čini se da nam svima nad glavom vise dva pitanja nad pitanjima: kako dobiti/uzeti/iznuditi prevremene izbore i kako na njima pobediti? O načinima za pobedu, kad za to dođe vreme. Dakle, kako do prevremenih izbora? To se neće dogoditi odjednom, za dan ili dva. Ako nam je trebalo pola godine da uopšte zatražimo (dobro, ne baš mi nego studenti) prevremene izbore, biće nam potrebno barem upola toliko da do njih dođemo. Ako spasimo univerzitete od režimskog gaženja, ako skup pristalica režima u Nišu bude neuspešan, ako se dobiju lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću… sve će to biti demonstracija snage pobunjenih žitelja Srbije. Posle svake te pobede, zahtev da se održe prevremeni izbori biće jači, a podnosilac zahteva (studenti, pobunjeni žitelji Srbije) uverljiviji.
Istina, reći će čitalac, ako u svakom od ovih „usputnih“ sukoba režim odnese pobedu, biće to dobar razlog i za njih da raspišu izbore. Ali, mi ćemo onda znati da na tim izborima nemamo šta da tražimo i da naši zahtevi nemaju kredibilitet to jest da iza njih ne stoji snaga u koju smo se uzdali.
To je jedna strana te priče. Njena druga strana je podjednako važna. Umesto poziva na razgovor, opozicija bi u svakoj od pobrojanih tačaka (dobro, možda ne baš i u vezi s univerzitetima) umesto da traži razgovor mogla da uradi ono što je do nje – da pokrene sve svoje stranačke kapacitete u Nišu, Kosjeriću i Zaječaru i zajedno sa drugima pomogne da se redom ostvare pobede. Možda preterujem, ali ne vidim nijedan razlog da se centrale opozicionih stranaka na neko vreme ne premeste u Zaječar i Kosjerić, da se nacionalni stranački pogoni prebace u te lokalne zajednice na nekoliko nedelja. Ako se strahuje od negativnih posledica zbog lošeg glasa na kome su političari iz prvih ešalona tih stranaka (meni je taj strah i dalje neshvatljiv, ali neka bude da je opravdan), neka tamo budu oni manje vidljivi iz drugog i trećeg stranačkog reda. Računam, dovoljno je i da samo budu vidljivi u tim zajednicama, a još bolje je i da aktivno učestvuju u kampanji.
Jer, evo u čemu je stvar. Potreban nam je širok savez spram režima od koga bi da se oslobodimo. Savezi stoje na poverenju, a poverenje se gradi. Mi već više od tri decenije živimo u državi i društvu u kojima se poverenje temeljno uništava. I sad treba da verujemo jedni drugima a zaboravili smo kako se to radi. I ne samo to, da bismo uopšte opstali, navikli smo se da ne verujemo jedni drugima. Ne verovati je postalo isto što i biti pametan, racionalan, pronicljiv. Pošto u svima oko sebe vidimo samo osobe koje nam rade o glavi, postali smo umetnici preživljavanja u nemogućim okolnostima. Ako ništa ne očekujem od tebe, ne možeš me povrediti – to je geslo s kojim idemo kroz naš svet. Unapred pripremljeni i naučeni da se vidimo kao žrtve, svaku svoju podozrivost vidimo kao vrlinu i oprez, a ne kao slabost.
Samo što je ipak slabost, barem u ovim konkretnim prilikama u kojima smo se našli od kad je počela pobuna. Intuicija, koja se razvijala i potvrđivala u proteklih trideset i više godina stoji na nepoverenju, podozrivosti, sumnjičavosti. Umesto da sledimo intuiciju, treba da se ponašamo kontraintuitivno. Što je utoliko teže pošto pokloniti nekome poverenje znači izložiti se, postati ranjiv, dati nekome priliku da nas povredi. Dosta su nas povređivali, nećemo više to da trpimo – to je naš odgovor i s njim padamo pravo u režimski zagrljaj.
Neka mi oprosti čitalac za ovaj kratki izlet u popularnu psihologiju. Takva je situacija, spas se traži i u rubrici „draga Saveta“. (Čitalac, moj vršnjak, mora se toga sećati – popularni magazini u bivšoj domovini obavezno su imali i tu rubriku za pisma čitalaca i odgovore „psihologa“.) Ali, koliko god to jeftino i banalno bilo, to je naš problem, na to smo spali. Po tim linijama nepoverenja raspada se zajednica i to bi sad sve trebalo nekako sašiti. Samo što ne mora sve odmah i odjednom: zato su važne ove tačke na putu, u svakoj od njih jedan bod. Jer, zamislite sačuvane univerzitete i pobede u Nišu, Kosjeriću i Zaječaru, i posle tih pobeda zamislite kako bi mogao da izgleda razgovor o izlasku, zajedničkom (ko god da se na kraju nađe na listi i kako god da se ona napravi), na izbore – druga priča, je l da?
Peščanik.net, 13.05.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Prljavi posao - 20/06/2025
- Zbogom EU - 17/06/2025
- O nedeljnim izborima i sumnjama, još malo - 13/06/2025
