Noam Čomski je pozvao ljude da za Obamu glasaju “bez iluzija”. U potpunosti delim sa Čomskim dileme oko istinskih posledica Obamine pobede: pragmatično gledano, sasvim je moguće da će Obama načiniti tek manje, kozmetičke promene, i pokazati se kao “Buš sa ljudskim likom”. Sprovodiće, u osnovi, istu politiku, ovog puta u privlačnijem obliku, i samim tim efikasno ojačati američku hegemoniju koja je godinama podrivana katastrofalnom Bušovom vladavinom.

Međutim, bez obzira na sve, u ovoj reakciji postoji nešto duboko pogrešno – njoj, naime, nedostaje ključna dimenzija. Obamina pobeda nije tek jedna u nizu epizoda u večnoj borbi za parlamentarnu većinu, sa svim onim pragmatičnim kalkulacijama i manipulacijama koje uz tu borbu idu. Već to jeste znak nečeg velikog. Upravo je zato jedan moj američki prijatelj, inače tvrdokorni levičar bez imalo iluzija, zaplakao kada je konačno objavljena Obamina pobeda. Kakve god da su bile naše dileme i sumnje, u tom trenutku je svako od nas bio slobodan, učestvovao je u sveopštoj slobodi čovečanstva.

U svojoj raspravi Spor među fakultetima Kant je postavio jednostavno ali teško pitanje: postoji li istinski progres u istoriji? (pritom je mislio na etički progres a ne na puki materijalni razvoj). Došao je do zaključka da se progres ne može dokazati ali da možemo prepoznati znake koji ukazuju da je on moguć. Francuska revolucija bila je jedan takav znak, ukazivala je na mogućnost slobode: desilo se nezamislivo, čitav jedan narod neustrašivo je proglasio svoju slobodu i jednakost. Za Kanta je, od veoma krvave realnosti koja se valjala ulicama Pariza, važniji bio onaj entuzijazam koji su događaji u Francuskoj pobudili kod saosećajnih posmatrača širom Evrope pa čak i u tako udaljenim zemljama kao što je Haiti, gde su, štaviše, bili povod za još jedan događaj od istorijskog značaja: za prvi ustanak crnih robova. Sasvim je moguće da je jedan od najuzvišenijih trenutaka Francuske revolucije bila upravo ta poseta delegacije Haićana predvođenih Tusenom l’Uvertjurom Parizu, i veliki entuzijazam sa kojim su dočekani u Narodnoj skupštini, kao jednaki među jednakima.

Pobeda Obame istorijski je znak u trostruko kantovskom smislu: signum rememorativum, demonstrativum i prognosticum. Kao znak u kome odzvanjaju sećanja na davnu prošlost robova i njihovu borbu za oslobođenje; kao događaj koji danas demonstrira promenu; i kao nada i uzdanje u buduća postignuća. Skepticizam koji su, iza zatvorenih vrata, demonstrirali čak i mnogi nervozni progresivisti – šta će se dogoditi ukoliko, u privatnosti glasačke kabine, javno žigosani rasizam ipak pomoli svoje lice – pokazao se kao pogrešan. Jedna od najzanimljivijih stvari vezanih za Henrija Kisindžera, tog ultimativnog ciničnog realpolitičara, bila su njegova kolosalno pogrešna predviđanja i procene. Kada je na Zapad stigla vest o puču protiv Gorbačova, 1991. godine, Kisindžer je novi režim momentalno prihvatio kao činjenicu. Tri dana kasnije, režim je sramno pao. Paradigmatični cinik će vam, u poverenju, reći: “Zar ne vidite, sve se zapravo svodi na pitanje novca/vlasti/seksa, a to silno pozivanje na principe i vrednosti samo je prazno blebetanje i gubljenje vremena?” Ono što cinici ne vide, međutim, jeste njihova sopstvena naivnost, naivnost njihove cinične mudrosti koja ignoriše moć iluzija.

Razlog što je Obamina pobeda generisala toliki entuzijazam ne leži samo u činjenici da je, uprkos svim očekivanjima, do nje zaista došlo: ona je, naime, demonstrirala mogućnost da se slične stvari uopšte dogode. To se odnosi na sve velike istorijske preskoke – setite se samo pada Berlinskog zida. Iako smo znali sve o truloj neefikasnosti komunističkog režima, nismo verovali da će se zaista urušiti – isto kao i Kisindžer, bili smo žrtve ciničnog pragmatizma. Iako je dve nedelje pre izbora Obamina pobeda bila očigledna, ipak je doživljena kao veliko iznenađenje.

Prava borba počinje tek sada, posle pobede, borba za to da ova pobeda dobije svoje istinsko značenje, posebno u kontekstu dva zlokobna događaja: 11. septembra i aktuelnog finansijskog kraha – kao trenutaka istorije koja se ponavlja, prvi put u vidu tragedije, drugi put u obliku farse. Obraćanja predsednika Buša američkoj naciji posle 11. septembra i danas, u vreme finansijske krize, izgledaju kao dve verzije jednog istog govora. U oba je slučaja pozvao naciju na delimičnu suspenziju američkih vrednosti (zagarantovanih sloboda, tržišnog kapitalizma) da bi se sačuvale upravo te vrednosti. Otkuda dolazi ova sličnost?

Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine obeležio je početak “srećnih 90-tih”. Saglasno Frensisu Fukujami, u principu se može reći da je liberalna demokratija tada odnela pobedu. Takođe, smatra se da je ta era okončana upravo 11. septembra. Međutim, izgleda da utopija mora da umre dvaput: kolaps liberalno-demokratske političke utopije 11. septembra nije dotakao ekonomsku utopiju globalnog tržišnog kapitalizma, koja je skončala, izgleda, upravo ovih dana.

Finansijska kriza učinila je nemogućim dalje ignorisanje vrišteće iracionalnosti globalnog kapitalizma. U borbi protiv AIDS-a, gladi, nedostatka pijaće vode ili globalnog zagrevanja, mi umemo da prepoznamo neodložnost problema ali sebi uvek, nekako, ostavimo još vremena za refleksiju, te njihovo suštinsko rešavanje uvek nanovo odlažemo. Glavni zaključak (izreklamiran kao neverovatan uspeh) onog sastanka svetskih lidera, povodom klimatskih promena, na Baliju, bio je da će se lideri ponovo sastati za dve godine da bi pregovore nastavili. Međutim, kad je finansijska kriza u pitanju, neodložnost je bila toliko bezuslovna da se odnekud odmah stvorila ta nezamislivo velika suma novca. Spasavanje ugroženih vrsta, spasavanje planete od globalnog zagrevanja, pronalaženje leka protiv side, spasavanje života dece koja umiru od gladi – sve to može da pričeka, ali je zato “Spasite naše banke!” bezuslovni imperativ koji zahteva (i odmah dobija) adekvatno delovanje.

Panika je bila apsolutna. Momentalno je stvoreno trans-nacionalno i izvanpartijsko jedinstvo, svi nesporazumi među svetskim liderima u trenutku su bili zaboravljeni samo da bi se sprečila katastrofa. (Uzgred, onaj mnogo hvaljeni “dvopartijski sistem” znači upravo da su demokratske procedure bile de facto suspendovane). Veličanstveno ogromna suma novca bila je potrošena ne na neki jasan, konkretan “zadatak” već na to da se “vrati poverenje” u tržište. Treba li nam još neki dokaz da je Kapital zapravo Real naših života, Real čiji su zahtevi apsolutniji od bilo koje nasušne potrebe naše društvene i suštinske realnosti?

Uporedite 700 milijardi dolara, potrošenih na stabilizaciju bankarskog sistema samo u Sjedinjenim Državama, sa 22 milijarde koliko su bogate nacije izdvojile kao pomoć siromašnim zemljama u borbi protiv krize hrane od kojih je, ispostavilo se, na raspolaganju samo 2,2 milijarde dolara. Ovoga puta odgovornost za krizu hrane ne može biti svaljena na uobičajene dežurne krivce – korupciju, neefikasnost ili državni intervencionizam. Čak je i Bil Klinton priznao “svi smo uprskali, uključujući i mene” jer smo useve i hranu tretirali kao robu na tržištu a ne kao životno pravo siromašnih širom sveta. Klinton je nedvosmisleno okrivio, ne pojedinačne države ili vlade, već dugoročnu politiku Zapada koju su nametale Sjedinjene Države i Evropska Unija a sprovodili Svetska banka, MMF i drugi međunarodni instituti. Na afričke i azijske zemlje izvršen je ogroman pritisak da se poljoprivrednicima ukinu državne subvencije, što je utrlo put korišćenju najplodnije zemlje za mnogo lukrativnije poslove uzgajanja žita za izvoz. Rezultat ovih “strukturnih prilagođavanja” bila je integracija lokalne poljoprivrede u globalnu ekonomiju: žito je izvoženo, poljoprivrednici su istisnuti sa svoje zemlje i gurnuti u sweat-shopove kao jeftina radna snaga a siromašne zemlje su sve više morale da se oslanjaju na izvoz hrane. Na taj način držane su u postkolonijalnoj zavisnosti, potpuno podložne tržišnim fluktuacijama – skok cene žita (delimično izazvan i korišćenjem žitarica za proizvodnju biogoriva) označio je početak gladi u zemljama od Haitija do Etiopije.

Klinton je u pravu kada kaže da se “hrana ne može tretirati kao bilo koja druga roba na tržištu. Kad je hrana u pitanju moramo se vratiti na politiku maksimalne samodovoljnosti. Bezumno je misliti da možemo pomoći razvitku zemalja u svetu bez da ih osposobimo da same sebe prehrane”. Ovde treba dodati dve stvari. Prvo, razvijene zapadne zemlje su uložile veliki napor da održe sopstvenu samodovoljnost po pitanju hrane posredstvom finansijske podrške svojim farmerima (subvencije poljoprivrednicima predstavljaju gotovo polovinu celokupnog budžeta EU). Drugo, spisak proizvoda koji se “ne mogu tretirati kao bilo koja druga roba” mnogo je duži: osim hrane (i odbrane, kao što odlično zna svaki dobar patriota), tu ulaze i voda, energija, čovekova sredina, kultura, obrazovanje, zdravstvena zaštita – ko će o njima donositi odluke ako ih ne smemo prepustiti tržištu? Ovde će ponovo morati da se pokrene pitanje Komunizma.

Udarni članak časopisa Time od 5. juna 2006. pod nazivom “Najsmrtonosniji rat na svetu”, ponudio je detaljan izveštaj o političkom nasilju u Kongu koje je dovelo do pogibije četiri miliona ljudi za poslednjih deset godina. Nakon objavljivanja ovog članka nije usledilo za takve slučajeve uobičajeno podizanje humanitarne prašine, samo tek nekoliko pisama čitalaca. Časopis Time je pogrešno izabrao žrtvu. Trebalo je da se drži svojih muslimanskih žena i tibetanskih sveštenika. Smrt palestinskog deteta, da ne govorimo o Izraelcu ili nedajbože Amerikancu, uvek će vredeti hiljadu puta više slovnih mesta nego smrt nekog bezimenog čoveka iz Konga. Zbog čega? Associated Press je 30. oktobra objavio: Loran Nkunda, pobunjeni general koji je okupirao prestonicu istočne provincije Goma, najavio je da će tražiti hitne pregovore sa vladom kako bi izrazio svoje duboko neslaganje sa više milijardi vrednim ugovorom koji Kini omogućava pristup bogatim mineralnim nalazištima u zamenu za izgradnju železničke i putarske mreže. Ostavimo sad po strani pitanje neokolonijalizma, ovaj posao ozbiljno ugrožava vitalne interese lokalnih gospodara rata jer predviđa izgradnju infrastrukturne baze Demokratske Republike Konga koja je neophodna za funkcionisanje zemlje kao jedinstvene države.

Tokom 2001. godine, istraga Ujedinjenih nacija o nezakonitoj eksploataciji prirodnih resursa Konga pokazala je da se konflikt u Kongu uglavnom vrti oko pristupa, kontrole i trgovine sa pet ključnih minerala: koltan, dijamanati, bakar, kobalt i zlato. Prema nalazima ove istrage, eksploatacija prirodnih resursa Konga, koju sprovode lokalni gospodari rata i strane vojske, bila je “sistematična i sistemska”. Ruandanska armija je, u periodu od 18 meseci, samo na prodaji koltana, minerala koji se koristi za proizvodnju mobilnih telefona i laptopova, zaradila najmanje 250 miliona dolara. U zaključku ovog izveštaja ističe se da su permanentan građanski rat kao i raspad Konga “proizveli dobitnu kombinaciju za sve zaraćene strane. Isključivi gubitnik u ovom ogromnom biznisu jeste kongoanski narod”. Iza fasade etničkog konflikta lepo se uočavaju konture globalnog kapitalizma.

Na listi najvećih esploatatora Konga nalaze se Tutsi iz Ruande, narod koji je pre 14 godina bio žrtva genocida. Na početku ove godine, vlada Ruande je objavila dokumenta iz kojih se jasno vidi da je Miteranova administracija u tom genocidu bila saučesnik: Francuska je podržavala plan većinskog naroda Hutu za preuzimanje vlasti, čak ih je snabdevala i oružjem, a sve u cilju uspostavljanja sopstvene dominacije na uštrb anglofonskih Tutsija. Odbijanje Francuske da prihvati krivicu, uz demonstrativnu tvrdnju da je potpuno neosnovana bilo je, da se poslužim eufemizmom, veoma neosnovano. Dovođenje Miterana, makar i posthumno, pred Haški tribunal, značilo bi prelazak tog fatalnog Rubikona, jer bi, po prvi put, pred sud bio izveden jedan od vodećih zapadnih političara koji je igrao ulogu tobožnjeg zaštitnika slobode, demokratije i ljudskih prava.

Poslednjih nedelja svedoci smo vanredne mobilizacije vladajuće ideologije u borbi sa pretnjama koje su se nadvile nad aktuelni poredak. Francuski neoliberalni ekonomista Gi Sorman najavio je u jednom intervjuu da će “ova kriza trajati prilično kratko”. Rekavši to, Sorman je ispunio bazični ideološki zadatak po pitanju finansijske krize: pokušao je da normalizuje situaciju. Slično je formulisao i u jednom drugom tekstu “ova neprekidna zamena starog novim, podstaknuta tehničkim inovacijama i preduzetništvom i ohrabrena dobrim ekonomskim merama, donosi blagostanje i procvat, mada joj se mnogi, koji su ovim postupkom potisnuti na marginu ili ostali bez posla, potpuno razumljivo, protive”. (Ova ponovna normalizacija koegzistira zajedno sa svojom suprotnošću: panikom, koju su vlasti namerno isprovocirale kako bi javnost bila pripremljena da, kao neizbežna, prihvati evidentno nepravedna rešenja.) Sorman priznaje da je tržište prepunjeno iracionalnim ponašanjem, ali odmah dodaje da bi bilo “neprihvatljivo primeniti bihevijoralnu ekonomiju kako bismo opravdali ponovno uspostavljanje prekomerne državne regulative. Na kraju krajeva, država nije ništa racionalnija od pojedinca, i njeno ponašanje može izazvati neslućene destruktivne posledice”. On dalje nastavlja:

“Suštinski zadatak demokratskih vlada i značajnih opinion-makera u situaciji ekonomskih ciklusa i političkih pritisaka jeste da zaštite i obezbede funkcionisanje ovog sistema koji je do sada dostojno služio čovečanstvu, a ne da ga zamene za neki lošiji pod izgovorom da je on nesavršen. Zbog toga će ova lekcija, nesumnjivo, biti jedna od najtežih za prevođenje na jezik koji će javnom mnjenju biti razumljiv i prihvatljiv. Najbolji od svih mogućih ekonomskih sistema u stvarnosti je – nesavršen. Kakve god nove istine da nam otkrije ekonomska nauka, slobodno tržište će i dalje biti samo odraz ljudske prirode, a nju je, priznaćete, teško usavršiti.”

Retko je funkcija ideologije bila jasnije opisana – da štiti postojeći sistem od bilo kakve ozbiljne kritike, legitimišući ga kao direktan odraz ljudske prirode.

Malo je verovatno da će se finansijski krah 2008. godine pokazati kao skriveni blagoslov, buđenje iz sna, otrežnjujući podsetnik o tome da živimo globalni kapitalizam. Sve zavisi od toga kako će izgledati njegova simbolizacija, koja će ideološka interpretacija ili priča postati dominantna određujući time opštu percepciju i tumačenje krize. Kada dođe do traumatičnog prekida redovnog funkcionisanja stvari, otkriva se polje za „diskurzivnu“ ideološku konkurenciju. U Nemačkoj je, kasnih 20-tih godina, u toj konkurentskoj borbi pobedio Hitler, što je opredelilo narativ koji je objašnjavao uzroke krize Vajmarske republike i puteve izlaska iz nje; 1940. godine, u borbi za pravo na objašnjenje razloga poraza Francuske, pobedio je narativ maršala Petena. Prevedeno na staromodni jezik marksizma, glavni zadatak današnje vladajuće ideologije, u vreme ove krize, jeste da, kao dominantan, nametne narativ koji će krivicu za finansijski krah svaliti ne na globalni kapitalistički sistem kao takav već na njegove devijacije – nedovoljnu regulativu, korupciju krupnih finansijskih institucija itd.

Da bi se istupilo protiv ovakvih tendencija neophodno je da se insistira na ključnom pitanju: koji je to nedostatak sistema, kao takvog, koji otvara mogućnost za ovakvu krizu i kolaps? Pre svega, nemojmo zaboraviti da je uzrok ove krize, na neki način, “benevolentan” i “velikodušan”: nakon što su dot-kom kompanije prsle kao mehurovi od sapunice 2001. godine, odlučeno je da se olakša dobijanje kredita za kupovinu nepokretnosti kako bi se podržala ekonomija i sprečila recesija: današnji krah jeste cena koja se mora platiti za to što su Sjedinjene Države pre sedam godina izbegle recesiju.

Cela opasnost i jeste u tome što, kad je u pitanju narativ o današnjoj finansijskoj krizi, neće nažalost dominirati onaj koji će nas probuditi iz sna, već onaj koji će nam dozvoliti da i dalje sanjamo. Trebalo bi ozbiljno da se zabrinemo, ne samo zbog ekonomskih posledica finansijske krize, već i zbog očiglednog iskušenja da se nanovo osnaži “rat protiv terorizma” i pojača američki intervencionizam u cilju održavanja ekonomije u životu.

Iako ništa nije konačno odlučeno Obaminom pobedom, ona proširuje područje naše slobode pa samim tim i obim eventualnih rešenja. Šta god da se desi, ona će ostati znak nade u našim inače mračnim vremenima, znak da završnu reč ipak neće imati realistični cinici ni sa levice, ni sa desnice.

 
London Review of Books, 14.11.2008.

Prevela Lana Budimlić

Peščanik.net, 29.11.2008.