Demoni današnjice
Još ima u meni nemira, još je u meni živa radoznalost. Rano posle podne jednim malim kombijem putujem u Suboticu da pogledam predstavu Pass-port Subotica/Szabadka u režiji Andraša Urbana. I vredelo je da putujem, videli smo izuzetnu predstavu. Čini mi se da je Urban dospeo do one tačke od koje sad može da krene ka strmim vrhovima. Izgradio je vlastiti svet. Možda je baš ova predstava bila poslednja cigla u njemu, posle koje može da usledi Velika Pustolovina. I vreme mu je naklonjeno jer, na koju god stranu krenuo, neizbežno će da lupi glavom o zid – a povratka nema, jer ga tamo čeka udobna provalija. A u tom slučaju je bolje da se opredeli za nemoguće. Jer provaliju biraju oni koji su, doduše, talentovani, ali samo donekle. Pass-port je rediteljski projekt u čijem je uobličavanju pomagao i dramaturg Atila Antal – treba zapamtiti ovo ime. A iz igre glumačkog ansambla se videlo da su svi igrali ne samo prema glumačkim, već i prema dramaturškim zamislima. Subotičko pozorište Deže Kostolanji – sad se jasno pokazuje – izvrsna je škola, glumci igraju s nemačkom preciznošću i s bujnom mediteranskom maštovitošću. S nekoliko gestova, s nekoliko reči se predočava kako se utapaju jedna u drugu mračna, tmurna noć i južnjačko blještavilo. Pred nas izranja jedno drugačije lice Subotice koje deluje bar toliko razotkrivajuće, koliko i Kostolanjijeva proza. S tom razlikom, da se tada ukazivalo na onaj tromi, lenji, džentroidni svet, a danas na usijane etničke konflikte. Subotica je – pišem – a mogao bih napisati i da je Srednjoistočna Evropa, anamneza bolesti početka 21. veka. „Grad demona” – piše u programskoj svesci. Naši demoni, naši fantomi, naše traume: Subotica, dakle, to smo mi, pada mi na um kad se posle predstave, sa Denešom Debreijem, prisećamo Duple ekspozicije u režiji Ljubiše Ristića koja je takođe bila fokusirana na međunacionalni konflikt. Postoje određene podudarnosti između te dve predstave. U njoj je igrao i Deneš, sa Zitom Đeneš, Henrijetom Varga, Arpadom Bakotom… i mogao bih još da nabrajam imena. Čak je i ljubav nemoguća, govore u toj predstavi suprotstavljene strane i upiru pištolje jedna u drugu. I razležu se pucnji. Iskazujući pijetet žrtvama, Ristić prekriva scenu mađarskom i (tada još postojećom) jugoslovenskom zastavom. Urban formuliše drugačiji završetak. Glumci sade cveće – u pesak. To je najverodostojnija subotička metafora za koju znam. Zasaditi cveće u pesak! To se dešava na sceni, ali, kako vidim, u životu se u veštački pesak gura veštačko cveće.
Ader je zadovoljan
Na marginama konferencije Ujedinjenih nacije u Rio de Žaneiru predsednik Srbije Tomislav Nikolić susreo se i sa predsednikom Mađarske, Janošem Aderom koji je obećao da će Mađarska učiniti sve da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o ulasku u Evropsku uniju. Ader je izrazio i zadovoljstvo manjinskom politikom u Srbiji i položajem mađarske manjine u njoj, ali se pohvalno izrazio i o tome što Savez vojvođanskih Mađara kontinuirano učestvuje u vlasti.
Šta će biti s masovnim grobnicama?
Imamo li smelosti da se suočimo sa tim?
Ima li i tome mesta u sveopštem pogađanju?
Pre nekoliko meseci akademik Vojislav Stanovčić, predsednik srpskog dela međudržavne mešovite srpsko-mađarske komisije za istraživanje i obelodanjivanje zločina počinjenih u Vojvodini krajem 1944. i početkom 1945. godine, učestvovao je u naučnoj konferenciji u Subotici koju je Savez vojvođanskih Mađara organizovao u sklopu svečanog obeležavanju 90. godišnjice osnivanja prve mađarske stranke u Vojvodini. Ova okolnost ukazuje na to da mađarska manjinska stranka uvažava ličnost naučnika, akademika Stanovčića. Akademik je za Televiziju Vojvodine izjavio da se broj mađarskih žrtava u Vojvodini u tom periodu kreće između 5600 i 6000. Ovaj podatak protivreči dosadašnjim procenama koje govore o 20, odnosno 40 hiljada mađarskih žrtava. Ustanovljavanje istine je u nadležnosti istraživača. Akademik Ferenc Glac, predsednik mađarskog dela pomenute mešovite komisije, na međunarodnoj konferenciji pod nazivom Od suživota do masovnih ubistava – Vojvodina u vreme Drugog svetskog rata koja je održana 30. septembra 2011. godine (sa učešćem članova Srpsko-mađarske akademijske mešovite komisije, budimpeštanskog Evropskog instituta i Instituta za istoriju Mađarske akademije nauka), rekao je sledeće: „Završetak svetskog rata podrazumeva i sahranu mrtvih, i određivanje odštete. Što – na čudan, ali ne i iznenađujući način – potomci žrtava očekuju od međuakademijske komisije. Očekuju, naime, da uklonimo čak i poneku železničku stanicu izgrađenu nad masovnim grobnicama, da intervenišemo kod lokalnih vlasti po pitanju izgradnje i čuvanja spomenika žrtvama. I da nađemo imena njihovih najbližih na nekakvim listama, a i njihove kosti u neobeleženim grobnicama. To su legitimna očekivanja, ali to nisu naše nadležnosti. (Zato i kažemo da pored mešovite akademijske komisije istoričara treba formirati i jednu međudržavnu društveno-političku mešovitu komisiju kojoj bi se s ovakvim zahtevima mogli obraćati potomci žrtava. Nadamo se da će jednom i politika smeti da se suoči s ljudima…)” Prolazile su sedmice, meseci, nastupila je i zima, a potom je stiglo i proleće. Ćute akademici, ćute političari, ćute grobovi, ćuti Nacionalni savet Mađara, ćute stranačka glasila. Primili su k znanju tekst mađarskog akademika, primili k znanju brojčane podatke srpskog akademika. Niko ništa ne demantuje. Možda je Glac pogodio baš tamo gde treba kad je izjavio da i politika treba da se osmeli i da se suoči s prošlošću – neka to učine i manjinski političari. Neka traže uspostavljanje mešovite društveno-političke komisije, a na osnovu njenih nalaza bi srpski parlament mogao da se izjasni o masovnim ubistvima 1944. i 1945. godine. Ne razumem zašto se to izbegava. Nešto bi i oni morali da rizikuju. Ali, za sada, to nije tema, to ni posle 67-68 godina nije prioritet, u jeku se međustranačke nagodbe, mešetarenja, gužve oko fotelja. Politička buvlja pijaca usred letnje žege. Zatim se treba odmoriti od naporne podele plena, treba izabrati nove sekretarice, pouzdane vozače, a dotle će jednog lepog dana da se prikrade i jesen. A, da… nekih funkcija su se ipak dokopali. X. odlazi na mesto Y.-ona, od sada će Y. vršiti Z.-ovu funkciju, a Z. ide na X.-ovo mesto, itd., itd.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 29.06.2012.
Peščanik.net, 30.06.2012.
