Projekat zamišljen da osim „personalne rekonstrukcije“ izvede i „promenu odnosa prema stvarnosti u Srbiji“ (A. Vučić) imaće naročito značajne efekte u državnoj politici prema Kosovu, koja se već kolokvijalno predstavlja kao onaj kardinalni kvalitet koji aktuelnu administraciju izdvaja iz svih ostalih mogućih svetova.
Prvi uslov praktično je već ispunjen: Aleksandar Vulin, dosadašnji šef vladine kancelarije za Kosovo personalno je rekonstruisan na mesto ministra bez portfelja zaduženog za Kosovo.
Pitanje stvarnosti nešto je složenije i zasad se zvanični Beograd drži proverenih vrednosti izvrdavanja.
Pohvalno je što na razgaljenom dočeku Dragoljuba Ojdanića iz svetskog kazamata nije bilo predstavnika države pa ni državnih kancelarija u nestajanju; svoju ispovest – „celom svetu gledam pravo u oči svestan da nisam počinio ništa što bi moglo predstavljati krivično delo, a kamoli ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti“ – osuđenik je po sletanju na beogradski aerodrom silom prilika izgovorio samo pred okupljenim meštanima rodnog sela, ali su je široj publici preneli mediji, zabavljeni posthaškim folklornim ciklusom.
Priznanje koje je bivši načelnik Miloševićevog generalštaba i njegov poslednji ministar odbrane, uputio početkom godine Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine, pokazalo se kao odlična kombinacija. „U potpunosti prihvatam nalaze iz presude. Sve što mi preostaje jeste da odslužim svoju kaznu“, naveo je Ojdanić odustajući od žalbe na presudu kojom je 2009. godine osuđen za zločine nad kosovskim Albancima. Ostali iz kosovske grupe osuđenih (Šainović, Pavković, Lukić, Lazarević) još uvek čekaju ishod žalbe.
U promenjenoj srpskoj stvarnosti i posledičnim odnosima ne bi trebalo da bude neobično što glavnokomandujućem srpskih odreda smrti na Kosovu nije priređen državni doček, naprotiv. Trebalo bi da bude čudno što se niko od zvaničnika nije usudio javno da saopšti da je stvarnost danas drugačija, da se Beograd pridružuje osudi zločina koje su srpske snage počinile na Kosovu te da i simboličkim činom obznani da jednom za svagda prekida kontinuitet politike mržnje i nekažnjivosti. U rekonstruisanoj Srbiji odlazeći ministar odbrane mogao je kakvim dekretom makar oduzeti generalske značke penzioneru iz Haga.
Preterana očekivanja od srpske realnosti možda zvuče duhovito, doduše ne porodicama nestalih na Kosovu koje još uvek čekaju da Beograd ustupi podatke o lokacijama masovnih grobnica. Vlasti su odlučile da se ne mešaju ni u ovo nestvarno mučno pitanje: u međuvremenu su albanske i srpske porodice oko 1.700 osoba koje se 14 godina od okočanja sukoba vode kao nestale, našle zajednički jezik i krenule u jedinstvenu kampanju obijanja beogradskih i prištinskih zvaničnih pragova.
Realna Srbija za takve stvari ipak ne mari. Međunarodni dan nestalih na Kosovu te Ojdanićevo priznanje da su tamo „svi činili zločine“ ali ne i on, pojedini beogradski mediji garnirali su tekstom nacrta zakona o finansijskoj pomoći „Srbima i drugim nealbancima na Kosovu“ o čijoj se izradi stara Vulinova kancelarija.
U preprisci kancelarije sa neimenovanim članovima radne grupe podseća se, između ostalog, da se aprilskim sporazumom u Briselu Srbija obavezala na ukidanje finansija svojim ispostavama pravosudnih organa i organa bezbednosti na teritoriji Kosova, odnosno na zatvaranje paralelnih institucija. U suštini, reč je o strategiji izvrdavanja dogovora koji bi trebalo da omogući integraciju pravosuđa i policije, ali i samih građana sa severa Kosova, u jedinstven sistem.
Budući zakon bi trebalo da pregazi niz vladinih uredbi, od Koštuničine do Cvetkovićeve administracije, na osnovu kojih je prema nezvaničnim procenama od 1999. godine do danas iz budžeta nestalo nešto preko sedam milijardi evra.
Propisom će biti ispunjeno Vulinovo proročanstvo da će Beograd uvesti strožiju kontrolu „kosovskog dodatka“, kao i mehanizme kako da ta sredstva budu „pravednije raspodeljena“.
Osećaj za pravdu, svakako, podleže subjektivnim uzusima, a u viziji zvaničnog Beograda ona se svodi na izričitu etničku diferencijaciju prilikom dodele pomoći.
Prema uopštenim odredbama budućeg zakona, jedini uslov za primanje „pomoći“ biće dokaz da kandidat nije Albanac. Srbi i ostali nealbanci neće morati da podnose dodatna uverenja da im je finansijska pomoć potrebna; dovoljna će biti prijava boravka na teritoriji Kosova. Planirano je i da mesečna primanja iznose najviše do 80 odsto minimalne zarade utvrđene za decembar prethodne godine.
Prema nezvaničnim procenama MUP i Crvenog krsta, Kancelarija za Kosovo, odnosno buduće ministarstvo bez portfelja, računa na 119.677 Srba i 80.392 ostalih nealbanaca (Romi, Aškalije, Goranci, Egipćani, Bošnjaci i Turci), što će biti osnov za procenu budžetskih efekata finansijske pomoći nealbancima.
U članu 3 jedne od verzija nacrta koja je objavljena u medijima, navodi se da „lice srpske i nealbanske nacionalnosti“ ima pravo na mesečnu novčanu pomoć ukoliko živi na teritoriji Kosova.
Osim individualnih nagrada za etničku izuzetnost, Beograd je pripremio i tekuće finansiranje „obrazovanja, zdravstva, socijalne politike, kulture, infrastrukture, telekomunikacija, finansijske, pravne, tehničke i kadrovske pomoći u svim oblastima od značaja za Srbe i druge nacionalne zajednice i etničke grupe na teritoriji AP Kosovo i Metohija, koje se ostvaruje putem projekata koje sprovode i finansiraju nadležni organi državne uprave Republike Srbije, odnosno jedinice lokalne samouprave.“
Dosadašnje finansiranje zarada i doprinosa zaposlenih u raznim filijalama Beograda na Kosovu biće pretvoreno u projektno finansiranje buduće zajednice srpskih opština, koja će biti formirana posle izbora 3. novembra.
Nacrtom je predviđeno da se projekti koje predloži Vulinov kabinet sprovode po „hitnom postupku“, kao i da svi ostali organi upravljanja, od republičkog do opštinskog nivoa, za realizaciju svojih projekata na Kosovu moraju prethodno da pribave njegovo mišljenje.
U kakvom god obliku da bude usvojen, planirano je da zakon o finansiranju etnički odgovarajućih lica na Kosovu stupi na snagu početkom naredne godine.
Peščanik.net, 01.09.2013.
