Tužno je bilo u ponedeljak uveče gledati cvet srpskog naroda, omladinke i omladince, koji su do poslednjeg mesta ispunili tribine ružičaste televizije. Tužno, jer su bili mladi i lepi i, verujem, puni energije, a svedeni su na dekor, koji s vremena na vreme, kad se upali crveno svetlo u studiju, zapljeska rukama.
Očekivao sam da neko zamoli da se sa tim prekine i od debatne emisije ne pravi stranački miting, ali – iz razloga koje mogu razumeti – to se nije desilo.
Aleksandar Vučić je, pak, u tome očigledno uživao. On je prisustvo omladine hteo da iskoristi da pošalje još jednu, zapravo najvažniju, poruku građanima Srbije uoči izbora. I uspeo je. Ali – koju i kakvu poruku?
Najpre, naš „politički br. 1“ se u emisiji često direktno obraćao publici, govoreći im „deco“, iako to uopšte nisu bila deca, što je samo na prvi pogled izgledalo kao očinski prisan, roditeljsko-zaštitnički odnos, mada za tim nije bilo potrebe, a u stvari je bio potcenjivački, jer se prema odraslim ljudima odnosio kao prema ne(do)zrelim, infantilnim bićima, iako oni to nikako nisu.
Drugo, od mladih se, nekako „po difoltu“ što bi oni rekli, očekuje kritički stav, samostalnost, ambicija… a ne da budu botovi i zamorčići u nekim savremenim „Pavlovljevim eksperimentima“. Kako će oni sutra preuzeti ulogu graditelja zemlje i kreatora njene budućnosti, ako danas služe kao vizuelne i zvučne kulise za vođine nastupe.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
