Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić
Dok premijer i još neki ministri Vlade Srbije sada imaju priliku da se hvale uspesima u obuzdavanju republičkog budžetskog deficita, ministru privrede Željku Sertiću zapao je mučan zadatak da pokuša da pronađe kakva-takva rešenja za 526 preduzeća u državnom vlasništvu, koja ni posle više od deset godina od starta privatizacije nisu privatizovana jer ili niko nije hteo da ih kupi, ili su “isceđena” u ranije neuspelim privatizacijama pa su ponovo državna, a zajedničko im je to što su nerentabilna i u visokim gubicima pa su, da bi nekako koliko-toliko radila, do sada bila “zaštićena od poverilaca”, pa i najvećeg među njima – same države.
Koliko je taj “vruć krompir” na stolu Ministarstva privrede velik i ozbiljan ilustruje podatak da je 50 najvećih preduzeća sa ovog spiska beznadežno dužno preko četiri milijarde evra, te da u u celom spomenutom paketu preduzeća radno mesto i dalje ima preko 92.000 radnika, koje, uglavnom skromno, izdržavaju već preopterećeni poreski obveznici. Po septembarskom zakonu o privatizaciji iz prošle godine, gore spomenuta zaštita od poverilaca je istekla 31. maja ove godine, a po poslednjim izmenama tog zakona, ta zaštita će biti produžena za 17 firmi još godinu dana, a za još 40 zaštita će trajati do kraja oktobra ove godine.
Povodom ovog “poslednjeg pokušaja” treba imati izvesno razumevanje za ministra Sertića, što okleva, koliko može, sa drakonskom sečom svih nemoćnih, gotovo mrtvih preduzeća, jer se pri tome ne služi sejanjem iluzija da se sva ona mogu “regenerisati”, već se samo nada da će se bar za neka moći pronaći neko rešenje. Naravno da bi neka liberalna ekonomska koncepcija nalagala da se ta “skupina privrednih neuspeha” što pre amputira, ali se očigledno u Vladi čeka da većina “ostataka” nekadašnjih proizvodnih kolektiva shvati da novih šansi zapravo i nema, te da država ne može unedogled oporezivati one žive da bi se i dalje manipulisalo “mrtvim kapitalima”.
Čekati, međutim, da se neki ozbiljniji broj propalih fabrika doista “regeneriše” ili da se u njihovim kolektivima ugasi nada u regeneraciju – zaludno je. Upravo čitam izvrsnu knjigu Aleksandra Molnara, “Regeneracija, Romantika, Republika” (Visio Mundi Academic Media Group, Novi Sad 2014. godine) koja nam objašnjava da “ideja regeneracije” nije bezazlena, bolje reći da je veoma stara, kao što su i stari metodi njene opasne instrumentalizacije i zloupotrebe u veoma širokom političkom smislu. Reč je o prastaroj “polingenezi” (ponovnom rađanju) iz stoicizma u hrišćanstvo – ali i fenomenu koga možemo identifikovati u temelju Velike francuske revolucije 1789. godine, temelju iz koga se kasnije izrodio jakobinizam i njegova “romantična republika”. A iz te “romantične republike” vuku korene i velike ideologije fašizma i komunizma.
Da ne bih ovde pojednostavljivao Molnarevu raspravu i izvore na koje se poziva, ovde ću samo usput napomenuti da je dogma da je čovek stvaralačko biće koje je u stanju da se “regeneriše”, odnosno da potpuno slobodno menja i sebe i svoj svet, davala “vernicima” snagu za promenu svega postojećeg – ali da su pravi beneficijari te snage bile revolucionarne vođe, koje su regeneraciju iskoristili kao “aktivni proces konstruisanja nacije, kojim rukovodi politička volja”. Dakle, da ipak ja ovde dodam nešto pojednostavljeno – kad se počne sa nadom u “regeneraciju” propalih preduzeća, pa nastavi sa “regeneracijom” (obnovom) nacije, nije daleko ni “regeneracija” starih ideologija – ili obrnuto.
Novi magazin, 05.06.2015.
Peščanik.net, 05.06.2015.
