Odavno na televiziji nije bila tako poučna emisija kao prošlonedeljni Utisak nedelje na B92. Pravi mali rijaliti šou, u najboljem smislu te reči. Gosti, kao što je poznato: „večiti rivali“, Partizan i Crvena zvezda, Dušan Vujošević i Nebojša Čović.

Više je korisnih stvari pokazao taj TV duel, ali su dve najveće. Najpre, ne samo one estradne i druge zvezde i zvezdice iz „šou biznisa“, nego i istaknute javne ličnosti, takoreći zaslužni građani, koji, na ovaj ili onaj način, upravljaju našim životima, u stvari su samo, blago rečeno, obični ljudi, sa svim vrlinama i manama. Među kojima, često, pretežu ove druge. Dobro, na neki način se to i zna, ali ipak nije loše da se na to svakog dana podsećamo.

Druga je po(r)uka, međutim, daleko značajnija i dalekosežnija. Ona glasi: država treba pod hitno da se povuče iz vrhunskog sporta. I to država u svim svojim oblicima i na svim svojim nivoima; od republike, preko pokrajine, do opštine, i nazad.

Nije ovaj zahtev posledica nikakvog trenutnog razočaranja, nije u pitanju nikakva pizma niti želja da se, iz „osvete“, kazne dva zavađena sportska kluba, a pomenuti „dvojac bez kormilara“ nauči lepom ponašanju. Ništa ne bi bilo bolje ni da su se Čović i Vujošević međusobno mazili kao devojčice.

Jedino oko čega su se ova dva junaka naših dana – i to takvih da su u senku bacili i samog Aleksandra Vučića – pred, kako se to kaže, milionskim auditorijumom složila i u šta im bez sumnje treba verovati, jeste da je suština njihovog sukoba u – novcu. Tačnije, u državnom novcu. Pa ako je već tako, onda je najjednostavnije rešenje tog spora da se ukloni njegov predmet. I ne samo najjednostavnije, nego i najpravednije rešenje. Jer, zbilja, finansiranje vrhunskog sporta nije državni posao.

Vrhunski sport je danas pre svega biznis. Pa kao što u ekonomiji uloga države može da bude samo da obezbedi infrastrukturu: puteve, pruge i slično, u sportu je zadatak države da izgradi bazene, atletske terene, gimnastičke sale… Znači, da obezbedi deci i omladini, zaključno sa srednjom školom, kvalitetnu nastavu (i adekvatno nagrađene nastavnike) fizičkog vaspitanja i obrazovanja, da sva deca nauče da plivaju i da ovladaju osnovnim telesnim veštinama, u skladu sa svojim psiho-fizičkim mogućnostima naravno.

Sve više dece u Srbiji pati od raznih deformacija kičmenog stuba, od ravnih tabana, do gojaznosti; sve je više „trutova“, sve manje „radilica“, deca nemaju gde da zarone niti umeju da se popnu na drvo. Sve pare što ima država mora na to da potroši. A ako nešto preostane, onda mora da obezbedi centre za rekreativnu nastavu i da omogući svim đacima da bar jednom godišnje odu tamo na 15 dana. Ali, umesto da o tome brine i da se na to troši od prvog sekunda do poslednjeg dinara svog mandata, naši političari, kao neki anti Robin Hudovi, kao onaj Superhik iz Alana Forda, uzimaju siromašnima i daju bogatima.

Ako navijači Partizana, Zvezde, Vojvodine, Jagodine… vole da svoj klub gledaju u evro-ligi, kupu šampiona ili gde god da im je ćeif, neka ulože svoje pare. Neka naprave akcionarsko ili kakvo god hoće društvo, pa neka kupuju i prodaju, odlučuju i upravljaju do mile volje.

Ako neki privatnik, takođe, ima interesa da svoju firmu promoviše tako što će sponzorisati neki klub – široko mu polje. Ali trošenje državnih para, na ovaj ili onaj način, iz budžeta ili preko javnih preduzeća, na finansiranje sportista profesionalaca trebalo bi jednostavno zakonom zabraniti. Bar dok svaka škola u Srbiji ne bude imala na raspolaganju, i redovno koristila, makar dve od tri pomenute stvari: poluolimpijski bazen, atletsko borilište, gimnastičku dvoranu. A u Srbiji još ima škola koje nemaju ni pristojne klozete.

Novi magazin, 09.04.2014.

Peščanik.net, 10.04.2014.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)