Iz Krivične prijave za oružanu pobunu 2010.

Pored bliskosti stavova o saradnji sa Hagom, izručenju Slobodana Miloševića (osumnjičeni Ulemek: “sramni čin”; osumnjičeni Koštunica: “ograničeni državni udar”), smeni ministra Mihajlovića i opštem neprijateljstvu prema Đinđićevoj “izdajničkoj” vladi, između učesnika oružane pobune, s jedne strane, i osumnjičenog Vojislava Koštunice i njegove stranke DSS, s druge strane, postoji dug istorijat konkretnih postupaka i sinhronizovanog i usklađenog delovanja, koje nije ograničeno samo na oružanu pobunu i podršku toj pobuni, već se kontinuirano nastavlja kroz jedan dugačak vremenski period – pre pobune, tokom pobune i posle pobune, sve do donošenja presude kojom su osuđeni atentatori na premijera Zorana Đinđića:


(1) Svedočeći na suđenju atentatorima na predsednika Vlade (K.p br.5/03), svedok Vladimir Popović 16. maja 2005. godine iznosi sledeći podatak: “Dva meseca posle 5. oktobra [2000. godine], Gradimir Nalić, kao izaslanik Vojislava Koštunice odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. Znači, on, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je toj Jedinici kao budući ministar policije, a on je njima održao patriotski govor da treba da se okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom – nema Haga.”


(2) Kada se u javnosti novembra 2000. godine pojavio izveštaj o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, nedvosmisleno se pokazala umešanost Službe RDB u taj slučaj. Time je pokrenuto pitanje smene Radomira Markovića, načelnika Resora državne bezbednosti Srbije. Zoran Đinđić je pretio izlaskom iz tadašnje prelazne vlade: “Marković treba da ode i tu kompromisa nema. To urušava ugled sistema, poverenje u institucije, šteti mu, kao i državi i vlasti” (Politika, 4. novembra 2000). Sledećeg dana, osumnjičeni Vojislav Koštunica je ovako odgovorio: “Brzopleto suđenje ljudi sa čelnih položaja u policiji i vojsci, nesumnjivo je protivno državnim interesima” (Politika, 5. novembra 2000). Tek 25. januara 2001. godine Radomir Marković podnosi ostavku, i to ne Vladi Srbije već nenadležnom Predsedniku SRJ, ovde osumnjičenom Vojislavu Koštunici. U toj ostavci Marković obelodanjuje da je sa osumnjičenim Koštunicom “imao dogovor” da ostane na funkciji:

“Ostavku podnosim u skladu sa obećanjem koje sam dao Predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, i u skladu sa dogovorom koji smo tada postigli: da ostanem na funkciji do izbora nove Vlade Republike Srbije” (prilog br. 5)

Ostanak na funkciji načelnik RDB Radomir Marković je, naravno, iskoristio za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije RDB. Dana 6. oktobra 2000. godine, Marković je uputio svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio: “Neophodno je izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima”. Takođe je naglasio da se “čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima”, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.

Prema Informaciji od 15.03.2001. Centra Resora državne bezbednosti Beograd, sačinjenoj po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, centri RDB-a postupili su po Markovićevoj naredbi, čime je došlo do:

– “uništavanja materijala o grubim zloupotrebama i nezakonitom ponašanju, odnosno nepoštovanju “Pravilnika o izveštavanju, vođenju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti” i “Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB; i

– sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti (u koje svakako spadaju politička ubistva koja su vršili i pripadnici JSO i zemunskog klana), a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti.” (prilog br. 6)

Svakako da je na ovaj način došlo i do uništavanja dokumentacije o brojnim zloupotrebama i nezakonitom ponašanju Jedinice za specijalne operacije. Može se pretpostaviti koliko je JSO bila zahvalna osumnjičenom Vojislavu Koštunici.


(3) Istoga dana kada, tokom oružane pobune, JSO postavlja svoj politički zahtev za donošenjem zakona o saradnji sa haškim Tribunalom, identičan zahtev postavlja i osumnjičeni Vojislav Koštunica. (prilog br. 7)


(4) Osumnjičeni Aco Tomić, koga je Koštunica nezakonito postavio na mesto načelnika Uprave za vojnu bezbednost, umiruje i uverava osumnjičenog Milorada Ulemeka i Dušana Spasojevića da se Vojska neće mešati u oružanu pobunu JSO-a. (prilog br. 8)


(5) U intervjuu nedeljniku Vreme br. 648 od 5. juna 2003. godine, osumnjičeni Vojislav Koštunica pokušava da opravda susret načelnika BIA Radeta Bulatovića i osumnjičenog Ace Tomića sa osumnjičenim Ulemekom i Dušanom Spasojevićem tokom oružane pobune, neosnovano objašnjavajući “da je Rade Bulatović nenamerno bio učesnik jednog razgovora koji je načelnik Uprave bezbednosti, general Aca Tomić, opet profesionalno i oficijelno, vodio s nekoliko ljudi koji su od njega zatražili prijem. Načelnik Uprave bezbednosti ne može da bira s kim može da razgovara, a s kim ne.” (prilog br. 9)

Naravno da je ovakvo objašnjenje apsurdno jer se kod načelnika Uprave bezbednosti dolazi uz prethodnu najavu i niko ne može “nenamerno” da prisustvuje bilo kom sastanku načelnika Uprave bezbednosti. Pored toga, u doba susreta osumnjičenog Tomića sa osumnjičenim Ulemekom, ovaj već mesecima nije bio Komandant JSO-a niti aktivni pripadnik MUP-a, što je prestao da bude 20. juna 2001. godine, nakon opštepoznatih incidenata koje je izazvao u Kuli i klubu Stupica. To nije osoba koju osumnjičeni Tomić ima ikakvog razloga da sreće “profesionalno i oficijelno”. Još manje ima razloga da primi notornog dilera droge Dušana Spasojevića, od koga tom prilikom čak i prima poklon, mobilni telefon.


(6) Kao što je već rečeno, bivši načelnik RDB-a, Goran Petrović, u svom iskazu u predmetu K.p.br.5/03, na suđenju atentatorima na premijera Đinđića, pomenuo je operativne podatke, presretnute razgovore iz kojih se vidi da su učesnici oružane pobune imali poverenja samo u osumnjičenog Vojislava Koštunicu. Nedeljnik Vreme br. 637, od 20. marta 2003. objavljuje transkript telefonskog razgovora vođenog 11. novembra 2001. godine u 21:50 između Dušana Spasojevića i nepoznatog muškarca (u transkriptu naveden kao NM):

“Duća je zvao NM-a i rekao mu da je premijer otišao u Kulu. Duća: Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda – pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi. NM: Misliš da prekinu? On to neće da uradi. Duća: I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj tamo. Samo nemoj sa tog telefona.” (prilog br.10)

Odavde se vidi (a) da je osumnjičeni Koštunica bio izveštavan o toku pobune i (b) da je, po rečima samih pobunjenika, mogao da naredi njen prestanak, što je propustio da učini.


(7) U toku pobune, na pitanje novinara da li je reč o oružanoj pobuni, s obzirom da naoružani ljudi drže u blokadi deo grada, osumnjičeni Vojislav Koštunica, tada Predsednik SRJ, odgovara danas već čuvenom izjavom:

“Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koji imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da su stvari rešavane ranije ovoga ne bi bilo.”

Osumnjičeni Koštunica ovde ponavlja reči koje osumnjičeni Ulemek izrekao u svojoj javnoj podršci pobunjenicima: “Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari oni izađu u belim mantilima… protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju.” (prilog br. 4)


(8) Podršci pobuni, koju je JSO-u dao osumnjičeni Koštunica, priključuje se i visoki funkcioner njegove stranke, DSS-a, Zoran Šami. Njegova izjava sadrži tvrdnje: prvo, da su očigledno pripadnici Specijalne jedinice povređeni načinom na koji su upotrebljeni prilikom hapšenja braće Banović, čime ponavlja lažni povod za pobunu kako ga je navela i Komanda JSO-a, drugo, da protesta ne bi ni bilo da su odnosi sa Haškim tribunalom regulisani zakonom, čime podržava zahteve pubunjenika da se donese zakon o Hagu, i treće, da je “informacije o protestu dobio iz medija i da mi [DSS] nemamo nikakvog uvida u taj protest” (prilog br. 11) (prilog br. 12)

Čudno je, jer je suvišno i nepotrebno, ovo insistiranje Zorana Šamija da je informisan jedino iz medija, i da DSS nema “nikakav uvid u protest”. Do toga je svakako došlo jer ta tvrdnja nije tačna.

Iz službene beleške načelnika zaječarskog Centra DB, Ilije Matića, od 13. novembra 2001, proizilazi da se Šami, potpredsednik DSS-a, “u više navrata sastajao sa Legijom”, da prema njegovom izvoru “Demokratska Stranka Srbije otvoreno podržava Crvene beretke”, da je “najviše pretnji upereno prema Dušanu Mihajloviću i čine sve da ga uklone” i da “Beretke dobro znaju da Vojska neće da interveniše”. Faksimil beleške je objavljen na strani 221 knjige “Povlenske magle i vidici” Dušana Mihajlovića, a svakako postoji i u arhivi BIA. (prilog br. 11) (prilog br. 13)


(9) Savetnik za nacionalnu bezbednost Predsednika SRJ Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, u svom već citiranom članku u NIN-u, “Pobeda patriotizma” (prilog br. 2), pozdravlja postavljanje Andrije Savića i Milorada Bracanovića na čelo civilne Službe bezbednosti. Ova smena u vrhu RDB-a bila je direktan rezultat oružane pobune JSO-a; ciljevi Jedinice tokom pobune isti su oni koje je priželjkivao i DSS: da se civilna Služba bezbednosti izmakne kontroli Vlade Srbije i praktično stavi pod kontrolu Vojne bezbednosti, to jest, kako Bulatović kaže, da se eliminiše “antagonizam između KOS-a i RBD-a Srbije”.


(10) Presudom Okružnog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal K.p.br.3/04, (tzv. “suđenje zemunskom klanu”) od 18. januara 2008, utvrđeno je “da su dana 28.02.2002. godine oko 23:55 časova u tom predmetu okrivljeni Dušan Krsmanović, sa Jurićićem, Povićem i Milisavljevićem, po naređenju pok. Dušana Spasojevića… na prostorije DSS-a u ulici Braće Jugovića br. 2-a, bacili dve defanzivne bombe.” (str. 41)

Takođe je utvrđeno (str. 130 i str. 929 citirane presude) da je Dušan Spasojević, nakon što je bačena bomba na DSS, preko svojih ljudi davao dezinformacije da je to sve naredio Zoran Đinđić. (prilog br. 14)

Gradimir Nalić, pravni zastupnik DSS-a, saslušan u Specijalnom sudu u citiranom predmetu, ne propušta priliku da iskoristi ove dezinformacije Dušana Spasojevića: “Napad na prostorije DSS-a dogodio se u vreme kada su postojale ozbiljne nesuglasice između DSS-a i DS-a… U stranci smo bacanje bombi shvatili kao akt nasilja prema nama, ali nismo išli u revanšizam.” (prilog br. 15)

Dnevni list Politika od 1. februara 2003. godine pod naslovom “Pitanje DSS-a: Zaštićeni svedok ili pokajnik”, navodi saopštenje DSS-a u kome se kaže: “DSS je u više navrata ukazivao na spregu izvršne vlasti i organizovanog kriminala, posebno sa “surčinskom grupom”. Od nas je traženo da pružimo dokaze [za tvrdnje o koegzistiranju mafije i politike], kao da… bombaški napad na sedište DSS-a nije dovoljan dokaz za ovu spregu.” (prilog br.16)


(11) Početkom septembra 2002. godine, u listovima Nacional i Identitet (za potonji je tokom policijske akcije Sablja utvrđeno da ga finansiraju Dušan Spasojević i osumnjičeni Ulemek), u više navrata pojavljuju se pisma Ljiljane Buhe, koja se u to vreme nalazila u privatnom zatvoru Dušana Spasojevića. U tim pismima iznosi se niz optužbi na račun premijera Đinđića i njegovog okruženja (Dragoljub Mićunović, Čedomir Jovanović, Goran Vesić, Dragoljub Marković), dovodeći ih u vezu sa organizovanim kriminalom. Ide se toliko daleko da se ovi ljudi koji se u pismima nazivaju “kamarilom” optužuju da planiraju atentat na Predsednika Koštunicu. (prilog br. 17) Kabinet tadašnjeg predsednika SRJ, ovde osumnjičenog Vojislava Koštunice, prosledio je ta pisma Republičkom tužiocu sa predlogom da na osnovu njih započne istragu.

Ljiljana Buha saslušana na suđenju u predmetu “Zemunski klan” (Okružni sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, presuda K.p.br.3/04 od 18.01.2008.), izjavljuje: “Što se tiče pisama koja sam pisala, Dušan Spasojević i Mile Luković su mi diktirali ta pisma na taj način što mi donesu već spremljen papir, meni daju prazan i izdiktiraju mi sve što treba da napišem, a ja se potpišem, i oni su ta pisma nosili ne znam kome.”

Pošto su Dušan Spasojević i Mile Luković ubijeni tokom policijske akcije Sablja, nije utvrđeno odakle dolazi “već spremljen papir”.

Sve se ovo događalo tokom čitavog septembra 2002, u sred predizborne kampanje za Predsednika Srbije. Predsednički izbori su se održali između 29. septembra i 13. oktobra 2002. godine. Navode iz listova Nacional i Identitet prenosili su i drugi listovi u Srbiji.


(12) Osumnjičeni Koštunica tokom svoje predsedničke kampanje obilato se koristi navedenim pismima koje diktira Dušan Spasojević.

U TV duelu sa protivkandidatom Miroljubom Labusom, koji se odvijao u Medija centru 9. oktobra 2002. godine, osumnjičeni Koštunica se obraća Labusu: “Ima jedna stvar koja je neverovatna, i vi to morate da znate pošto se radi o čoveku koji je predsednik Vlade Srbije… Mnogo ima reči o nekim zanimljivim, neobičnim vezama premijera Đinđića sa pojedinim uglednim biznismenima i njegovih angažmana s njima. To je nešto što bi u svakoj drugoj zemlji, bilo da je reč o Surčinu ili o nekim drugim poslovima, u svakoj drugoj zemlji bi to izazvalo i te kakvu pozornost. Hvala bogu, moram reći da su, posle godinu dana, mediji počeli time da se bave. Zamislite se nad tom činjenicom.”

Kada ga Miroljub Labus upozorava da je to što je izgovorio predstavlja klevetu, krivično delo, osumnjičeni Koštunica odgovara: “To nije kleveta, ja sam rekao jednostavno o onome što mediji pišu i pišu mnogo a na to se ne reaguje, i to je jedina stvar. Da li pišu ili ne pišu? Pišu. Jednostavno, to su neke zanimljive veze.” (prilog br. 18)

Iste optužbe “za nesumnjivu spregu sa mafijom”, bazirane na Spasojevićevim pismima, a na račun “dela vladajuće koalicije”, osumnjičeni Koštunica iznosi u izjavama za agenciju Fonet i Radio Dojče Vele (Blic, 7. septembra 2002.), na mitingu u Vršcu (Večernje Novosti, 21. septembar 2002.) i na mitingu u Nišu, kada je rekao da postoji “neka tajna veza između mafije, kriminalaca i aktuelne vlasti” (Glas, 22. septembar 2002)

Postoje osnovi sumnje da je osumnjičeni Koštunica pozivajući se na sadržinu pisama Ljiljane Buhe znao u kakvim okolnostima su ona pisana, to jest da ih Lj. Buhi diktira Dušan Spasojević. Ovo je očigledno iz optužnice KTs. br.2/03 toga tužilaštva od 21.08.2003. godine, u kojoj se na strani 12, na osnovu u istrazi izvedenih dokaza, navodi da je tokom 2002. godine prilikom jednog susreta osumnjičenog Ace Tomića sa Spasojevićem i osumnjičenim Ulemekom, osumnjičeni Tomić ovima “sugerisao da Ljilju Buhu, koja je čuvana od strane Spasojevića na Novom Beogradu, treba premestiti na drugo, sigurnije mesto.” Svakako, ako je to znao osumnjičeni Tomić morao je to znati i njegov komandant, osumnjičeni Koštunica.

Ova sumnja i dalje stoji, bez obzira što je kasnije Specijalni tužilac ocenio da ovo saznanje nije dovoljan dokaz da je Aco Tomić bio učesnik atentata.


(13) Dana 28. januara 2003. veliki broj novinskih listova objavljuje “Otvoreno pismo” osumnjičenog Milorada Ulemeka, u kojem on iznosi niz optužbi i pretnji na račun Vlade Srbije: “Odbrojavaju nam poslednje dane, igrajući se našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda… ne žele da poštuju bivše pa ni sadašnje komandante… ne daju mi da budem ono što jesam… ali zato hoće da budem ono što nisam, da sam radio – ono što nisam radio… ljagaju iskrene patriote… narod i ma ko drugi više im nije potreban… krčme poslednje kredite narodne volje… gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva… ništa im nije sveto i ni do čega što je srpsko nije im stalo… obezvređuju i omalovažavaju sopstvenu državu… lažu nas… rade ono što ne treba da rade…” i na kraju direktno: “niko vam to neće oprostiti”. (prilog br. 19)


(14) Visoki funkcioner DSS-a, Dragan Jočić, upitan od novinara kako gleda na ove pretnje osumnjičenog Ulemeka, odgovara: “da u pismu Milorada Lukovića Legije… ne vidi… poziv na bunt, na oružje”, da je “pismo Legije ozbiljno”, da je “to politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas”, da je “takvo pismo mogao da napiše bilo koji građanin Srbije”, da “pismo kritikuje ovaj politički trenutak kakav on jeste”, da ono “jeste pretnja za nekog ko loše radi i vodi Vladu [tj. pok. Zorana Đinđića]”, ali “ne od Legije već od naroda”.

Drugim rečima, Jočić se u svemu saglašava sa pretnjama osumnjičenog Ulemeka, jedino što ove pretnje proglašava za glas naroda. (prilog br. 20)


(15)
Odmah nakon što su osumnjičeni Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović izvršili atentat na predsednika Vlade Zorana Đinđića, osumnjičeni Vojislav Koštunica, koji toga trenutka više ne vrši nikakvu državnu funkciju, traži formiranje tzv. koncentracione vlade u koju bi ušli i predstavnici stranaka režima Slobodana Miloševića, SPS i SRS, i čiji bi mandatar svakako bio osumnjičeni Vojislav Koštunica, budući da je u tom trenutku njegova stranka najjača opoziciona stranka u zemlji. (prilog br. 21)


(16)
Osumnjičeni Vojislav Koštunica i njegova stranka DSS kritikuju zavođenje vanrednog stanja nakon atentata, zahvaljujući kome je najveći broj atentatora pronađen i lišen slobode: “Zapad polazi od toga da je vanredno stanje jedina mera kojom se organizovani kriminal može iskoreniti, pri čemu, naravno, ne razmatraju to da li je ta mera adekvatna. Ja mislim da ona nije najbolja” (iz intervjua RTV B92 od 27. marta 2003). (prilog br. 22)


(17)
Kada je optužnica protiv atentatora već stupila na pravnu snagu, osumnjičeni Vojislav Koštunica i visoki funkcioneri DSS-a utrkuju se u opstrukciji sudskog procesa.

Tako Zoran Stojković, tadašnji ministar pravde, traži ukidanje Specijalnog suda (prilog br. 23), funkcioner DSS-a i ministar unutrašnjih poslova, Dragan Jočić traži da se postupak vrati u stadijum istrage (prilog br. 24), a drugi funkcioner DSS-a, Gradimir Nalić, tvrdi da je proces “montiran od strane onih koji su sami ubili Đinđića” (prilog br. 25). Tadašnji sekretar Vlade Vojislava Koštunice, Dejan Mihajlov, tvrdi da Živković i Tadić znaju ko su “prave ubice” i da ih prikrivaju (prilog br. 26) (prilog br. 27), Miroslav Milošević tvrdi da je optužnica “na staklenim nogama” (prilog br. 28), a osumnjičeni Vojislav Koštunica da vlast nije zadovoljna radom Specijalnog tužioca Jovana Prijića, koji potom i biva smenjen. (prilog br.29 )

Osumnjičeni Koštunica ide i dalje, te u intervjuu nedeljniku Vreme br. 648 od 5. juna 2003. iznosi ciničnu tvrdnju da “ukoliko su u ubistvo Zorana Đinđića umešani ljudi iz “crvenih beretki”, onda je za to odgovorna Vlada s obzirom na to da se radi o njenim činovnicima”, kao da su po nalogu Vlade njeni “činovnici”, to jest sam Zoran Đinđić, organizovali oružanu pobunu protiv te iste Vlade, a zatim i ubili njenog predsednika. (prilog br. 9)

Maja Kovačević za RTV B92, emisija Insajder: Politička pozadina atentata, od 13. marta 2008: “Predstavnici Demokratske stranke Srbije tada javno, kada se akcija Svedok privodi kraju, a koja treba da dovede do obračuna sa mafijom, saopštavaju da je nedopustivo da Ljubiša Buha Čume dobije status zaštićenog svedoka. To je, tvrdio je tada DSS, još jedna afera, koja ima za cilj oslobađanje predsednika Vlade Zorana Đinđića i njegovih saradnika obaveze odgovaranja na pitanja o povezanosti sa vrhom organizovanog kriminala u zemlji… Plasiranje raznih informacija protiv sudija i tužilaca počinje u medijima onog trenutka kada je tadašnji ministar pravde rekao da Specijalni sud treba ukinuti… Kako će svedoci-saradnici izgubiti status, verovatno da ih pokoleba, ja ne znam ko je iza toga i zašto, ali to je moglo da ih pokoleba u njihovoj odluci da svedoče pred sudom, tek je trebalo da svedoče. Zatim je bilo naslova, ja ću vam pokazati, ja ću vam pokazati te naslove.

Evo: “Ne treba nam Specijalni sud”, “Ukida se Specijalni sud. Ispituju se čelnici Specijalnog tužilaštva i MUP-a”, opet “Najavljeno ukidanje Specijalnog suda”, “Ko će sudu biti sudija”, evo “Suđenje – pravna nakaza”, “Sudije se plaše da presude”. Ja ću vas podsetiti da je Specijalni sud doneo preko 30 presuda, od toga su dve trećine pravosnažne. Evo: “Đura Mutavi”, to je inače svedok-saradnik Suvajdžić, “seli se na optuženičku klupu” – to je tekst iz 2004. Evo: “Dušan Krsmanović u privatnom pritvoru sudije Marka Kljajevića”, evo opet naslov: “Prijavili Kljajevića da je u zemunskom klanu, da je pripadnik zemunskog klana”, “Traži se istraga protiv sudije Marka Kljajevića” zbog pripadništva surčinsko-zemunskom klanu, “Advokati optužuju, Surčinac sudi ubicama”. Eto, to su naslovi, mislim, ima toga: “Uplašeni svedoci na suđenju Kruševljanima”, “Na listi za likvidaciju biznismeni, političari, sudije”, “Nejasni paragrafi o obezbeđenju sudija”, eto “Sudiji zaprećeno zbog Makine grupe”. Evo, ovaj tekst, “Životom platio”, to je vezano za ubistvo svedoka i evo, mislim, na kraju posledice – “Kljajević napušta proces stoleća””, rekla je Maja Kovačević za Insajder. (prilog br. 30)


(18)
Dana 2. maja 2004, pre 21:00, ovde osumnjičeni Ulemek, tada prvooptuženi za atentat na premijera Đinđića, predao se pripadnicima Žandarmerije koji su se nalazili ispred njegove kuće u ul. Ilije Stojadinovića 2 (Danas, 04. maj 2004). Pripadnici Žandarmerije pozvali su komandanta Beogradskog odreda, a ovaj generala Gorana Radosavljevića – Gurija, koji se javio Žandarmeriji na licu mesta. Prema Radosavljeviću, jedan od njih mu je rekao “da je Legija tu i da hoće da se preda. Tražio sam da ga čujem telefonom… prepoznao sam mu glas. Tada sam naredio komandantu Beogradskog odreda da ode po njega. Pozvao sam ministra policije Dragana Jočića… ministar mi je rekao da će mi se javiti za pet minuta i da Legiju vodim pravosudnim organima. Posle pet minuta Jočić me je pozvao… i rekao da ga u stvari odvedem u MUP Srbije, kod načelnika RJB Miloševića i da sačekamo dok on dođe. Tako je i bilo.” Kada je Radosavljević stigao u kabinet Miloševića, “on [Ulemek] je sedeo u kancelariji Miroslava Miloševića i razgovarao sa njim. Posle su došli ministar Jočić i Rade Bulatović, načelnik BIA. Jednog trenutka, Jočić je zamolio mene i Miloševića da izađemo. Ne znam šta se dalje dešavalo.” (prilog br. 31)

Prema dnevnom listu Danas od 21-22. maja 2005. “Miroslav Milošević izjavio je juče… da su sa optuženim Ulemekom razgovarali ministar policije Dragan Jočić i direktor BIA Rade Bulatović.” General Radosavljević u emisiji “Kažiprst” Radija B92 od 18. maja 2005. iznosi podatak da je ministar Dragan Jočić zahtevao da ostane nasamo sa Ulemekom: “Zamolio je da mi [Radosavljević i Milošević] idemo na svoje zadatke što smo mi i uradili.” (prilog br. 32) Tek u 02:30 sledećeg dana, 3. maja 2004. godine, dakle 6 sati posle predaje, optuženi Ulemek je sproveden u Centralni zatvor.

Ovaj sastanak u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije obavljen je nezakonito i tajno. Naređenje Dragana Jočića da se Ulemek vodi u kancelariju načelnika RJB protivno je odredbama članova 566-569 ZKP, prema kojima je odbegli Ulemek morao biti odmah priveden mesno nadležnom organu unutrašnjih poslova, a to je bio SUP Beograd u ulici 29. novembra, koji je i izdao poternicu, da mu se tamo uruči rešenje o pritvoru, povuče poternica i optuženi odmah sprovede u istražni zatvor Okružnog suda to jest u Centralni zatvor. Bez odobrenja predsednika Veća pred kojim se već vodi glavni pretres, niko ne može razgovarati sa optuženim po njegovoj predaji, prema članu 150 stav 4 ZKP.

Svestan nezakonitosti svojih postupaka, ministar Jočić ćuti o ovom razgovoru. On je prvu izjavu dao 3. maja 2004. tvrdeći “da je zakonska procedura prilikom Ulemekove predaje precizno poštovana.” (prilog br. 33) Ovo je bila zvanična Jočićeva verzija Ulemekove predaje, sve dok Goran Radosavljević, u emisiji “Kažiprst” 18. maja 2005, godinu dana kasnije, nije obelodanio šta se zapravo događalo u noći između 2. i 3. maja 2004. godine. Nakon toga, ministar policije Jočić, ali i drugi članovi Demokratske stranke Srbije, kao i načelnik RJB Milošević i ministar pravde Zoran Stojković bezuspešno pokušavaju u javnosti da opravdaju i objasne svrhu ovog susreta tako što su, između ostalog, tvrdili:

– Jočić: da je prvookrivljeni odveden u MUP “jer Centralni zatvor ne prima tokom noći.” (prilog br. 34)
– Jočić: doputovao je sa Zlatibora i susreo sa Ulemekom “radi bržeg prebacivanja u Centralni zatvor.” (prilog br. 35)
– Jočić: da je do susreta došlo jer se radilo “o čoveku koji je opasan… koji nije običan čovek.” (prilog br. 35)
– Jočić, Milošević: da su Jočić i Bulatović razgovarali o Ulemekovoj bezbednosti i bezbednosti njegove porodice. (prilog br. 36)
– Milošević: da je “Legija doveden u službene prostorije Ministarstva, u sedište srpske policije u ulicu Kneza Miloša 101, zato što je ta zgrada najbezbednija.” (prilog br. 37)
– Stojković: ministar pravde uključio se u ova pravdanja tvrdnjom da je Ulemek vođen u MUP da bi se utvrdio njegov identitet, što je naravno netačno jer je njegov identitet već bio utvrđen najpouzdanijom metodom utvrđivanja, budući da je Ulemek komandantu Žandarmerije Goranu Radosavljeviću – lično poznat.

Pod pritiskom javnosti, ministar Jočić je konačno, na zahtev Poverenika za slobodni pristup informacijama, Rodoljuba Šabića, dostavio službenu belešku o susretu sa Ulemekom u noći predaje. (prilog br. 38) Postoje osnovi sumnje da je ova beleška naknadno pisana, s obzirom da je Jočić prvobitno tvrdio da je “potpuno beznačajno s kim je prvookrivljeni bio i s kim je pričao”, pa se postavlja pitanje zašto bi ministar pisao belešku o nečemu što je za njega potpuno beznačajno. (prilog br. 39) Suprotno tome, u maju 2005. godine, kada je pritisak javnosti na njega rastao, Jočić je odbio da tu belešku preda, rekavši da je ta “beznačajna stvar” – državna tajna.

Zanimljiv je i stav sadržan u belešci ministra Joćiča, u kome se tvrdi da Ulemek “nije iznosio nikakve činjenice, detalje, što je vezano za postupak koji se protiv njega vodi, a nije ni pitan u vezi toga od strane OSL [ovlašćenih službenih lica, to jest njega i Radeta Bulatovića]. Ovakva izjava je vrlo precizno kalibrirana s obzirom da postoji sumnja ne da su oni sa Ulemekom razgovarali o optužnici, već da su razgovarali o lažnoj optužbi protiv Čedomira Jovanovića za šverc 600 kilograma droge. (prilog br. 40)

Ova sumnja proističe iz činjenice da se nakon susreta ministra sa Ulemekom, a u jeku predizborne kampanje, pojavljuju citirane izjave predstavnika DSS-a da će Ulemekov iskaz “otkriti istinu”, nakon čega je usledilo, već u prvom svedočenju na glavnom pretresu, takođe citirano optuživanje Čedomira Jovanovića i samooptuživanje Ulemeka za šverc 600 kilograma heroina, a koje je za njegovu odbranu pred sudom bilo potpuno irelevantno.

Postupajući po krivičnoj prijavi LDP-a protiv Jočića i Bulatovića, zbog sumnje da je službena beleška falsifikovana, tužilac Drugog tužilaštva Zoran Jakovljević je istragu 2006. godine poverio Generalnom inspektoratu koji je zadužen za kontrolu rada policije, a koji nije bio pod direktnom kontrolom ministra Jočića s obzirom da je i sam Jočić bio predmet istrage. U tom postupku saslušan je jedino osumnjičeni Ulemek, a zatim je istraga obustavljena pod pritiskom, to jest, prema rečima tužioca Jakovljevića, naređenje o obustavi istrage “stiglo je direktno od strane vlade, tačnije od strane ministarstva, a po liniji komandovanja preko republičkog tužioca, pa okružnog tužioca… celom tom događaju je prethodilo mnogo zakulisnih radnji.” “U mojoj službenoj belešci, koju sam sačinio pod neviđenim do tada pritiskom… konstatovao sam da sam dobio naređenje od strane svojih pretpostavljenih da obustavim svaki rad po tom predmetu”, kaže Jakovljević. (prilog br. 41)

I bivši generalni inspektor MUP-a, Vladimir Božović, u izjavi za RTV B92 dana 3. septembra 2010. tvrdi da je i na njega vršen pritisak da se ova istraga oko službene beleške ministra Jočića obustavi: (prilog br. 42) “Prvo su bili pozivi šefa kabineta prema mom šefu kabineta, a onda je direktno i sam ministar zabranio dalji rad po tom predmetu odnosno išao je u pravcu zabranjivanja rada… To je značilo da se prekine dalje postupanje po tom predmetu. Ja sam rekao da se to neće prekidati, da će se raditi jer je to zahtev ovlašćenog tužilaštva. Ako tužilaštvo odustane od tog zahteva, mi ćemo naravno prekinuti… Naravno ja smatram da je ovde u pitanju bila velika politička odluka i pritisak da se taj predmet zaustavi, kako se ne bi išlo u pravcu rasvetljavanja političke pozadine ubistva premijera Đinđića.”


(19)
Predaju osumnjičenog Milorada Ulemeka Demokratska Stranka Srbije odmah je upotrebila za diskreditovanje Demokratske Stranke i njihovog predsedničkog kandidata. Dejan Mihajlov je u intervjuu za dnevni list Inter-nacional izjavio: “Lukovićeva [Ulemekova] predaja je važna, jer su dvojica osumnjičenih za ubistvo premijera ubijeni i uništeni su materijalni dokazi. Važno je da se čuje Legijino svedočenje da bi se došlo do istine.” (Inter-nacional, 14. maj 2004, citirano prema zborniku Etika odgovornosti, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, i O. Milivojčević: Kuća u Šilerovoj, glavni svedok)

Ovo poverenje u istinoljubivost osumnjičenog Ulemeka u tom trenutku deli i funkcioner DSS i ministar unutrašnjih poslova, Dragan Jočić: “Potpuno je beznačajno gde je bio, s kim je pričao, potpuno je beznačajno sve ono što prethodi onom što će biti, a to je njegova zvanična uloga, uloga čoveka koji može doprineti rasvetljavanju istine o ubistvu premijera. Hajde da sačekamo taj 10. jun, da vidimo šta će prvooptuženi reći.” (prilog br. 39)

Osumnjičeni Koštunica izjavljuje kako je sama činjenica da će osumnjičeni Ulemek moći da govori na sudu – “pozitivan doprinos sudskom procesu”, a da se on, Koštunica, boji “da ima i onih kojima bi više odgovaralo da Luković [Ulemek] ne govori na sudu”. (prilog br. 43)

Nejasno je na osnovu čega se očekuje, protivno zdravom razumu i iskustvu, da će bilo koji okrivljeni “otkriti istinu”, a posebno je karakteristično da se predstojeći iskaz prvookrivljenog ovde naziva “svedočenjem”. Ovo bi se jedino moglo razumeti ako je sa osumnjičenim Ulemekom, prilikom njegove predaje, unapred dogovoreno šta će govoriti na sudu i o čijoj će krivici “svedočiti”.


(20)
Nakon predaje, na svom prvom saslušanju, u predmetu K.p.br.5/03, na glavnom pretresu 10. juna 2004. osumnjičeni Ulemek izjavljuje: “Gospodine predsedavajući, bez obzira kako se ja danas ovde izjasnio, ja sam uveren da će moje izjašnjavanje na neki način uticati na ove predsedničke izbore. Ja bih vas molio kao razumnog čoveka, da moje izjašnjavanje pomerite… zbog toga što ne želim niti da pomognem niti da odmognem bilo kojem predsedničkom kandidatu na ovim izborima.”

Uprkos tome, već 14. juna 2004, iako je predsednička kampanja i dalje u toku, na glavnom pretresu u citiranom predmetu, osumnjičeni Ulemek započinje svoju odbranu lažnim, za odbranu irelevantnim i ničim motivisanim samooptuživanjem za teško krivično delo, pričom o švercu 600 kg heroina u navodnom dogovoru sa Čedomirom Jovanovićem i ljudima iz neposrednog okruženja Zorana Đinđića, uključujući se tako u predizbornu kampanju kandidata DSS Dragana Maršićanina.


(21)
Protivno svim pravilima kriminalistike, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić odlučuje da se ne sprovede istraga o tome gde se krio okrivljeni Milorad Ulemek tokom 14 prethodnih meseci. Potpuno je logično da bi takva istraga mogla lako dovesti i do pomagača i do nalogodavaca atentata na Zorana Đinđića. (prilog br. 39) (prilog br. 44)


(22)
Ne samo da ministar Dragan Jočić nije istraživao gde se 14 meseci krio osumnjičeni Ulemek, već je i potpuno obustavio potragu za preostalim odbeglim atentatorima na premijera Đinđića. Ta odluka se uopšte ne može razumeti, niti ju je Jočić ikada obznanio niti objasnio. O ovoj Jočićevoj odluci govori Mile Novaković, jedan od vođa Sablje i otkriva na RTV B92 14. juna 2010. da je smenom 400 ljudi u MUP-u 2004. godine prestala organizovana potraga za odbeglim atentatorima. (prilog br. 44)


(23)
U listu Vreme br. 714 od 9. septembra 2004. novinar tog lista Miloš Vasić objavljuje tekst pod naslovom “Prisluškivanje Dejana Milenkovića Bagzija: Saradnici, advokati i stari drugari”. U tom tekstu novinar objavljuje sadržinu transkripta jednog od mnogih presretnutih telefonskih razgovora između Dejana Milenkovića i njegovog advokata Biljane Kajganić: “U tom razgovoru adv. Kajganić kaže građaninu Bagziju da je postigla dogovor da on bude svedok-saradnik; da je to “sredila sa starim drugarima”; da je “Jočić odmah pristao”, a da je Bulatović (Rade) potvrdio posle konsultacije “gore”. Uslov je da Bagzi na sudu kaže kako je on po nalogu Ljubiše Buhe Čumeta organizovao ubistvo Momira Gavrilovića Gavre i da je Gavru ubio onaj neki Teča (za koga policija nikako da dokaže ništa na tu temu, već godinama). Na to Bagzi kaže: “Kako to da kažem, kad nije istina?”, a adv. Biljana Kajganić odgovara: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!” (prilog br. 45)

U nastavku citiranog teksta Miloš Vasić piše: “Ceo razgovor, uglavnom u tom tonu, snimljen je i prepisan i uredno zaveden u UBPOK-u. Prepis razgovora Boro Banjac, tadašnji načelnik UBPOK-a, sa službenom beleškom šalje premijeru Vojislavu Koštunici, ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću, ministru pravde Zoranu Stojkoviću, načelniku Javne bezbednosti gen. Miroslavu Miloševiću itd. Sutradan ministar Jočić zove Banjca da ga smeni i da ga upozori da taj razgovor mora ostati tajna, inače…”

O postojanju ovog transkripta neki ćute, drugi ga poriču, a ministar Stojković podnosi krivičnu prijavu protiv novinara Vasića, tužeći ga za klevetu. Postupajuči po ovoj prijavi za klevetu, Treći opštinski tužilac, Gordana Čolić, pokušava da utvrdi sadržinu transkripta ali joj njeni pretpostavljeni prete da to ne sme da učini, iako je po prirodi stvari to neophodno, jer se drugačije ne može dokazivati neistinitost Vasićevih tvrdnji. (prilog br. 46)

Sadržina ovoga transkripta nije mogla biti utvrđena ni na suđenju atentatorima na Zorana Đinđića, jer je predsedavajuća Veća, Nata Mesarević nezakonito uskratila zastupniku oštećene uvid u taj transkript.

Misterija postojanja i sadržine ovog transkripta konačno je razrešena tek izjavom Bore Banjca, ondašnjeg načelnika UBPOK-a, koji je 16. juna 2010. redakciji RTV B92 potvrdio da je interpretacija sadržine transkripta novinara Miloša Vasića – istinita. (prilog br. 47)


(24)
Dana 20. aprila 2004, tokom glavnog pretresa na suđenju za atentat na predsednika Vlade, u znak podrške optuženim atentatorima, u sudnici se pojavljuju šestorica mladića, za koje je utvrđeno da su pripadnici Žandarmerije, obučenih u majice sa obeležjima JSO-a (vuk sa razjapljenim čeljustima i sa crvenom beretkom na glavi). Javnost je bila zgranuta, traženo je da incident bude sankcionisan.

Ovaj incident, visoki funkcioner DSS-a i tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Dragan Jočić, kao resorno nadležan, opravdao je sledećim rečima: “Što se tiče majica, to je neki odnos prema toj jedinici i prema načinu na koji je radila, to je ipak ratna jedinica koja je nosila pijetet nesalomive jedinice i odnos tih mladih ljudi, od kojih neki, kako sam obavešten, nisu ni bili članovi JSO, jeste jedna vezanost i jedno oduševljenje, a nikako ne bih rekao da je to neka nova zavera” (“Beretke još funkcionišu kao vučji čopor”, Blic online, 24. april 2004). (prilog br. 48)


(25)
Uzajamno poverenje između DSS-a i osumnjičenog Ulemeka ispoljilo se još jedanput, načinom na koji su ministar Jočić i osumnjičeni Ulemek saglasno objasnili njegovu iznenadnu predaju posle 14 meseci skrivanja.

Osumnjičeni Ulemek, na glavnom pretresu u predmetu K.p.br.5/03, na pitanje zastupnika oštećene zašto se nije jednostavno smesta predao kad je bio uveren da je u pitanju “neka greška”, odgovorio je ovako: “Pa iz vrlo jednostavnog razloga. Kada vas optuže, znači odmah, sat, dva, posle tog atentata koji se dogodio, znate, to nije kao kada vas optuže za obijanje trafike pa da vi kažete, nema veze, otićiću ja tamo pa ću sve da razjasnim. Očigledno je kao što je i očigledno, da je to bila neka igra u pitanju… sad sa ove tačke gledišta vidim da sam bio potpuno u pravu i da sam potpuno ispravno postupio što se nisam tog prvog dana predao, jer verovatno sad ne bih imao priliku da stojim ovde… ne bih sada želeo… da bilo ko shvati da govorim ovo u jednom političkom pravcu, ali sam video da, znači, posle promene one čuvene vlasti za koju sam siguran da je i napravila celu ovu konstrukciju, oko cele ove priče, znači neka klima se na neki način promenila… Znači to je bio moj motiv predaje.” (prilog br. 49)

Bivši načelnik UBOPK-a, Boro Banjac, govoreći za ekipu emisije “Insajder” na TV B92, opisuje kako, na prvom kolegijumu posle predaje, ministar Jočić i načelnik Javne bezbednosti Milošević “sa ushićenjem hvale sebe i novu vlast, što se baš njima Legija predao… Evo zahvaljujući nama, on u ovu vlast ima poverenja i zato se predao.” (prilog br. 50)

Sve ovo rečito govori o odnosima osumnjičenog Koštunice, njegovih najbližih saradnika i njegove stranke prema osumnjičenom Ulemeku i Jedinici za specijalne operacije. Pored svih izraza uzajamnog uvažavanja (“gospodin Legija”, “elitna jedinica”, “Legija će otkriti isnitu”, “razumljivo je oduševljenje mladih ljudi za JSO”, Legijine pretnje Vladi su u stvari “pretnje naroda”, oružana pobuna je “pobeda patriotizma”, obećanja Jedinici da “nema Haga ako se priklonite Koštunici”, izraza uzajamnog “poverenja” i “ushićenja” prilikom predaje osumnjičenog Ulemeka itd), vidimo da obe strane preduzimaju i niz koordinisanih akcija i postupaka upravljenih na protivustavno obaranje vlade Zorana Đinđića.

Karakterističan primer je u tom pogledu goreopisana podrška koju tandem Ulemek-Spasojević daje predsedničkoj kampanji osumnjičenog Koštunice i DSS-a u dva uzastopna predsednička izbora. Prvi put, kada tokom septembra 2002. godine diktiraju Ljiljani Buhi pisma javnosti u kojima se Đinđić i njegova vlada optužuju za navodne veze s mafijom, a onda to osumnjičeni Koštunica i DSS citiraju u kampanji kao nepobitne činjenice, i drugi put, kada – nakon tajnog i nezakonitog susreta sa Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem – ovde osumnjičeni Ulemek počinje svoju odbranu u predmetu K.p.br.5/03 lažnim samooptuživanjem da je sa Čedomirom Jovanovićem švercovao 600 kilograma heroina, što onda DSS i osumnjičeni Koštunica koriste u kampanji svog predsedničkog kandidata Maršićanina.

Karakterističan primer je i zaštita Radeta Markovića, saučesnika JSO-a u krivičnim delima pripadnika Jedinice, kojom je omogućeno uništavanje dokumentacije o zloupotrebama Službe bezbednosti.

Kada Krsmanović, Juričić i Pović bace bombu na sedište DSS-a i potom šire dezinformacije da je to naredio Zoran Đinđić, osumnjičeni Koštunica zatim to u javnosti koristi kao dokaz o “koegzistiranju vlasti i mafije”.

Jočić i Bulatović se tajno i nezakonito sastaju sa odbeglim Ulemekom i s njim vode razgovore čiju svrhu i sadržinu ne umeju da objasne, umesto da ga izruče pravosudnim organima. Posle tog razgovora, osumnjičeni Ulemek iznosi svoje tvrdnje o švercu heroina, a za uzvrat Koštuničin DSS (Zoran Stojković, Dragan Jočić, Gradimir Nalić, Dejan Mihajlov, Miroslav Milošević) započinje svoju dugotrajnu sistematsku opstrukciju suđenja, napadima na Predsednika veća, Specijanog tužioca i njegove zamenike. Osnovano je sumnjati da sve ove jednoznačne i usklađene postupke funkcionera DSS-a koordinira osumnjičeni Koštunica, kao predsednik stranke i kao predsednik Vlade.

Uz sve to ne treba gubiti iz vida da osumnjičeni Koštunica u opisanom nepomirljivom sukobu sa Zoranom Đinđićem i njegovom Vladom, ni pre pobune, nije prezao od protivpravnih postupaka, posebno od zloupotrebe službi bezbednosti, recimo, u slučaju planiranog upada u Biro Vlade Republike Srbije. (prilog br. 52) (prilog br. 53) (prilog br. 54)

Konačno, osumnjičeni Ulemek i Zvezdan Jovanović su po sopstvenim rečima “spasli Srbiju” ubistvom Zorana Đinđića tako što su stvorili uslove da na vlast dođu “istinski patrioti”.

Svi ovi događaji ne mogu se objasniti nikakvom slepom koincidencijom, oni predstavljaju snažne osnove sumnji koje se moraju islediti.

Peščanik.net, 19.03.2012.

Srodni link: Srđa Popović – Krivična prijava za oružanu pobunu

TEMA – ATENTAT

The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)