Ne prođe mnogo vremena a da se u javnosti ne pojavi neka informacija o pukovniku u penziji, bivšem haškom osuđeniku – Veselinu Šljivančaninu. Tanjug je pre nekoliko dana, povodom dve decenije rada Haškog tribunala, objavio razgovor s njim. Budući da se radi o oficiru koji je bio osuđen pred Tribunalom za zločin na Ovčari, a koji je nakon odležane dve trećine kazne pušten na slobodu, mediji u Srbiji su „lik i delo“ ovog penzionisanog vojnog bezbednjaka podigli na nivo simbola oficirske časti, od koje nakon ratova devedesetih nije ostalo ništa, ali se uprkos tome i dalje koristi kao okidač za diskurs o odgovornosti drugih za našu nesreću. Zato je on omiljeni sagovornik medija, rado viđen gost u popularnim emisijama (Balkanskom ulicom), zaštitno lice Glorije. Priča o bivšem gardijskom oficiru koji je ratovao za „oslobađanje Vukovara“ postala je deo dragocenog arsenala od kojeg Srbija živi, a on sam deo džet-seta koji raspravlja o najvažnijim stvarima politike i kulture danas. Veselin Šljivančanin važi za osobu koja ume i može artikulisati bitne teme. Najnovije pitanje koje je on uputio domaćoj javnosti i svetu je ono o odgovornosti za vojnike JNA, poginulim u ratovima koje je sâm vodio.
Imam tu nesreću u životu da pripadam generaciji koja je te 1991. odlazila na odsluženje vojnog roka. Pokušaću da na osnovu nekoliko sekvenci iz ličnog iskustva, proverim izrečene stavove pukovnika Šljivančanina. Dakle, pripadao sam poslednjoj vojničkoj klasi koja je otišla u JNA i prvoj koja se vratila sa pečatom VJ u bukvici. Imali su ga barem oni koji su preživeli. Oni drugi, koji nisu imali sreće, ostali su kao monete koje će jednog dana zloupotrebiti ljudi poput Šljivančanina i njemu sličnih, čiji je glavni zadatak bio izrada plana za upravljanje ljudskim resursima u nastupajućem ratu. Država se u to vreme ozbiljno pobrinula da vojsci omogući što bolju žetvu regruta, donevši zakon po kome je odlaganje vojske bilo moguće jedino ako je neko upisao fakultet od vitalnog značaja za vanredno stanje u kome će se država nalaziti narednih desetak godina. Dakle, svi oni sa indeksom Medicinskog fakulteta, ETF-a, Ekonomskog fakulteta, Mašinca i Farmacije mogli su da računaju na odlaganje, dok su ostali po sili zakona poslani u regrutne centre. U to vreme sam na sve načine pokušao da izdejstvujem oslobađanje od vojske zbog urođene srčane mane, ali su vojni lekari, posle kraćih pregleda ustanovili da za tako nešto nema potrebe. Jedino su ispod pečata sa rodom vojske dopisali rukom „ograničeno sposoban“ što niko više nikada nije pročitao. Naime, te rane jeseni, dok se major Šljivančanin, proslavljeni borac u smirivanju nereda na Kosovu, spremao na Vukovar, regruti su po ubrzanom postupku upućivani u jedinice gde je to bilo neophodno. Nije više bilo bitno šta je odredila regrutna komisija. Tako sam ja umesto u sanitetsku službu dospeo u pomorstvo, pravo u ruke jednom kolegi majora Šljivančanina, poručniku bojnog broda Saviću, bezbednjaku koji je samo mesec dana ranije preuzeo komandu nad brodom DBM 241, poznatijem kao „debeli mornar“. Tada se prekinula veza sa spoljnim svetom i sve informacije koje smo dobijali poticale su od komandanta broda. Bio je neka vrsta kentaurske kombinacije Merkura i Marsa, tumača Miloševićeve volje koju je isporučivao vojsci u vidu ratnih komandi. Imao je i svog ađutanta, zastavnika koji je bio njegova senka i jedini čovek od poverenja, takođe iz KOS-a. Obojica su na brodu vrlo brzo uveli atmosferu paranoje i opšte zavere. Bilo je zabranjeno pisanje, vođenje dnevnika pa i čitanje. Posada se ubrzano čistila od nesrpskih elemenata tako da smo do kraja novembra već bili jednonacionalni. S tim procesom bila je usaglašena i naša ratna operacija: evakuacija JNA iz kasarni na hrvatskoj obali. Nekako se podrazumevalo da sve što se nalazilo u tim kasarnama pripada samo Srbiji (dakako i Crnoj Gori), prema tome i svi brodovi ratne mornarice, svo naoružanje, tenkovi, podvodne mine koje smo izvlačili iz Titove pećine na Visu, nedaleko od „Češke vile“. Sećam se kako se komandant Savić hvalio da sada imamo toliko tih bodljikavih stvarčica da možemo „popločati naš deo primorja“. Imao je velike ratne planove i nije podnosio ništa što je „smrdelo na civilno ponašanje“. Gajio je naročit prezir prema kulturi, poseban rivalitet prema bivšim hrvatskim kolegama iz JRM, a kao Srbin iz Bosne nije podnosio Bošnjake niti one koji imaju bilo kakvu naklonost prema njima. Zato nije želeo „ništa da ostavi Hrvatima“, ni brod, ni pušku, ni prašnjavu ćebad, škafete, ni prljave plahte. Išao je toliko daleko da je krao motore sa privatnih čamaca u pristaništu (to su morali da rade mornari mašinci) dok je zaplenjenim naoružanjem raspolagao kao privatnom svojinom. U to vreme se, uostalom, razvio prilično unosan biznis trgovine oružjem. Ne verujem da je bilo šta od evakuisanog, zapravo opljačkanog oružja, ikada stiglo do Kragujevca, kako se tada govorilo. Sve što je moglo odlazilo je u kanale sive ratne ekonomije. Vojska je prevozila oružje iz Hrvatske, a gliseri tone cigareta iz Italije. Često smo se sretali, ali uz poštovanje prećutnog dogovora o nenapadanju. I tako je živela Miloševićeva država.
Za Bošnjake se pbb Savić posebno spremao, odlažući taj deo svog resantimana za period od 1992. do 1995. koji će provesti kao oficir Vojske RS. Baš kao i njegov kolega iz KOS-a, major Šljivančanin, komandant Savić je mornare, odnosno vojnike na odsluženju, tretirao kao marvu koja je služila da radi, krade, ubija i bude ubijena. Ona je doduše imala svojih pet minuta u potpalublju, u kom su vladali isto tako surovi zakoni po kojima je najslabiji i najmlađi morao da radi za sve i da jede splačine koje bi ostale iza starijih. Po tome „debeli mornar“ nije bio nikakav izuzetak. Takav odnos prema vojniku bio je najizraženiji na admiralskoj palubi komandnog broda „Vis“ na koju je mornar mogao da stupi samo klečeći, tj. ribajući palubu, ili noseći hranu i piće za starešine. Pitao sam se odakle potiče taj starešinski stav, zapravo inkodirani višak vrednosti u odnosu na druge.
Veselin Šljivančanin možda najvidljivije operiše tom nikad poraženom ideologijom viška (sopstvene, dakle naše) vrednosti, maskirajući je floskulama o vojničkoj časti, tradiciji i radosti vršenja dužnosti, kako je taj fenomen davno nazvao jedan nemački pisac. U svom najnovijem intervjuu, osim „brige za stradale vojnike“, pukovnik je izrekao još mnogo laži od kojih je najveća ona da se JNA u ratnim uslovima „nije baš dobro snašla“. Na osnovu ličnog iskustva, mogu da kažem da se JNA izuzetno dobro snašla u uslovima nove ratne ekonomije. To je demonstrirala svakim svojim korakom. Najpre je uposlila svoje satelite – paramilitarne jedinice, koje su bile zadužene za obavljanje najprljavijeg dela posla (odličan primer je fantastična simbioza majora Šljivančanina sa Arkanovom Dobrovoljačkom gardom i Šešeljevim falangama u Slavoniji), da bi sama nastavljala svoju „mirotvoračku misiju“ o kojoj često govori umirovljeni pukovnik. Radi se o veoma složenom sistemu pljačke, determinacije i osvajanja, nekoj vrsti miloševićevske smrtonosne društvene igre „monopol“ u kojoj su životi vojnika postajali još vredniji ukoliko su bili izgubljeni. Svaki izgubljeni život davao je dodatni pogon ratnoj mašini, koja je s druge strane bagatelisala živote neprijatelja i ratnih zarobljenika. Ne verujem da su se Šljivančanin i ostali starešinski kadrovi ikada zapitali o sudbini ratnih zarobljenika (koji su potom streljani) kao ni o životima „svojih vojnika“. Podrazumevalo se da tako i treba da bude. I zaista, u jednoj stvari je pukovnik Šljivančanin naposletku rekao istinu. On je uvek sledio komande svoje države za koju, međutim, ljudski život nikada nije predstavljao nikakvu vrednost. I tu se krije pravi izvor ideologije viška vrednosti koju je sledio sprski starešinski kadar u minulim ratovima. To možda najbolje potvrđuje slučaj generala Vladimira Trifunovića, koji se jedini u JNA nije snašao, jer je odlučio da sačuva živote svojih vojnika, da ne opljačka ratnu tehniku iz Varaždinske kasarne i da se povuče. Odbio je zapravo da participira u krvavoj ratnoj ekonomiji i da služi dominantnoj ideologiji. Zato je u Srbiji osuđen za izdaju i lišen je svih građanskih prava. Kako se ispostavlja, doživotno. S druge strane, bivši majori i poručnici iz KOS-a, Miloševićevi kadrovici, postali su deo elite ovog propalog društva.
Peščanik.net, 29.05.2013.
VUKOVAR- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
