Tek što je najavio da će Srbija ubuduće snažnije gaziti evropskim putem, Aleksandar Vučić je krenuo suprotnim smerom. Po povratku iz Berlina i Brisela, posle niza bilateralnih i multilateralnih sastanaka, dakle posle vrlo žive, što bi se reklo, diplomatske aktivnosti, Vučić je zakazao sastanak – Saveta za nacionalnu bezbednost.
Ni Skupštine – da poslanike makar (na tajnoj sednici) obavesti o onome što je video i čuo; ni Vlade – da makar čuje mišljenje tela koje po Ustavu upravlja zemljom, nego baš pomenutog Saveta koji Ustavom nije ni predviđen.
Jeste da su Skupština i Vlada u tzv. tehničkom mandatu – ako je neko pomislio da to može biti Vučićev alibi – ali u istom je statusu i on sam. A ni Savet nema jači legitimitet.
Umesto da, u skladu sa obećanjem, jača institucije i transparentnost vlastitog rada, Aleksandar Vučić je ključna nacionalna pitanja gurnuo u tamni vilajet tajnih službi i strogo pov. skrivanih informacija.
Kad god se opusti i radi po sopstvenom nahođenju, Vučić pokaže da mu za sprovođenje svoje vladavine treba još samo par odanih oficira (kako god se inače zvala njihova funkcija) te da mu je čitav institucionalni konstrukt samo dekor koji ga sputava i ograničava. Jer, on između sebe i naroda, osim (eventualno) TV kamera, ne želi drugih posrednika, on sa njim (hoće da) komunicira direktno.
Strateško pitanje spoljno-političke (pa i generalno političke) orijentacije zemlje izmešteno je iz sfere politike, tj. iz tela izabranih (kako tako) od građanki i građana, u manje više neformalne centre moći.
Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade, iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima, i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojno-policijska pitanja, poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom. Moglo bi se čak reći, šire gledano, da to predstavlja jedan pravi mali Vučićev državni udar. Koji nije naišao ni na kakve reakcije.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.