Foto: AP/Matthias Schrader
Srpska spoljna politika nakon konstituisanja novog personalnog sastava na vrhu države polako dobija svoje obrise. U stvari, teško je reći da se radi o obrisima pošto tu zapravo i nema jasno određenog predmeta, više se može govoriti o novim ulogama, tj. o novoj „glumačkoj raspodeli“ u starom pozorišnom komadu. Pa je tako Ana Brnabić preuzela staru Vučićevu ulogu snažnog zagovornika Evropske unije, dok je Vučić preuzeo Nikolićevu ulogu evroskeptika, tj. nekoga ko prema Evropi zauzima oštriji kurs i čak joj ispostavlja zahteve.
Pri čemu će još Vučić svoju ulogu proširiti na približavanje Sjedinjenim Državama pošto se Evropska unija i Trampova Amerika nešto baš ne mirišu u poslednje vreme. A Dačić – pitaće možda neko. Dačić će i dalje biti Dačić, glavni sporedni lik, pri čemu će verovatno tu svoju ulogu morati da deli sa Tomislavom Nikolićem – ako njegova uloga „šefa kancelarije za Rusiju i Kinu“ bude stvarno napisana, što nije sasvim izvesno, ali nije ni isključeno.
A ako neko pita „a gde su tu građani Srbije“ – tu su i oni, samo još nisu na sceni, pa ćemo njihovu rolu i otkriti na kraju.
Pre toga, upravo u kontekstu „razgovora“ o srpskoj spoljnoj politici, pažnju publike valja skrenuti na intervju predsednika Republike ruskoj agenciji Sputnjik – uzgred, samo dan nakon što je nova premijerka dala intervju američkoj agenciji Blumberg. Govoreći o priključenju Srbije Evropskoj uniji Vučić je rekao kako, eto, ni svog sina ne može da ubedi kako je i zašto je to dobro nego će on to tek shvatiti za jedno petnaestak godina. Ako je tako, a verujmo šefu države da jeste, onda to zapravo i ne čudi. Jer, ne mora se biti stručnjak za vaspitanje, opšte je poznato da deca uče na primerima, a ne na rečima. Deca, pa i mladi generalno, zapravo se ponašaju onako kako se ponašaju njihovi roditelji, odnosno stariji uopšte, a ne onako kako im ovi govore i kako ih „uče“. Dakle, i to što sve manje građana Srbije veruje u Evropsku uniju posledica je postupaka, tj. politike srpskog vrha u poslednjih 4-5 godina, a bogami i u poslednjih 10-15 godina.
U takve signale spada i najnovija izjava predsednika Vučića koji je pre neki dan, posle sastanka sa visokom evropskom predstavnicom za spoljnu politiku Federikom Mogerini, rekao da je tražio „da tačno znamo kada možemo da postanemo član, a ne da budemo kao guske u magli“.
Nije, čini mi se, zapaženo, ali frojdovski je indikativna ta Vučićeva metafora. Naime, baš je nju pre gotovo sto godina, novembra 1918. uoči formiranja Jugoslavije, upotrebio hrvatski lider Stjepan Radić, upozoravajući Hrvate da ne „srljaju“ (baš je tako rekao) u novu državu „kao guske u maglu“. Poznato je da se ulazak Hrvata u Jugoslaviju završio njihovim izlaskom, pa se postavlja pitanje neće li Vučić sada Srbima na ovaj način da pošalje tajni znak. I da im poruči da ne treba da ponavljaju grešku Hrvata, te da je bolje da u Evropsku uniju i ne ulaze ako će posle iz nje da izlaze.
Sad vam je jasno i gde su u ovom igrokazu građani Srbije. Oni su te guske u magli.
Peščanik.net, 05.07.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
