Vesna Pešić – Divlje društvo

Predgovor

Srbija nazaduje već trideset godina. Kada se taj period posmatra u celini, ona je zabeležila privredni rast otprilike minus jedan odsto godišnje.^[1] Gde god da se baci pogled, skoro ništa ne funkcioniše. Svi elementi društvenog sistema su pogrešno postavljeni i daju loše rezultate. Stiče se utisak da se u našoj zemlji već dugo igra samo jedna igra – zero sum game. U takvu igru spada i ukrštanje opredeljenja da Srbija postane članica Evropske unije, sa odlukom da se Kosovo zauvek tretira kao deo Srbije. Drugo opredeljenje poništava prvo, pa će se i poslednji period koji je vodila proevropska vlada pod sloganom „i Kosovo i EU“ upisati kao izgubljeno vreme. Nakon 5. oktobra neki pomaci nesumnjivo postoje, ali dugotrajno propadanje nadjačava slabašne pomake. Oni su nedovoljni za uništenu zemlju koja je slupala sve što je imala u ratovima devedesetih godina. I nije se povratila ni moralno ni materijalno.^[2] Drugi su za to vreme napredovali, pa ne treba da čudi što Srbija spada u najzaostalije zemlje Evrope. To znači da Srbija treba sve da menja.

Ova knjiga se bavi Srbijom posle 5. oktobra. Čine je objavljeni i neobjavljeni tekstovi, prerađeni nastupi u radio emisiji Peščanik, ponovo pročitani intervjui i članci, mahom iz novina i sa sajta Peščanika. Utoliko ona nije zbirka već napisanog. Sređivanje urađenog i izgovorenog pretvorilo se u dopisivanje onog što je nedostajalo ili remetilo ritam i duh knjige. Pri tom moja ambicija nije bila enciklopedijska – da obuhvatim sve aspekte društvenog sistema u posmatranom periodu. Ovo je knjiga o politici koja je vođena od 5. oktobra do danas. I, naravno, to je samo jedan opis i jedna verzija analize o tome kako smo stigli do situacije gotovo potpune iscrpljenosti. Moja verzija počiva na kritici srpske nacionalne ideologije. Društvo ne može napredovati ako su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja. Ne može se na vrednostima plemenske zajednice stvoriti moderno društvo. U našem slučaju sâm identitet onemogućava društveni razvoj i njegovo normalno funkcionisanje. Ovakvo stanje našeg društva ima sve karakteristike patologije, koja se pogrešno brka sa stanjem krize. Ako društvo trajno ne uspeva da ostvari rast sopstvene kompleksnosti, što je širi pojam od ekonomskog rasta, više se ne može govoriti o krizi nego o patologiji. Ona će se nastaviti ako se ne odbaci početna greška srpske nacionalne ideologije.

Od 19. veka krenulo se od pitanja veličine države Srbije i veličini su bili podređeni razvoj ekonomije, modernizacija društva i realno postojeće države. Borbu za nekakvu državu čije su granice neprekidno otvorene, koja nema ni svoj demos (građane), ni integrisano i funkcionalno društvo, obnovio je Milošević u ratovima devedesetih godina. Još jednom se pokazala uzaludnost pogrešno shvaćene „državotvornosti“, jer Srbija od 19. veka do danas ne može da pronađe kopču sa realnošću i nepotrebno troši svoje oskudne resurse. Cena te greške je bila ogromna, pa ipak ta greška do danas nije otklonjena. Suštinski uslov da Srbija krene napred jeste promena shvatanja politike: ona mora da se okrene svojim građanima i njihovim interesima, da definiše svoju državu i u njoj stvara uslove za razvoj ekonomije, društva i njegovih institucija. Iznad svega, Srbija mora promeniti svoju nacionalnu i političku filozofiju kako bi našla svoje mesto u savremenom svetu i uhvatila jasan pravac kretanja ka članstvu u Evropskoj uniji, koji se dokazuje u praksi procesom evropeizacije društva na svim nivoima. Da bi se izbeglo još dublje propadanje, ovakav pristup mora stupiti na snagu odmah i na njemu se mora napraviti novi društveni dogovor. To bi značilo da se politika ne svodi na uzaludno čekanje da će se nemoguća država nekako ostvariti, niti na „evropske doktore“ koji će se poduhvatiti razbijanja partijske diktature nad našim društvom. Naša politika mora sama da pokaže volju da odbaci stare greške i zablude i otvori nove šanse za budućnost.

Analizirajući period posle 5. oktobra nisam se vraćala na Miloševića. Ta prošlost je deo ove sadašnjosti. Mene je interesovalo kako je Srbija rešavala nove zadatke koji su stajali pred njom i koji nisu bili na dnevnom redu Miloševićeve Srbije. Pokušala sam da pratim i razumem kako su različita vođstva obavljala i zaturala te nove zadatke. Odlaskom Miloševića otvorene su nove mogućnosti, pre svega proces pridruživanja EU, koji ranije nije postojao. Srbija nije više bila izolovana zemlja i pod sankcijama, kao što je bila devedesetih godina. Ratni porazi su je prinudili na mirnodopsku politiku. Započela je predaju optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu. Ta ključna prepreka za evropske integracije trajala je dugo i predstavlja posebnu priču. Optuženi su isporučivani onoliko brzo koliko su nove vlasti želele i mogle da podnesu. Tzv. saradnja sa Haškim tribunalom je završena posle 11 godina odlukom Borisa Tadića da se prekine skrivanje Mladića i Hadžića. Uz teške muke, u jeku izborne kampanje 2008, potpisan je SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju) sa Briselom.

Započete su ekonomske i političke reforme, koje nisu daleko dogurale i nisu uspele da nadoknade izgubljeno. Srpski nacionalizam se razvodnio korupcijom i novčanim interesima partijskih vrhuški i tajkuna, ali se razvodnio i početni impuls za promene i evropeizaciju društva. Iako je u jednom momentu izgledalo da većina stranaka (i građana) želi da Srbija postane članica Evropske unije i da je taj put otvoren, on je i dalje pod znakom pitanja zbog neodlučnosti Tadićeve politike izražene u formuli „i Kosovo i EU“. U okolnostima svetske krize, osiromašenja građana i propadanja čitavih delova Srbije, upravo kad je spoljna podrška najpotrebnija, vođstvo Srbije se, po ko zna koji put, opredelilo da krene u odbranu nebuloznih nacionalnih interesa. Zapanjujuće je da se i danas čas zatvaraju čas otvaraju vrata Evrope, iz tih politikantskih razloga, koji pokazuju nesposobnosti srpske politike da se uskladi sa vodećim evropskim državama i zemljama u okruženju.

Ta neodlučnost Srbije da se jasno opredeli kojim će putem krenuti još uvek je tu. Kad god treba prelomiti, Srbija odluči da neće da se menja. Neodlučnosti i odbijanja da se krene novim putem i odbaci prošlost, pratila sam poštujući vremenski redosled zbivanja. Prvi deo knjige se bavi samim početkom – analizom petooktobarskog perioda, neraščišćenom prošlošću, koncepcijskim sukobima između Koštunice i Đinđića o budućnosti Srbije i glavnim propustima da se započne modernizacija države. Petooktobarski period, koji je po mnogo čemu bio različit od onog koji će doći posle, završio se ubistvom premijera Đinđića i zaustavljanjem tek započetih promena.

Drugi deo knjige posvećen je Zoranu Đinđiću, kao filozofu, političaru i prijatelju. Tu su skupljeni moji tekstovi o njemu i sećanja na njega povodom obeležavanja godišnjica atentata. Iza želje da te tekstove skupim i objavim nije stajala namera da se bavim mumificiranjem Đinđića kao neprikosnovenog simbola srpske modernizacije, već da se on razume kao interpretator jednog novog pogleda na svet i šanse koja je proletela 5. oktobra. On nije bio moćnik, jer on sam to nije hteo da bude. Nastojao je da formuliše budućnost moderne Srbije i ubrza njeno uključivanje u EU do tačke bez povratka. U tome nije uspeo zato što su interesi da se očuva status quo bili jači od njegovih namera.

Treći deo se bavi zaokretom koji je izveo Koštunica zauzevši mesto premijera Srbije posle pada Živkovićeve vlade i izbora održanih u decembru 2003. On vraća ideologiju srpstva koju je Đinđić bio skrajnuo, i to tako što očuvanje Kosova uzdiže na prioritetno mesto u srpskoj politici. Uspostavljen je partijski monopol nad državom i javnim resursima. Partokratija, kako se to sada popularno zove, samo je druga reč za obustavljanje procesa demokratizacije i zaturanje javnog interesa. Ponovo se uspostavio sklad: partijska država i iz nje izrasla politička klasa lepo se slažu s ideologijom srpstva i onog nemogućeg kao njenog suštinskog svojstva. Koštunica je taj spoj zapisao u Mitrovdanskom ustavu: suverenitet građana su preotele stranke, a nacionalno jedinstvo je izgrađeno na ideologiji Kosova kao zauvek sastavnog dela Srbije. Jedna anahrona ideologija još jednom je dobila prednost nad univerzalnim vrednostima moderne države.

Zaokret u prošlost nije izveo sam Koštunica. U tome su mu pomogle sve stranke, uključujući i Demokratsku stranku i njenog lidera i predsednika države Borisa Tadića. Posle proglašenja kosovske nezavisnosti Koštunica je zauzeo ekstremnu poziciju odbacujući put Srbije ka EU sve dok zapadne zemlje „otimaju“ Kosovo. Po pitanju odnosa Srbije prema Evropskoj uniji Boris Tadić i DS su se politički razišli sa Koštunicom. Napravili su koaliciju Za evropsku Srbiju, koja je na majskim izborima 2008. pobedila i uspela da napravi proevropsku vladu uz pomoć Socijalističke partije Srbije.

Četvrti deo knjige se bavi učincima proevropske vlade. Njeno deklarativno opredeljenje za EU svaki čas se saplitalo o novi autoritarizam i neprevaziđenu nacionalističku ideologiju, koje su se najviše ogledale u odnosu prema Kosovu i koje su stvarale konfuziju u spoljnoj politici – da li je Srbiji važnija Moskva ili Brisel. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova došlo je do novih konfrontacija sa Zapadom – EU i SAD. Na unutrašnjem planu, proevropska vlada je samu sebe potopila u sistemskoj korupciji, metastazama partijske države i miniranju pravnog poretka i reforme pravosuđa. A to su bili najvažniji zadaci koje je ta vlada trebalo da obavi. Iza konfuzije borbe i za Kosovo i za Evropu tekao je proces sabotiranja svih državnih institucija i uspostavljanja neformalne, lične vlasti Predsednika države. Autoritarnost se širila kao bolest udruženom diktaturom svih stranaka, koja je eliminisala i sam pojam javnog interesa, a društvo je ućutkano u beznađu i siromaštvu.

Odgovore na pitanje zašto je došlo do jačanja patoloških oblika moći koje smatramo odgovornim za slabo napredovanje Srbije i posle pada Miloševića, dala sam na kraju knjige – u petom i zaključnom delu. Za to je odgovorna nova-stara politička klasa, koja se više trudila da zaštiti status quo, i u pogledu vrednosti i u pogledu stečenih interesa koji se tim vrednostima legitimišu. Umesto da oslobodi politiku kako bi mogla obavljati svoje specifične funkcije – baviti se problemima građana i razvojnim ciljevima društva, politika je i dalje ostala „kolonizovana“ kako nacionalističkom ideologijom tako i prodorom novčanih interesa partijsko-tajkunske klase u javne poslove. Status quo se održavao sprečavanjem suočavanja sa nedavnom prošlošću koju karakterišu ratovi i teški zločini. To nije samo moralno pitanje nego i funkcionalno: bez obnove socijalnog poretka i vladavine prava, tranzicioni procesi nisu mogli imati uspeha. Bez pravne države i jakih institucija, pre svega onih u pravosuđu, ne može biti uspešne tranzicije, tržišne privrede, povoljne investicione klime, efikasne privrede i demokratije – svih tih lepih stvari koje su se očekivale od petooktobarskih promena.

Stigavši do samog kraja knjige shvatila sam da priča o politici može da zamagli realnost. Pročitavši izveštaj sa suđenja za stravične zločine počinjene u kosovskom selu Ćuška,^[3] uvidela sam gde leži realnost Kosova. Politika je poslednjih godina na hiljadu načina govorila zašto (ne) treba priznati realnost da Kosovo više nije u Srbiji, ali nikada nije pomenuta realnost Ćuške. Kad se iz te realnosti sagleda pitanje Kosova, onda se mnogo jasnije vidi nesposobnost da se razume šta se zapravo dogodilo. Selo Ćuška i mnoga slična mesta užasnih zločina govore o tome da su se kosovski Albanci izborili za oslobođenje od srpske dominacije. Drugačije se vidi i put Srbije ka Evropi. Na tom putu se nije isprečilo Kosovo, kako sam i sama ponekad mislila, nego teške posledice dominacije i nasilja. Ovim želim da podsetim da je jedna grupa intelektualaca,^[4] kojoj sam i sama pripadala, imala drugačiji pristup Kosovu od današnjeg, i još daleke 1990. dala dijagnozu Kosova: glavni problem Kosova je u dominaciji jednog naroda nad drugim, pri čemu se dominacija menjala u zavisnosti od toga čije je vođstvo u datim istorijskim okolnostima raspolagalo silom i nemilice primenjivalo nasilje. Rešenje za Kosovo leži u ukidanju modela dominacije. Međutim, to nije postala glavna tema do dana današnjeg. Izbegavanje da se ta tema otvori, sprečava da se razume zašto je integracija Srbije postala dugotrajni problem.^[5]

Zahvaljujem se svojim prijateljima Nebojši Popovu i Ivanu Jankoviću za požrtvovano čitanje prve verzije ove knjige i za dragocene sugestije.

Beograd, proleće 2012.

Predgovor nove knjige Vesne Pešić: Divlje društvo – kako smo stigli dovde, Beograd, Peščanik 2012.

Peščanik.net, 04.06.2012.

VIDEO – Promocija knjige Divlje društvo

VESNA PEŠIĆ NA PEŠČANIKU

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU