Tačno četiri meseca pre ovog 28. juna, dakle 28. februara, na ovim stranicama je napisano: „Borba za dušu studentskog pokreta je počela“, te precizirano da je, zapravo, samo „postala vidljivija“. Danas, posle protesta „Vidimo se na Vidovdan“, može da se kaže da je ta borba završena. Posle onoga što se čulo na Slaviji 28. juna 2025. godine, a naročito posle govora akademika Slobodana Vukosavića i profesora Mila Lompara, može se reći da su tu dušu osvojili Nikolaj Velimirović, „srpski svet“ (pod firmom „srpskih krajina” i „srpskog integralizma”), antievropejstvo i nacionalizam.
Bizarno je, ali je indikativno i simptomatično, kako je akademik Vukosavić, sasvim na tragu Dobrice Ćosića koji je, pre pola veka, automobil proglasio „paklenom napravom“, sada kao taj mračni predmet želja ustanovio „jahte i vile“.
Najzanimljiviji je, ipak, taj uspon Mila Lompara. Studentima se počeo približavati preko „Proglasa“ da bi ovaj u međuvremenu bio praktično potpuno izbačen iz igre, dok je Lompar postao prva i prava zvezda večeri, bacivši u zasenak i rektora Vladana Đokića koji je održao jedan zaista razuman, dostojanstven i u svakom smislu hvale vredan govor.
Lomparovu političku ideologiju, bolje rečeno njegovo „srpsko stanovište“, najbolje – bolje od učešća na promocijama dela Amfilohija Radovića i Radovana Karadžića – odražava njegov odnos prema Zoranu Đinđiću. Za mučki ubijenog premijera Srbije Lompar je rekao da predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“, čime ga je, neskriveno, proglasio izdajnikom.
Desimir Tošić – član predratne Demokratske omladine, logoraš, zatim politički emigrant i, na kraju, potpredsednik savremene Demokratske stranke – odnos prema liku i delu Zorana Đinđića smatrao je vododelnicom između progresivnih i regresivnih društvenih snaga. „Bez Zoranovih stavova i akcije“, govorio je Tošić, „Srbija ne može u Evropu“.
I sad se postavlja pitanje kako smo došli dotle da umesto nekadašnjeg idola srpske omladine, Zorana Đinđića, njen današnji, ako ne baš idol, a onda svakako čovek od visokog ugleda i poverenja, postane neko ko je praktično negacija svega što je Zoran Đinđić značio i predstavljao.
Nije jasno da li studentima sve to nije poznato ili im nije važno. Šta god da je, nije dobro.
U stvari, na kraju, i uprkos svemu, čini se da bi bilo fer ovde staviti jednu rezervu. Pitanje je, naime, da li su govornici odražavali stvarnu volju većine prisutnih na protestu. Po opštem raspoloženju koje je vladalo na ulicama reklo bi se da – nisu. Mada nije isključeno ni da je to samo wishful thinking jednog usamljenog (pristrasnog) posmatrača.
Kako god, vreme političke artikulacije i diferencijacije tek dolazi. Možda paradoksalno, ali pre svega prema Vučiću. Jer, sa izuzetkom Zorana Đinđića, poslednjih gotovo pola veka Srbija gura jedan isti program, samo povremeno na vlast dolaze ili se kao „pretendenti na presto“ pojavljuju oni koji tvrde da su mu iskrenije odani i da će ga poštenije i časnije zastupati.
„Ćeraćemo se još“. Uzinat.
Peščanik.net, 30.06.2025.
NADSTREŠNICAVIDOVDAN
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Vidovdanak - 30/06/2025
- Corpus speciale - 14/04/2025
- Kako uhapsiti Vučića - 03/04/2025
