Svako ko išta zna o dramaturgiji oseća da je poslednji trenutak da se na srpskoj političkoj sceni počne nešto dešavati nakon izbora.
Cela ta dosadna priča sa navodnim pregovorima socijalista, radikala i narodnjaka o formiranju skupštinske većine ispala je suviše tanka, čak i za ekspoziciju srpske “socijalno odgovorne” operete. Verovatno je bilo zamišljeno i očekivano da SPS i grupa oko te stranke, u jednom pažljivo odabranom trenutku, možda i “u pet do dvanaest”, naglo popravi svoju poziciju i ukus kod demokratski opredeljene publike nekakvim “istorijskim zaokretom” ka Evropi, ali to društvo na čelu sa živopisnim “triom ugursuza” izgleda da nije u stanju da “iznese” tako zahtevan glumački zadatak.
Podbočeni od dole, svojim nepopravljivim i izanđalim članstvom i biračima, Dačić, Krkobabić i Palma očigledno teško nalaze građevinski materijal za makar jezičko menjanje svoje prastare političke filozofije i logike (koja bi se sada mogla opisati kao mešavina “diktature penzionisanog proletarijata” i “domaćinske diktature”). Da im Koštunica nije pomogao svojim pravnim analizama o nepostojanju SSP-a i nepostojanju nezavisnog Kosova, pitam se kako bi oni uopšte našli kakav-takav alibi za prelazak na stranu onih koji su navodno na vezi sa svetskim blagajnama na Zapadu. Ma koliko taj prelazak delovao kao neminovan, a kada je nešto neminovno, nije ni teško.
Ovi slikoviti srpski političari, koji gotovo fizički verno odslikavaju “društvene raskrajke” koje predstavljaju, a koji su neočekivano ispali važni, postali bi doista zanimljivi tek ako bi pod pritiskom treme zaboravili “novi tekst” predstave, pa se odjednom udarnički i pokajnički vratili svojoj prirodnoj ideološkoj sabraći (što ne isključujem) među narodnjacima i radikalima. Nadam se da se to ipak neće dogoditi, jer nijedan od lidera takozvanog “parlamentarnog jezička na vagi” ne deluje ni mahnito, ni glupo, makar koliko ih sada ne krasi ideloška svežina i olimpijska lepota. Zbog toga sam siguran da vođe koalicije SPS-PUPS-JS dobro znaju da u tom starom političkom kazanu, sa Koštunicom i Šešeljem na poklopcu – mogu biti samo rezanci. Uostalom, ne treba zaboraviti da u ozbiljnom smislu reči od ove političke grupacije ne zavisi uspeh, već zavisi samo neuspeh Srbije u deceniji koja je pred nama.
Neko će reći da i tekuća postizborna predstava može trajati koliko i ona prošlogodišnja, dakle svih mogućih sto dana, kako bi se narod zabavljao kalkulacijama i špekulacijama i kako bi srpska politokratija zadržala opštu pažnju – da bi na kraju pokazala da je u stanju da spase Srbiju u poslednji čas. Mislim da je situacija u zemlji ovoga puta bitno drugačija, nego u proleće 2007. godine. Pre svega, ekonomski trendovi su krenuli u veoma lošem smeru. Inflacija se ubrzava i na godišnjem nivou je blizu 15 odsto; budžet pokazuje sve veću nemoć pred naraslim državnim apetitima i sve brojnijom birokratijom, pa preti deficit dublji od projektovanog; devizne rezerve su opale za blizu 10 odsto, a devizni prihodi od privatizacije i strane investicije su drastično opali; domaća buržoazija počinje da prodaje ono što je netom jeftino kupila od starih društvenih preduzeća i seli kapital u nekretnine (a najavljuje i ulaganja u inostranstvo); Rusi su nestrpljivi i traže da im se isplati “politička renta”, pre nego što u njihovim pregovorima sa EU dođe na red “sitno raskusurivanje” posle krupnih sporazuma; Evropa oseća da su sposobnost Srbije da destabilizuje region i sposobnost Kosova da zakuca na evropska vrata zajedno u padu, itd. Sve to navodi na zaključak da je vreme za vladu Srbije, da se bar jesen dočeka nešto spremnije, kako 2008. godina ne bi potpuno propala. U tom kontekstu treba razumeti što su mediji – koji listom osećaju da igrokaz treba da se završi, jer gledaoci u kolonama počinju da napuštaju zblanute glumce na sceni – počeli da špekulišu oko sutrašnjeg premijera Srbije.
Predsedniku Srbije Borisu Tadiću neće biti lako da odredi mandatara neke buduće “vlade levog centra” u Srbiji. Uopšte uzev, teško je naći ličnost koja bi odgovarala nekom idealnom “foto robotu” premijera Srbije za 2008, u očima lidera DS. Ako taj foto-robot iscrtamo metodom negativnog definisanja, onda budući premijer po mogućstvu ne bi trebalo da ima Dinkićevu otvorenost i brzopletost, Đelićev privatni kapital i javni patriotizam, Vlahovićevu rentu i stare drugove, Pitićevu posvećenost tenisu i lepim veštinama, Šutanovčevu sklonost visini, Jeremićevo javno oduševljavanje svojim uspesima, Cvetkovićev tvrdičlučki ekonomski jezik, Pajtićevu maratonsku izdržljivost i strpljivost, itd.
Pošto su imena opasna, kako su govorili stari Rimljani, valja ovde zaustaviti “olako” opisivanje “sporednih” osobina onih političara koje su kao moguće kandidate za premijersko mesto dosada u promet pustili “obično dobro obavešteni izvori iz vrha DS”. Uostalom, već i sam broj dosada “nominovanih” budućih premijera upućuje na zaključak da nikakva mistifikacija tog posla i nije nužna. Tako je danas i u svetu. Niko ne traži Čerčila ili Klemansoa, nego vrednog kapitena.
Danas, 11.06.2008.
Peščanik.net, 12.06.2008.
