Događaji vezani za ime i delo ratnog zločinca Dragoljuba Mihailovića, komandanta kama oslobodilaca koji sebi tepaju Jugoslovenska vojska u otadžbini, smenjuju se, nakon najave, ispostaviće se netačne, rehabilitovanja ratnog zločinca iz dana u dan; za mnoge ukuse preterano, Koljač je već na početku zaposeo zavidnu minutažu i novinski prostor, kroz različite vidove ispoljavanja borbeno-patriotskog endemskog kretenizma, od komentara do feljtona. Ostade tako neodjavljeno naše čitanje ispovesti vremešne četnikuše Ruže Jovanović koju su od milošte i zbog konspiracije četnici zvali Dragoljub, po Čičinom naređenju, izuzetku koji dokazuje pravilo prenošeno s kolena na koleno: „Mobiliše mlade momke,/da mu nose puške Zorke./Mobiliše i devojke,/da mu budu Ravnogorke./Čiča Draža nam je rek’o, /svaku curu zov’te seko (Jedno jutro svanu zora)“. Dragoljub nije imala ništa intimno sa Čičom, mada joj tako nepristojno pitanje suptilne „Novosti“ ne bi ni postavile; samo se video nagoveštaj poluosmeha (realistično, zar ne) kada je reporter u po priče o Dražinoj supruzi pomenuo „druge žene“. Nije ih imao, tvrdi Dragoljub, ali u njenom odgovoru ostaje misterija. Za razliku od eksplicitne tvrdnje da su Englezi razbucali ravnogorski štab i da Kalabić nije izdao Dražu, sa čime se u svom nanovo i predizborno aktuelizovanom romanu „Noć Đenerala“ ne slaže Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove.
Pre Vuka konstatujmo da su pomenute „Novosti“ na naslovnoj strani od srede 21. marta objavile Dražinu sliku i homenovski naslov Čiča, javi se odmah. Reč je naime, o oglasu u Službenom glasniku Srbije kojim Prvi osnovni sud u Beogradu „poziva komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (zar nije jedino ispravno da Sud barata presuđenim terminima – „ratnog zločinca kažnjenog smrću streljanjem, oduzimanjem imovine i građanskih prava“) Dragoljuba – Dražu Mihailovića i svakoga ko zna bilo šta o njegovom životu da to bez odlaganja javi Sudu“. Ovo je tek glupost, zamislimo da u Prvi pohrle svi, sa obe strane kame, koji su ikada išta napisali o zločincu. U redu, birokratske gluposti koje bi bile smešne da nije reč o tako ozbiljnoj stvari, u svakom slučaju, Sud će u roku od 30 dana odlučiti o svom predlogu da se Draža proglasi mrtvim, što je uslov da bude rehabilitovan. Potvrde o njegovoj smrti u vidu umrlice nema, čime je izvršen i drugi deo presude, onaj ko je kažnjen gubitkom građanskih prava, kažnjen je i gubitkom građanskog stanja. Imovina je na Banjici, u jedinom internom muzeju, u Institutu bezbednosti, teška su vremena, valjalo bi to utopiti na nekoj dražbi, ima bogatih preteklih ravnogoraca, neki još davno obećali sto hiljada dolara za lokaciju groba Čičinoga.
U čitavu priču smestila se i jedna bizarnost, Sud poslao Službenom glasniku oglas, ali ne i pare za objavljivanje, četiri hiljade dinara. Nema ništa džabe kod Ćosićevog izdavača, štampa krucijalna, tiražna dela od nacionalnog značaja, a da poklanja prostor za tjeralicu za mrtvim četnikom, pa makar bio i prvi među njima.
A sada Drašković, pre njega hrvatski predsednik Ivo Josipović koji je rekao da se jako protivi rehabilitaciji ratnog zločinca i podsetio da su četnici počinili brojne zločine u Hrvatskoj, apostrofirajući njihovu zajedničku vlast sa Italijanima. Josipović je u više navrata, na zgražavanje ovdašnjih kama rodoljuba, konstatovao da su četnici klali civile i ratovali u lošem društvu. „Tim prije što ima slučajeva, kao na Bici na Neretvi da su oni zajedno sa Njemcima, ustašama i nekim drugim kvislinškim formacijama išli u napad na pripadnike Narodnooslobodilačke vojske“, kazaće hrvatski predsednik u emisiji Nedjeljom u dva. I, naravno, izbeći odgovor na pitanje šta o tome misli njegov kolega predsednik Boris Tadić s kojim je, kako kaže, razgovarao i o tome.
No, čaša se već prepunila, došlo je do Vuka, baš na početku predizborne kampanje, a predsednik SPO učestvovaće na izbornoj listi Koalicije Preokret čiji ostali delovi ne „baštine“ (podnose) kama tekovine četničkog pokreta. U svakom slučaju, Drašković je, zvuči poznato, obećao istinu, što je, u interpretaciji Pressa, zvučalo ovako: „Posle najnovijih optužbi predsednika Hrvatske Ive Josipovića na račun Draže Mihailovića, čija je rehabilitacija najavljena za 23. mart, redakciju Pressa pozvao je Vuk Drašković i ponudio da u nekoliko nastavaka ekskluzivno objavimo izvode iz njegove knjige „Noć đenerala”, koja, kako kaže, „najbolje potvrđuje nevinost četničkog komandanta”.
Naravno da tu nema nikakve ekskluzive, jer je roman koji se, da ‘prostite, feljtonizira, objavljen je 1994, a budalaštine koje je, u doživljaju književnika, izgovorio Draža ništa ne dokazuju, osim toga da se autor malo prisećao Bombaškog procesa 1928. na kojem je Josip Broz sudijama rekao „Priznajem samo sud svoje Partije!“ i dobio pet godina zatvora. Navodno je i Čiča bio bar toliko hrabar, ako ne i više. Pažljivo: „Vi ste i danas oružana trupa Crvene armije. Možda neki toga nisu svesni, kao što ni mnogi partizani nisu znali da su bili strani, sovjetski plaćenici!“, skresa Čiča tužiocu Milošu Miniću, u snu i u lavirintu piščeve imaginacije. U redu, pisac ne mora da piše istinu, ali nije dobro kad vlastitu projekciju van knjige predstavlja kao istorijsku istnu. Nešto ne može da se svari ni u predizbornoj kampanji.
Draškovićeva književna istina, pripisana glavnom liku romana, je predstava o dostojanstvenom četničkom vođi (contradictio in adjecto) koji prkosi jer „brani nešto mnogo skuplje od života“, iz koga kulja herojstvo da partizanskom tužiocu i sudiji, ali i javnosti, kaže da je oslobađao srpske i crnogorske varošice koje su posle toga partizani palili i pljačkali; da su partizani pokrenuli građanski rat ubivši dva žandarma u Beloj Crkvi; da svojim ljudima nije opraštao zločine, ali da partizanima jeste. Pa čak i to da je život dva puta poklonio Josipu Brozu, a jednom i samom tužiocu Miniću. A sve to nailazi na uspaničeno, afektivno reagovanje tužioca Minića i sudije Đorđevića. Valjda kao što u Hagu mrtvi ‘ladni ljudi sa togama piju sedative, a ovde kreteni padaju u delirijum zbog Šešeljeve umišljenosti da je obesmislio Tribunal.
Sve deluje otužno, kod Ruže, alijas Dragoljuba, čitalac je mogao bar nešto da očekuje (seks, gdegod), ovde se nepotrebno preštampava neubedljivo štivo autora koji je imao i bolje književne dane (izmišljotina). Ovo nećemo čitati za vas.
E-novine, 21.03.2012.
Peščanik.net, 22.03.2012.
