Juče je bio čuveni Vidovdan, patrijarh i navijači Partizana su krenuli put Gazimestana, patrijarh je stigao, navijači su se na putu do tamo potukli sa kosovskom policijom, što je i bio cilj ekspedicije, a stradala su neka deca u Prištini čije su autobuse kamenovali mladi Albanci. Ova godišnjica Kosovskog boja obeležena je istraumiranom decom i razbijenim glavama, i povratkom na vlast Miloševićeve stranke. Obišli smo pun krug, za to nam je trebalo samo 23 godine, toliko je prošlo od dana kada je helikopter sa novim voždom sleteo na Gazimestan među dvoglave bele orlove, šajkače, brojanice, crkvene i komunističke barjake, sa retoričkim pitanjem – Su čim ćemo pred Miloša? Drugovi preobučeni u domaćine već su imali razrađenu ideju šta bi njihov Miloš voleo da mu prinesu kao žrtvu.

Ako ne računamo Grobare, patrijarhovom proboju na Kosovo nije se pridružio ni novi ni stari predsednik, stari je lomio slavski kolač sa Vukom Draškovićem u Novom Sadu, a novi je primio predsednika olimpijskog komiteta Vladu Divca i rekao da će otići u London na otvaranje olimpijskih igara; za to vreme je budući predsednik vlade Ivica Dačić izjavljivao kako ga 90-e ne interesuju, da neće tamo da se vraća, jer ga u godinama koje dolaze čeka posao spasavanja Srbije i srpstva. Ivica Dačić je simbol našeg kruga koji se juče zatvorio, a krug je nešto što ukida prostor i vreme i označava ponavljanje, on je nešto što nema početak i kraj, i u toj definiciji ima za nas nečeg neutešnog.

Slavni britanski sociolog Entoni Gidens, u jednoj svojoj knjizi citira nekog važnog nadbiskupa koji je u propovedi pre 1000 godina svojim uplašenim vernicima poručio – Svet je u hitnji, u žurbi, i približava se svome kraju. Gidens to navodi kao dokaz da su oduvek postojali katastrofičari koje je život demantovao i onda daje mnogo primera sa srećnim krajem. Ali onda, podmuklo, ničim izazvano, dodaje, ali ima nekih situacija u kojima je možda opravdano pomisliti da su neki problemi nerešivi i beznadežni. Onda sledi citat izvesnog pisca koji govori o našim krajevima, u kojima je odbačen i svaki privid zakona, u kojima ima nekoliko stotina hiljada izbeglica, mnogo gladnog i bolesnog sveta koji ne mogu da prežive bez pomoći drugih. Ta reportaža je objavljena 1922. godine u jednom kanadskom dnevnom listu, a potpisao ju je Ernest Hemingvej.

Metafora za nerešiv, beznadežan ili besmislen problem je rešavanje kvadrature kruga, odnosno konstruisanje kvadrata iste površine kao dati krug. Ne znam da li je Anaksagora, koga su stari Grci strpali u zatvor pod optužbom da je bogohulni filozof, rešavao ovaj problem iz dosade i dugih zatvorskih dana, ali nama životi zavise od toga da li ćemo umesto ovakvog kruga u kome smo zarobljeni, napraviti neki kvadrat sa vratima i prozorima. Jedno je sigurno, alat kojim smo to pokušavali je potpuno nekoristan, političke stranke koje treba da rešavaju taj problem su nam postale glavna prepreka. Možda je u teoriji tačno da bez političkih stranaka nije moguća izgradnja demokratskog sistema, ali život nas je ovde toliko puta uverio da se moraju tražiti i druge alatke. Pa i Heleni su, shvativši da se problem kvadrature kruga ne može rešiti uobičajenim spravama kao što su lenjiri i šestari, izmislili neke krive kojima su rešavali razne probleme, pa i prokletu kvadraturu kruga.

Dugo mi nije bilo jasno otkud tolika opsednutost Srba svetim Vidom, ko je taj tip uopšte, i zar on nije svetitelj pre svega naše rimokatoličke braće, Italijana i Germana, a onda sam naišla na bizaran podatak koji sve objašnjava i stvara savršeni krug: čuveni engleski matematičar De Morgan je još u 19. veku predložio da naš Sveti Vid postane zaštitnik kvadrature kruga, jer je De Morgan video neke ljudske zajednice kako u čast svetog Vida njeni članovi igraju, do besvesti se vrteći u krug, što ima odlike masovne histerije. Slavni matematičar je predložio da lekari prihvate novu dijagnozu: morbus cyclometricus, za ljude obuzete kvadraturom kruga. Lek je možda pronađen, ali ga kod nas nema u slobodnoj prodaji.

 
Iz najave za radio emisiju Peščanik, 29.06.2012. 

Peščanik.net, 29.06.2012.