Zelena tabla na kojoj piše; Ekonomski ulaz
Foto: Peščanik

po treći put ovde, na Peščaniku

Pre osam godina, te prelomne 2012. Mirko Đorđević je ovde objavio tekst pod naslovom Viva la muerte. Opisao je književno veče i svoj doživljaj te večeri, povodom knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat“, uključiv i ciničan iskaz jednog od prigodnih i podobnih govornika o „uzdržanosti“ autora prema tom ratu. Mirko je knjigu pročitao kao izraz „spisateljske sramote i bezočnosti“. Naslov njegovog teksta smatrala sam ispravnim. U knjizi o kojoj je pisao sramotno se slavio zaborav zločina i bezočno se slavila smrt drugih. Pod ovim naslovom je tada bila ispisana Mirkova metafora o slavljenju mentalne smrti sećanja i fizičke smrti drugih, ali ne u nekakvom običnom ratu kome je fizička smrt neminovna pratilja, nego o ratu vođenom radi istrebljenja i do njega. Koje je u poznatim nam prilikama bilo i genocidno.

Napisala sam i sâma, verujući da je to prvi i poslednji put, ovde tekst pod naslovom Viva la muerte! onda kada mi je izgledalo da je Srbija tek privremeno utonula u čamotinju, u gotovo neprobudivo spavanje. Iz tog vonja teškog sna samo je izbijalo, nije još drečalo nemušto slavljenje smrti. Nije taj mukli nagoveštaj ličio na entuzijastični poklič pripisan španskom fašisti José Millán-Astrayu. Tada sam naslov svog teksta smatrala možda preteranim, ali ispravnim. Čamotinjom se slavilo odsustvo života, svakog, izuzev golog.

Šta mi je danas, otkud ponovo taj isti naslov? E, danas ima doslovno značenje. Da, ovde se slavi smrt, ne duhovna, odavno je ta nastupila. Slavi se fizička smrt, ovoga puta ne drugih, već svojih. Slave je prekomerni i neverodostojni izborni „pobednici“. Slave je ne samo obesno, nego i osvetnički. Slavi je gospodar Srbije, a osobito njemu pokorni, ne pitajući se o razlici između autoritarnosti i autoriteta. Slave je uz sublesaste pokliče i gestove, kolosalno negraciozno i nedostojanstveno, duvajući jedni drugima u lica ozarena, očarana. Slave je, olako držeći da ih neće sustići zarazna bolest. Slave zločinački prikrivene smrti bezimenih svojih građana. Lažu o svemu što se zaraze tiče – od nepostojećih testova, preko besnog pira sa (ne)nabavljenim respiratorima, do broja ljudi kojih više nema.

Lažu da su pobedili zarazu (nevidljivog neprijatelja), pa organizuju izbore tako da se niko zapravo ne bira, nego se samo jedan natura i nameće. Sve sa imperatorskim sladostrašćem koje uključuje cenu bolesti i verovatne smrti odanih ili ucenjenih birača.

Pa onda, nezadovoljni monolitnom jednopartijnošću nekog budućeg parlamenta koji neće biti ništa drugo nego lomna kulisa, organizuju afterparty, tj. postizbore ne bi li ugurali još nekog svog pod lažnim imenom drugog. I to pošto se istina o pravim razmerama zaraze i smrti izmigoljila. Neka obična državna vlast uglavnom bi nastojala da izbegne ili umanji haos. Ova neobična, lažljiva, slavljenju smrti vična, haos organizuje, neguje i naočigled svih nas dovodi do apsurda, optužujući građane za širenje bolesti, preteći motkama, ograničenjima i drugim sankcijama koje imaju nastupiti kad afterparty jednom prođe.

Uz svu tešku podnošljivost ovdašnje vlasti, lako bi bilo kada bi se nekud moglo pobeći. Ne tek na odmor, već u neki drugi život. No, prostor za bekstvo se, zaslugom virusa i odnosa prema njemu, zastrašujuće suzio. Razumem da se ljudski život ne može organizovati bez neke ekonomije. I da se zatvaranje svega moralo ublažiti. Kako je u Evropi to učinjeno, može se pročitati u jednom sažetom, ali dovoljno ilustrativnom tekstu How is lockdown being lifted across Europe. Način otvaranja deluje mi, međutim, fantazmagorično. Kao da Evropa svoju ekonomiju održava okupljanjem ljudi. Otvaraju se primarno kafane, barovi, plaže, izletišta, ta lukrativna mesta okupljanja, sekundarno muzeji i pozorišta na otvorenom. O ostalom se manje više ćuti.

Kaže se, uz prećutanu samorazumljivost, da je korona bolest siromašnih, onih koji zbog skučenih životnih prostora nisu u mogućnosti da se distanciraju. Nije baš tako. Svi se razboljevaju, ali uglavnom siromašni umiru. Pristojnije vlasti nastoje da prikriju ovakav raspored smrti. Naše ga promovišu, slaveći svoje pobede na izborima, u nepostojećim privrednim dostignućima zasnovanim na bednim nadnicama, nad nevidljivim neprijateljem, koju je izvojevao srušeni zdravstveni sistem, a stvarno mali broj preostalih upornih profesionalaca. Nije to beznačajna razlika.

Odgovor građana na katastrofu je, u osnovi, posvuda sličan. Mi se svugde skupljamo. Volimo da budemo zajedno, to je naša ljudska priroda, tako je nastalo društvo, za razliku od plemena. Nije da ne volimo da se društveno distanciramo u klase. Ali izvesno, ne volimo fizičku distancu. Doživljavamo je kao nepodnošljivu usamljenost. Družiti se pod maskom i sa (u) rukavicama? Možda, ako ih ima, ako su dostupne, ako nam verodostojni autoriteti na razumljiv način objasne zašto je to neophodno. Neka mogućnost izbora u našim malim svakodnevnim životima postoji. Neću ići sa prijateljima u kladionicu, ali hoću na izlet. Neću ići autobusom, nego pešice, ako mogu. Ili taksijem, ako imam novca. Ići ću da se lečim u dom zdravlja ako moram, jer ne mogu da platim privatnog lekara. Sva ova ako su izraz razlike između jakih i nemoćnih ili između imućnih i siromašnih. Nemoć i siromaštvo negiraju mogućnost izbora. Društva u kojima preovlađuju oni koji nemaju mogućnost izbora umnožila su se do razmera koje su bile nezamislive do pre samo par decenija. Ljudi koji žive tek goli život su većina, tanka manjina živi život dostojan čoveka, dobacuje nam Đorđo Agamben pravo u lice. A mi ne želimo da vidimo razliku, ili više nismo u stanju.

Astray, navodni autor ciničnog i apsurdnog pokliča koji slavi smrt, teško da bi bio zapamćen da tad u Španiji nije bilo Migela de Unamuna i njegovog odgovora na Viva la muerte. Pisao je da nije ni fašista ni boljševik, već da je sam. Bio je svestan da će fašisti pobediti u građanskom ratu, ali im je glasno i jasno kazao: pobedićete, ali me nećete ubediti, nećete me preobraziti. Zalud bi bilo tražiti Unamuna danas ovde, a ni bilo gde. Ne postoji takav koji se može bezrezervno slediti, čak i da se može čuti.

Ali ima nas u ovoj zemlji više od polovine samih, više od polovine onih koji se ne daju preobraziti, ili ne mogu, čak i kada bi se prepustili. Odista, možemo li se povezati? Razumeti da, iako smo sami, nismo jedini sami? Verovati u moć odbijanja da se preobrazimo u njih?

Peščanik.net, 30.06.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)