Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Gase se Novine Vranjske. Stojte galije carske.

Takve se neke asocijacije rađaju na vest da Vranjske, posle 23 godine neprekidnog izlaženja i 1.069 brojeva, prestaju da izlaze. Preturile su preko glave (i zaglavlja) sankcije, izolaciju, crveno-crnu koaliciju, bombardovanje, ali Vučićevu vlast nisu mogle. Mira Marković je mila majka za njenog pulena Vulina.

Firme umiru. To nije ništa novo ni neobično. Iz raznih razloga, koji bi se mogli svesti na jedan – nesposobnost da se prilagode stalnim promenama u spoljnom, a bogami i u unutrašnjem, njihovom, svetu. Ali, u slučaju Vranjskih to nije bio slučaj.

Jeste, Srbija je malo i siromašno tržište, građani teškom mukom uspevaju da odvoje neku crkavicu za novine, privreda je slaba da plati bilo kakav oglas. Ali, znao je s tim da se izbori Vukašin Obradović, vlasnik, direktor i glavni urednik Vranjskih, kao što je uspevao u protekle gotovo dve i po decenije.

Lako je biti opozicionar, pa i novinar, u Beogradu. Tu su i ambasade i razni fridom hausi, tu dolaze visoki gosti iz belog sveta, strani izveštači… U provinciju, međutim, slabo ko od njih zalazi. Pa i svakojake “sise” i “slavine” skoncentrisane su u Beogradu, tako da se može ne samo o(p)stati u životu nego i pristojno živeti. Izdavati novine u nekom “što južnije to tužnije” gradu može samo lud čovek. To jest, zadrti novinar, okoreli profesionalac. Takav je Vukašin; takvi su i svi koji su s njim radili.

Takav kakav je bio je trn u oku vlasti. I pošto su se sva druga sredstva pokazala nedelotvornim – svi pritisci, pretnje i zastrašivanja – posegnuli su za poslednjim oružjem. Poreskom policijom. Koja je dobila jedan jedini zadatak – kad jednom izađe iz Vranjskih, da utuli svetlo i zaključa vrata za sobom.

Tako je ugašen možda poslednji svetionik na jugu Srbije.

Uplesti Aleksandra Vulina u ovu priču o Vranjskim znači na neki način oskrnaviti je. Ali sam se, kao što smo videli, upleo, a i nekad čovek ne može da bira. Ovih dana je, naime, takođe objavljeno da je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv Vulina. Krivična prijava je podneta nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da sadašnji ministar vojske (a pre pet godina, kada je slučaj začet, šef kancelarije za KiM) ne može da dokumentuje odakle mu 200.000 evra kojima je platio jedan stan u Beogradu. Prosto, po zakonu, i u Srbiji, kao i u svim civilizovanim zemljama, građani treba da objasne i pokažu/dokažu odakle im novac ili imovina kojom raspolažu. Vulin praktično nije imao nikakve dokaze. Sve što je podnosio bile su zapravo neke vrste falsifikata. Što je već samo po sebi trebalo da bude alarm za policiju, tj. razlog da se i ona uključi u ovaj slučaj i ispita o čemu je reč. Ali do toga nije došlo. Policija je bila nema, tužilaštvo gluvo, sudstvo slepo.

U Srbiji očigledno postoje dva režima: jedan koji važi za građanina Vukašina i drugi koji važi za ministra Vulina. Jedan za (obične) ljude, drugi za vlast. Cena koju, pojedinačno i kolektivno, za to plaćamo već je previsoka.

Novi magazin, 20.09.2017.

Peščanik.net, 21.09.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.