„Samo vi vozite tako dok još koja godina prođe. Asirci i Vavilonci su čun vozili, takođe.“1
Ko o čemu, ja o staležima gde su, svi, do poslednjeg i najneznatnijeg pripadnika, potkupljeni2, neki dakako baš zvečećim novcem, to su oni kojima država plati da održe besplatan koncert za pučinu grdnu; druge tj. većinu potkupljuje njihov vlastiti novac, onaj koji su dosad zaradili, i onaj koji ih nadaju se čeka, ali potkupljuje ih i parališe ih, još i više, strah da bi ih i jedna jedina reč, ili puki potpis na kakvoj peticiji protiv samodržavlja mogla koštati blagoslovenog statusa. To zovem kriptokorupcijom. Koja vladara – protiv čije samovolje i svevlašća neće izustiti ni slovca – ne košta ništa. Samokontrola proističe iz stalne bojazni da bi njihova ma i najneznatnija malograđanska neposlušnost bila primećena i kažnjena. Kao da se pojavila nova vera, ili praznoverje, ako hoćete, da treba biti ponizan pred silom nemerljivom koja najveće vernike nagrađuje, ali čija bi svedosežuća ruka itekako potkačila svakog jeretika!
Nisu ni drugi staleži cvećke, ali nigde drugde ne vidim toliku prodanost i podanost vladaru kao što je vidim među muzičarima i sportistima. Muzičari su prestravljeni da će biti izostavljeni sa novogodišnjeg cupkaluka na Javnom servisu, da neće biti članovi žirija na televizijama, koje su pa sve državne, da neće moći da drže koncerte ni u unutrašnjosti, jer su i tamo na mrtvoj straži, takođe prestravljeni i korumpirani: sreski načelnici, subaše, gradonačelnici, direktori domova kulture…
Nijedan sportista nema ni najmanju primedbicu na stanje u zajednici, pod čijom bi zastavom želeo da nastupa, ili sad nastupa: dok imaju gde da treniraju, dok im država plaća put i boravak u olimpijskim selima, neće reprezentativci pisnuti ništa povodom otete i izopačene države, dapače, osvoje li medalju vladar će im dati po dvesta hiljada evra, jer idu naruku njegovoj opsednutosti najboljošću (srpskom, dakako).
Nikad nijedan šampion ne bi odbio da dođe na svečani prijem rekavši: „Nisam saglasan da se sav litijum proda ispod cene bezočnom Šolcu, koji će za uzvrat, sa postojanošću svojstvenoj njegovom nacionu, dati sve od sebe da Großhändler ostane na svome prezlatnom tronu!“
Uz muzičare i sportiste maršira, ili se šunja, armija trenera, predsednika klubova, članova upravnih odbora, sudija, tu su menadžeri, muzički producenti, vlasnici noćnih klubova, kladionica, njihova se čaša prepunja i oni će, prituljeno ili gromoglasno, džumle stajati uz režim šta god ovaj činio stanovništvu i stanovištvovoj sredini.
&
Bajaga je blagovremeno i preljubazno pozvao olimpijce da budu njegovi gosti na koncertu krajem avgusta. Very classy, nema šta! Velikani su svi jedna velika porodica, naši najbolji ambasadori doći će na binu da bi im publika još jednom klicala dok se budu grlili sa umetnicima, pa nije li život lep? Slaviš četiri decenije umetničkog što rada što nerada (komercijalni uspeh omogućava srećnicima da prividno neko vreme i lenstvuju, ali zapravo se u njima sakuplja nadahnuće za buduća dela), i ta obljetnica pada baš dve nedelje posle Olimpijade – svetkovine kapitala, i zemalja kojima pretiče i onih koje oskudevaju, ali neodustajno troše novac svojih siromašnih podanika, poput seljaka su koji se opasno zadužuje radi nezaboravnog ispraćaja sina u vojsku.
Nema ničeg slađeg ni dirljivijeg od srdačnog kolopleta dvaju najkorumpiranijih staleža (političare dakako ne računam i ne pominjem): uz muziku i uz skandiranje sportistima biće zaboravljen i litijum i budućnost naše blede matere, ne bih bio iznenađen kad bi se na binu popeo i sam Otac sporta, mecena stoleća, poznavalac, budući trener i ko zna šta sve još!
Zašto pišem o svetkovini na koju nisam pozvan? Pišem zbog nehaja prema neolimpijcima kojih je tušta i tma. Glavna zvezda će uskoro imati prava na doživotnu (kakav pridev!) kartu za gradski prevoz, zar bi bilo pogrešno da je uz olimpijce, a u slavu raznovrsnosti, besplatno na koncert pustio sve seniore koji pokažu tu preteću po njih legitimaciju? Ulaznice su tri ili četiri hiljade dinara, primaocima socijalne pomoći dobro bi došao popust, a zar ne bi bio sevap i kul pustiti izbeglice da besplatno uživaju u muzici te da vide naš olimpijski tim?
Nisam mislio da će sa pozornice glavna zvezda reći koju i protiv iskopavanja litijuma, i da će se publika, nakon trećeg bisa, saborno zaputiti pred zdanje takozvanog Predsedništva da larma protiv „Rio Tinta“ dok veletrgovac na terasi bude ljuštio neprskanu jabuku, niti da će koncert biti upamćen kao preteča bunta narodnoga, dapače, umetnici i sportisti su samozadovoljni bogatuni koji u dva čamca lagano naporedo veslaju po mirnom jezeru, čavrljaju veslajući i veslaju čavrljajući.
Peščanik.net, 30.07.2024.
LITIJUM
