Evo, došli smo i do Velikog Petka ove 2008. godine po Hristu. Već oko dva meseca pravoslavni hrišćani se pripremaju za ovaj veliki dan (drugi su to činili ranije, po gregorijanskoj pashaliji ovogodišnji Vaskrs je bio 23. marta). Najpre pripremne nedelje, u kojima je bila uvedena tematika zabludelog sina, pa pravilnog i nepravilnog načina pokajanja, pa pitanje odgovornosti za naša dela koja se tiču daljnjih i bližnjih, i na kraju dug period samog Velikog Posta u kome smo bili pozvani da temeljito preispitamo svoje mesto u svetu, svoju ontološku i psihološku zavisnost od zabludelog čovečanstva i svoje pojedinačne zablude, promašenost, nevernost pozivu, svrsi i cilju koji su nam upućeni i postavljeni prilikom dolaska ovamo. Radi se, naravno, o celoj jednoj antropologiji koju svako može da prihvati i odbaci, slobodni smo. A ta antropologija kaže da smo stvoreni po slici Božijoj, i to ne bilo kakvog Boga, nego Boga ljubavi, ali da smo tu sliku u sebi pokvarili do neprepoznatljivosti, čime smo umesto ljubavi u ovaj naš ljudski svet uveli zlo, sebičnost, gramzivost, netrpeljivost. I kroz sve to smrt – jer je prvobitna bogolikost podrazumevala i sličnost u povezanosti sa izvorom svakog života, dok je odbacivanje ljubavi jednako izboru smrti. Gde smo svi mi danas, kada govorimo o ovoj opštoj perspektivi – na to pitanje je svako pozvan da odgovori tokom dugog Velikog Posta.

Ko je istrajno i savesno prošao ceo taj period preispitivanja, ko je pratio i kao sebi namenjen doživljavao Veliki pokajni kanon Andreja Kritskog i druge bogoslužbene tekstove, taj je prošlog ponedeljka ušao u drugačiji, završni period pripreme za najveći hrišćanski praznik, za Vaskrsenje. Velika Nedelja nam predočava sled događanja ključnih u Božanskoj Ekonomiji Spasenja: dobrovoljni dolazak Hristov u osinje gnezdo, Jerusalim, pred Pashu; ljudsko izdajstvo i nezahvalnost; opraštanje od apostola; čak i njihovu kolebljivost i oportunizam, i najzad, strašnu, za ono vreme najsramniju smrt na krstu. Ta smrt na krstu, taj Veliki Petak, vrhunac je zla koje je čovečanstvo priredilo svome Tvorcu. Ali je taj tužni vrhunac, paradoksalno, i odskočna daska za spasenje, za novi početak, za novi svet i novi život. Zar treba podsećati na to da bi bez Vaskrsenja – Veliki Petak bio ne samo uzaludan, nego i besmislen. Bio bi samo još jedna prljava epizoda u istoriji ljudskog zla. Sa Vaskrsenjem, Veliki Petak postaje prekretnica našeg spasenja.

Teško je, međutim, gotovo nemoguće, o Velikom Petku govoriti ljudima koji su nepripremljeni, a pretpostavljam da je među našim slušaocima (znam to i po sebi) mnogo takvih. Od samog početka se znalo da je smrt na krstu, da je stradanje Velikog Petka, sablazan i besmisao za svakoga ko je van te priče. Kako o svemu tome govoriti ljudima koji se za to nisu pripremili – na pomenuti način ili nekako drukčije, manje je važno, važna je priprema, važan je unutrašnji doživljaj sopstvene i opšte promašenosti, zabludelosti, ali i sinovstva i očinske ljubavi prema sinovima, ljubavi koja nam dozvoljava da se nadamo da naše stanje nije večito.

Sva sreća te nisam sveštenik ni teolog, pa se od mene manje i očekuje. Bar se nadam da se od mene ne očekuje da naučno i kompetentno predstavim šta se to desilo pre skoro dve hiljade godina i kakve to posledice ima za sve nas ili bi bar trebalo da ima. Ja mogu skromno da kažem koju reč o tome kako ja sam doživljavam ovaj, ili kako sam doživljavao neki drugi Veliki Petak.

Skrušeno i sa žaljenjem moram da priznam da se nisam ni izdaleka podjednako dobro pripremao za ovaj veliki dan preispitivanja. Bilo je godina kada sam od samog početka što pomnije pratio smisao toga što sam čitao ili slušao u crkvi. Tih godina jasnije sam sagledavao kako sam deo upravo tog čovečanstva zbog kojeg je Bog morao sam da siđe i svojim nenasilnim načinom pobedi zlo i smrt. Kako je i u meni, zbog slobode kojom sam obdaren, zbog mogućnosti pogrešnog izbora između ljubavi prema drugom i Velikom Drugom sa jedne, i ljubavi prema samom sebi s druge strane, prisutna mogućnost ontološkog pada u nebiće, i kako se ta crna mogućnost neprestano u manjoj ili većoj meri realizuje. Svestan da i sam u tom padu čovečanstva i te kako učestvujem, Veliki Petak sam doživljavao bolno, ali se uvek ispostavljalo da je taj bol bio očišćujući – jer je u nedelju nastupala neopisiva radost Vaskrsenja.

Da, koliko je bol bivao oštriji i dublji, euforičniji je bio izlazak u slobodu, darovanu svima koji je žele. Ko poznaje veličanstvenu Vaskršnju besedu Jovana Zlatoustog razumeće ove reči: radost, euforična radost. Ali radost koje nema dok se ne dotakne dno svesti o sebi nedobrom i nepodobnom.

Drugih godina, kao i ove sadašnje, priprema je bila kilava, identifikacija sa ljudskom promašenošću mala ili skoro nikakva, i to se jasno odražavalo na doživljaju Vaskrsenja: ono kao da je bilo darovano drugima, a ja sam samo sa strane posmatrao tuđu radost, tuđi praznik. Zlatousti govornik kao da se obraćao samo ljudima pored mene, a ja nisam bio dostojan ni mrvica s trpeze.

Eto, tolika je veza između dva praznika, od kojih su oba vrhunci, ali suprotnih, u nerazdvojno klupko povezanih doživljaja. Ostaje mi da svima, kao i sebi, poželim što intenzivniji Veliki Petak, jer se njime otvara i blagodatan Vaskrs.

 
Peščanik.net, 24.04.2008. 

Leave a Reply