U poretku bezakonja, lako je (od)braniti svaku urbanističku katastrofu. Beograd je postao poligon za takvu građevinsku praksu. Zato se razvoj Beograda opire zdravoj logici dok svaki potez gradskog urbaniste Marka Stojčića predstavlja novi ustupak investitorskim predatorima. Beograd je postao mesto svakodnevnog mučenja i saplitanja, zakonskih podmetanja, permanentne devastacije humanog stambenog prostora i nekadašnje (funkcionalne) saobraćajne infrastrukture. Dodatno ga urušava i klozetska divlja naseobina koja buja u centru grada. Iz dana u dan, menja se struktura grada, a početak izgradnje vitalnih projekata poput metroa se neprestano odlaže za sledeću godinu, dok se preostali slobodni prostor osvaja rušenjem, potkopavanjem ili nasilnim proterivanjem građana iz njihovih stanova (Vidovdanska 2A).
Potkopavanje je omiljeni način osvajanja javnog prostora. Bilo je primera na različitim lokacijama, kada su građani iznenada morali da napuste svoje domove i da se nikada više ne vrate u njih, jer su postali nebezbedni za život ili su nestali sa lica zemlje. Drugi objekti se ruše, kao što je slučaj sa Starim savskim mostom, dok se neki potkopavaju kao što je to slučaj s Narodnom bibliotekom Srbije, o kojoj se povela debata na jučerašnjem zasedanju skupštine grada Beograda. Tom prilikom je glavni urbanista Marko Stojčić, koji je na tom mestu od 2019. godine, izašao za govornicu i bez ikakvih argumenata demantovao sve javne navode o ugroženosti Biblioteke. Istakao je tom prilikom da on kao „glavni koordinator radova na javnoj garaži u Skerlićevoj ulici“ pouzdano tvrdi da pomenuti građevinski radovi „ni u jednom segmentu ne ugrožavaju niti fundus niti objekat biblioteke, niti u bilo kom smislu bilo šta što se dešava u Skerlićevoj ulici može imati veze sa Narodnom bibliotekom“. Da li je baš tako, zapitao bi se neko ko se još uvek služi logikom, jer se NBS nalazi na adresi Skerlićeva 1 i zaprema prostor čitavom dužinom ove kratke jednosmerne ulice? Potkopavanje njene zgrade već je urušilo prilazno stepenište zajedno sa pločnicima trotoara, ukinulo vatrogasni put kao i sistem svakodnevne dostave knjiga. Sada službeni automobili ministarstva kulture, ambasada i Biblioteke prolaze duž čitalačke strane, preko mermernih ploča koje su poslednjih meseci potpuno ispucale.
Da nevolja bude veća, Stojčić i Parking servis, preko kog Grad Beograd izvodi svoje mamutsko kopanje u Skerlićevoj ulici, okrivljuju projektante iz sedamdesetih godina, odnosno Ivu Kurtovića, jednog od najznačajnijih arhitekata socijalističke Jugoslavije. Za sve stojčiće koji ne znaju ništa o tome, treba naglasiti da „zgrada Narodne biblioteke Srbije predstavlja Kurtovićevo poslednje i najzrelije arhitektonsko delo“ koje je proglašeno spomenikom kulture. Na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda, još jedne institucije bez svojstava, piše: „Vrednost objekta potiče i iz njegove namene. Narodna biblioteka Srbije, kao institucija, od prvorazrednog je značaja za razvoj kulture Republike. Fond koji ova biblioteka sadrži predstavlja najznačajnije kulturno blago koje naša sredina uopšte ima.“ Svakako, arhitekta Kurtović ni u najluđim snovima nije mogao predvideti da će se jednog dana pojaviti naprednjački neandertalci koji će ga optužiti za „nelegalno izgrađenu cisternu sa gorivom za grejanje“, koja im se isprečila na putu do realizacije garaže.
Stoga je Parking servis naložio Biblioteci da kako zna izmesti svoju cisternu i odrekne se grejanja, ne bi li Stojčićeva garaža mogla da se izgradi u punom kapacitetu. O tome se sada ništa ne govori. Verovatno se čeka leto, kada će mašine investitora raskopati i „nelegalnu mazutaru“ ne bi li oslobodili prostor za „legalnu garažu“. Oni znaju da kada se jednom nešto iskopa, više nema stajanja. A najbolje vreme za to je letnja sezona. Kako će se biblioteka grejati nadredne zime, nikoga nije briga. Kao što nikoga više ne zanima ni potencijalna ugroženost celokupnog knjižnog fonda. Korisnici će sedeti u biblioteci dok Stojčićevo kopanje „ne odsvira kraj“, a onda će se pokupiti i potražiti neku drugu biblioteku. Samo tamo neće biti fonda koji se još uvek čuva u NBS. No možda on nikome više nije ni potreban, u vreme sveopšte digitalizacije koju je sprovela Ana Brnabić uz podršku USAID-a.
Poznato je da naprednjaci ne čitaju knjige već isključivo poruke preko Skaja. Isto tako i Stojčić, čiji je politički uspon počeo 2013, ima ozbiljne rupe u osnovnom obrazovanju tako da ne razlikuje folkoteku od biblioteke, niti biblioteku od pozorišta. Da nije tako, dobro bi znao da biblioteka poseduje depo a ne fundus koji je karakterističan za pozorište. Takođe, da je čitao samo dokumenta koja bi po službenoj dužnosti morao da poznaje, onda bi imao u vidu i Plan detaljne regulacije Vračarskog platoa, koji podrazumeva izgradnju proširenog depoa NBS a ne garaže. Projekat za ovaj depo izrađen je i usvojen 2021, kada je slavodobitno objavljen početak jednog fantomskog procesa koji se nikada neće okončati. Bar ne na tom mestu, niti u ovom vremenu. Glavna prepreka za izgradnju proširenog depoa NBS zapravo je gradska vlast, koja sledi isključivo prioritete investitora: podizanje cene kvadrata u obližnjoj novogradnji i otimanje javnih površina za potrebe ličnog profita.
U Srbiji više ne postoje instance koje bi se bavile rešavanjem ovakvih problema. Moguće je postaviti pitanja, ali sve se završava na tome, usled primene grube sile nelegitimne političke većine. Stoga gradski urbanista Stojčić može kratko da replicira poslanicima opozicije tako što će svima objasniti kako je on lično video oštećenja i ustanovio da ona ne predstavljaju nikakav rizik. Da bi se bolje razumeo psihološki i poslovni profil ovog naprednjačkog funkcionera, možda je dobro pročitati njegovu ličnu kartu, koju je za potrebe javnosti izradilo udruženje građana Naša mesna zajednica. Ovakva mala aktivistička pregnuća građana su važna u sagledavanju urbanističke noćne more koja je zavladala Beogradom.
Stojčići ovog sveta ne žele da uče na lošim primerima jer su sami jedan loš primer destrukcije urbanih celina. Da je drugačije, gradski urbanista Beograda bi se obavestio šta se dogodilo sa primerima loše prakse potkopavanja u svetu. Jedan katastrofalan slučaj dogodio se 2009. u Kelnu, usled kopanja tunela za metro pored Istorijskog arhiva tog grada. Takođe, zgrada je bila iz ranih sedamdesetih i nikada do tada nije pokazivala znake slabosti. Međutim, zaposleni Arhiva primetili su pukotine i žalili se kod nadležnih institucija koje su ih ignorisale kao zlonamerne i nebitne. Naposletku se zgrada Arhiva urušila 3. marta 2009. godine u roku od tri minuta. Zahvaljujući prisebnosti zaposlenih, koji su bili spremni na evakuaciju, stradalo je samo dvoje ljudi, ali je čitav fond arhivalija i knjiga propao u ambis: dokumenta u rasponu od X do XXI veka, među njima i rukopisi Fridriha Hegela i Hajnriha Bela. Usled korupcije i nepotizma se Fenomenologija duha izvrnula u svoje naličje, a sudski procesi su potom godinama razvlačeni. Ukupan materijalni gubitak iznosio je 1,2 milijarde evra dok je kulturni gubitak nenadoknadiv.
Iza ovog slučaja, ostala je pouka „da se oko ustanova zaštite pokretnih kulturnih dobara, kao i oko nepokretnih spomenika kulture mora uspostaviti zaštićena zona, u kojoj se nikada ne bi smelo ništa graditi, ni nad zemljom, niti ispod nje“.
Peščanik.net, 21.05.2025.
Srodni linkovi:
Srđan Veljović – Pronađi uljeza
Saša Ilić – Dan Narodne biblioteke
Plenum Narodne biblioteke Srbije – Da li je garaža vrednija od kulturnog blaga
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nema čuda u Kosjeriću - 11/06/2025
- BW Tower – kula od laži - 29/05/2025
- Urbanista noćne more - 21/05/2025
