Nije prošlo mnogo vremena otkako se Aleksandar Vučić pohvalio novinaru Dragi Hedlu kako je srpsko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine, u izricanju presuda za Ovčaru, demonstriralo epske dimenzije “čojstva i junaštva”, a Ustavni sud Srbije već je uspeo da poništi neke odluke Veća za ratne zločine iz 2009. godine. Naime, 14. decembra objavljena je vest da je USS usvojio žalbu osuđenog Saše Radaka, zvanog Cetinje, zbog “povrede prava na pravično suđenje”. Ovim činom se proces za Ovčaru uveo u treći ciklus, koji bi u bliskoj budućnosti mogao dovesti do potpune revizije događaja na Grabovu 20. novembra 1991, kada su pripadnici Teritorijalne odbrane pod kišobranom JNA izvršili masovni masakr ratnih zarobljenika. Najpre je Vrhovni sud Srbije ukinuo presudu koju je Veće donelo 2005, zbog čega je proces ponovljen, da bi 2009. doveo do zaključenja druge faze i izricanja ublaženih presuda. Međutim, od ovog časa sve postaje neizvesno, jer nije samo Radak podneo žalbu, već i Predrag Milojević i Miroslav Đanković (osuđeni na 20 godina), Milan Lančužanin (na šest godina) i Predrag Dragović (na pet godina). Beogradska “Politika” iz svojih je izvora saznala da je sasvim izvesno da će i njihove žalbe biti usvojene.

Proces suočavanja sa prošlošću, koji je i do sada u Srbiji bio mizeran, dospeo je ovim činom do tačke kada sve postaje relativno i neodrživo. Zaista, sa kreditom presuda iz 2009, Boris Tadić je mogao da trajektom “Golubica” 2010. doplovi u Vukovar i kaže nekoliko lepih reči o budućnosti pomirenja u regionu. To je nedavno iskoristio i prvi potpredsednik Vlade, međutim uskoro će ta kreditna kartica biti u teškom minusu.

Slučaj Saše Radaka, kog je ogrejalo sunce Ustavnog suda (Nikolićeve) Srbije, nije usamljen. Pre toga je USS obradovao nacionaliste, donevši odluku o neustavnosti Statuta Vojvodine. Sve je to obrazloženo na sto četrdeset stranica i dat je rok od šest meseci da se problematična mesta Statuta usaglase sa Koštuničinim Ustavom. Sledeći korak mogao bi biti jedna ekspertiza USS-a o neustavnosti Briselskog sporazuma Dačića i Tačija, jer preambula pomenutog Ustava ne predviđa nikakvu mogućnost za pregovore, izbore i zajedničke institucije na Kosovu. Naprotiv, Ustav iz 2006. cementirao je Kosovo kao deo Srbije, ćirilicu kao sveto pismo, a kako se ispostavlja i bezgrešnost Srbije u ratovima devedesetih. Ne tako davno, USS je intervenisao u slučaju Mišković, proglasivši neustavnim produžavanje pritvora ovom tajkunu. Tada je USS odredio jemstvo Miroslavu Miškoviću od 12 miliona eura u kešu, što je pritvorenik lako platio, demonstrirajući patriotizam izjavom da za ovu povredu svog ustavnog prava neće tužiti Republiku Srbiju. Nedugo potom, Mišković je dobio pasoš da bi otputovao u Englesku. O svemu ovome Specijalno tužilaštvo nije bilo obavešteno. Kada su novinari upitali sudije kako komentarišu ovu odluku, anonimni sagovornici su rekli da je “odluka o vraćanju pasoša Miškoviću zapanjujuća” i da gubitak jemstva od dvanaest miliona “nije velik za nekog za koga kažu da je vlasnik Srbije”. No uteha ipak postoji, jer je Srbija zemlja vladavine prava, a njen USS kao budno Sauronovo oko bdi nad svakim nepočinstvom. Čim se ugrozi pravo nekom ubici ili lopovu, USS reaguje promptno. Što je ubica veći ili lopov bogatiji, utoliko je i USS angažovaniji da se ta nepravda ispravi. I u slučaju Miškovića, USS se držao slova zakona, u kome piše da je pasoš moguće vratiti ukoliko “okrivljeni ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo”, ali samo pod uslovom da “postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati”. Dakle, kada je Mišković poželeo da otputuje u London, verovatno na koncert Black Sabbatha, dobio je i pasoš i pozdrave za srećan put.

Saša Radak nije “vlasnik Srbije”, ali je jedan od bogatijih akcionara njene nečasne prošlosti. Njegova prava su neprikosnovena, kao i prava svih ostalih vlasnika takve prošlosti. USS je uvažio njegovu žalbu da “nije imao pravično suđenje” jer je potvrđeno da je u “većima koja su odlučivala i u prethodnom i u žalbenom postupku bio isti sudija Siniša Važić“. Zakon o krivičnom postupku to ne dozvoljava, jer onog časa kada se neka odluka poništi pred višim sudom, tada i sudija mora biti zamenjen. Naime, zbog toga je odluka i poništena, jer sudija Važić nije odgovarao optuženom ni njegovom advokatu. Cetinju nije odgovaralo da dobije 20 godina za učestvovanje u masovnom zločinu na Ovčari. Naposletku, njegovi vojni zapovednici su pušteni iz Haga, a sa Šešeljom ni u Tribunalu ne znaju šta da rade.

Interesantno je da se u izveštaju “Politike” povodom slučaja Radak našao i jedan komentar anonimnog sagovornika iz sudstva, koji je “ukazao na mogućnost da bi ovakva odluka USS-a mogla uticati na postupak protiv lidera radikala u Hagu”. No ono što je neizbrisivo iz arhive svedočenja o ratnim događajima iz 1991, zapravo je siže koji nas vraća na početak. Na osnovu svedočenja Tome Dumića, zapisano je da su se on i Radak prijavili kao dobrovoljci 20. oktobra te godine u Vojnom odseku – Zemun. Odatle su poslati u novosadsku kasarnu “Detelinara”, a potom u Vukovar. Radak je bio komandir odeljenja, a njihov pretpostavljeni – kapetan Miroslav Radić. U tom vodu smrti bili su i ostali miljenici USS-a (Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Miroslav Đanković i Nada Kalaba). Veče 20. novembra, prema Dumićevom svedočenju, bilo je praznično jer su se mnogi, poput njega, spremali za povratak kući. Te večeri, međutim, Cetinje je bio zauzet “sprovođenjem zarobljenika” iz vukovarske bolnice.

USS svakako nikada neće preispitati da je li ovo sprovođenje obavljeno u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Podrazumeva se da jeste. Takođe, neće se zapitati da li su bila ugrožena prava tih ljudi. Ali Radaku se mora izlaziti u susret. A ako bude zatražio pasoš zbog nekog neodložnog putovanja u inostranstvo, neka samo ostavi adresu zbog eventualne pošte i neka obeća da će se odazvati kada ga Srbija bude zvala. Onako kako se odazivao i ranije.

Novosti, 23.12.2013.

Peščanik.net, 24.12.2013.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)