Foto: Predrag Trokicić u Beogradu

Foto: Predrag Trokicić u Beogradu

Nisam mnogo obećavao, ali sam uglavnom sva obećanja ispunio – rekao je pre neki dan (petak, 3. decembar) u razgovoru za Insajder predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Šta je za predsednika Srbije „mnogo“ i šta bi u tom kontekstu značilo „uglavnom“ u emisiji nije bilo razjašnjeno – možda i zato što bi oduzelo previše vremena, mada bi bilo više nego korisno – ali je ta izjava zgodna prilika da se baci pogled unazad i napravi „indeks“ Vučićevih, ne ocena koje je dobio, nego obećanja koja nije ispunio.

Kao prvo, kada već pomenusmo predsednika, moglo bi da posluži ono da se neće kandidovati za predsednika Srbije. „Ne pada mi na pamet da budem predsednik Srbije. Neću da izlazim na predsedničke izbore. Meni je narod dao poverenje da budem predsednik Vlade“, rekao je Vučić neposredno nakon parlamentarnih izbora aprila 2016. godine. Dobro, nije se radilo o obećanju u klasičnom obliku, već više o „datoj reči“, ali je ta forma još više obavezujuća. No, kao što sada znamo, neće od tog časa proći ni godinu dana, a Vučić će svoju reč pogaziti.

Drugi primer nema tako veliku političku težinu i više je nekako bizaran, ali moglo bi se reći – tipično vučićevski. Pomenuli smo ga nedavno, ali ni ovom prilikom prosto ne može biti preskočen: u decembru 2015. Vučić je rekao da će „Srbija u martu 2017. godine imati više autoputeva od Hrvatske“; pre neki dan, međutim, taj rok je produžio rekavši da će „Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara autoputa“. Kada će, pak, Koridor 10 biti zaista, konačno i definitivno završen – nije rekao.

Tačno na prvu godišnjicu prve Vučićeve vlade, 27. aprila 2015. godine, nakon potpisivanja „pisma o namerama“ sa velikim nemačkim proizvođačem mesa, premijer Srbije je najavio da će Klemens Tenis podići 20 farmi i godišnje uzgajati tri miliona svinja, čime će praktično udvostručiti domaću proizvodnju, u šta će uložiti 400 miliona evra. Od tada je, evo, prošlo dve i po godine a sa Tenisovih farmi još nije izašlo ni jedno jedino prasence.

Četvrto, jedan od prvih Vučićevih poteza na mestu predsednika Vlade bio je da donese, to jest da predloži, što je Skupština bez pogovora prihvatila, potpuno nov zakon o privatizaciji kojim je predviđeno da „privatizacija društvenog kapitala“ bude u potpunosti okončana do 31. decembra 2015. godine. I taj je rok davno prošao, ni to obećanje Vučić nije ispunio. Štaviše, dobar deo problema „rešen“ je tako što su brojna preduzeća, umesto da budu privatizovana – podržavljena, ali je povrh toga „u preduzećima u restruktuiranju“ i dalje ostalo par desetina hiljada radnika. Čak i ako je kasnijim propisima taj rok produžavan, to ne menja suštinu. Šta, uostalom, mislite o čoveku koji kaže da će vam sutra vratiti pozajmljeni novac, a onda tu svoju obavezu, pozivanjem na subjektivne ili objektivne okolnosti, neprekidno i u nedogled odlaže.

Možda ja najpoznatije ono Vučićevo obećanje o povećanju plata. Da podsetimo, u januaru 2016. Vučić je rekao da „očekuje da će prosečna plata u Srbiji 2017. godine iznositi 500 evra“. Možda će neko (i) ovde primetiti da Vučić nije rekao „obećavam“ da će plata biti 500 evra, nego da to „očekuje“, ali se na to komotno može odgovoriti onom narodnom: „nije šija nego vrat“. Da je premijer rekao kako očekuje da će sutra pasti kiša, to niko ne bi uzeo za ozbiljno, jer prognoza vremena nije u njegovoj nadležnosti (mada – ko zna) ali povećanje plata jeste i normalno je da ljudi od predsednika vlade ne očekuju nikakve nesuvisle izjave niti „frljanje s podaci“, nego razumna i na poznavanju stvari utemeljena predviđanja. Sve u svemu, i ovo Vučićevo obećanje pokazalo se kao „ludom radovanje“; prosečna plata pri kraju 2017. jedva da je premašila 400 evra.

Konačno, ako je prethodno bilo najpoznatije, ovo koje će kao poslednje biti upisano u ovaj tek ovlaš i na brzinu popunjen Vučićev indeks neispunjenih obećanja svakako je najvažnije. Više puta je, naime, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade tokom 2016. najavljivao da će Srbija „ove godine biti među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda“ uz propratne tvrdnje da takve rezultate „nije imala od Drugog svetskog rata naovamo“, te da niko ne može da ga „demantuje, jer je reč o merljivim stvarima“. Štaviše, krajem novembra prošle godine obećavao je premijer Vučić da od 2017. godine počinje „zlatno doba Srbije“ te govorio da „iako MMF predviđa da će rast u 2017. biti tri odsto on prognozira 3,5 odsto“, ali da će „pred vladu staviti cilj da rast bruto domaćeg proizvoda bude četiri odsto“.

Ništa od toga nije ostvareno. Među 10 zemalja regiona Srbija prošle godine jeste bila lider, ali donje polovine tabele; ispred nje su Rumunija (4,8 odsto), Albanija (3,5), Bugarska (3,4), Kosovo (3,4) i Hrvatska(2,9), dok su iza Srbije, koja je imala rast BDP-a od 2,8 odsto Crna Gora (2,5), Makedonija (2,4), te Bosna i Hercegovina i Mađarska sa po dva odsto. A ove godine biće još gora. Sa rastom BDP-a od dva odsto (ako bude i toliki) Srbija će biti praktično na dnu; iza nje će, kako sada stvari stoje, ostati samo Makedonija.

Ni to, međutim, nije najgore. Pet godina Vučićeve vladavine, kada dakle odbacimo 2012. u kojoj je tek osvojio vlast i uzmemo razdoblje 2013-2017, u kome je on, bez obzira na kojoj se poziciji nalazio držao sve poluge moći, obeležene su, slobodno se može reći, katastrofalno niskim privrednim rastom. Ako se, naime, u obzir uzme samo tzv. zapadni Balkan, u koji se sad, u međunarodnim analizama, naša zemlja računa, Srbija je u pomenutom petogodištu sa svojih 1,3 odsto ostvarila najniži ekonomski rast: iza Kosova (3,2 odsto), Makedonije (3), Crne Gore (2,7), Bosne i Hercegovine (2,3) i Albanije (1,5 odsto).

To je ključno. I po tome jedino može i mora da se meri učinak Vučićevog boravka na vlasti. Šta god da on svih tih godina jeste ili nije obećavao. I to je pitanje na koje on građanima Srbije pre svega duguje odgovor.

Peščanik.net, 06.11.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)