Kada u politiku uvedete boga, dešavaju se vrlo čudne stvari. Sada se ovo može videti i u Americi i u Iranu – na njihovim izborima i sve oštrijem međusobnom sukobu. Ali nije oduvek bilo tako – u stvari, najvećim delom 20. veka, fundamentalistička religija i u Americi i u Iranu bila je izvan sfere politike i vlasti.

Ali, sve se promenilo sedamdesetih. Jer to je bio trenutak kada je religija svesno ugurana u politiku u obema ovim zemljama, sa ciljem da se iskoristi kao revolucionarna sila. A ljudi koji su ovo izveli – Homeini u Iranu, i desničarski aktivisti u Americi – bili su inspirisani levičarskim revolucionarnim teorijama i organizacijama, i njihovom težnjom da radikalno transformišu društvo.

Želim da ispričam zaboravljenu priču o tome kako se ovo dogodilo – i kako su se, na sasvim neobičan način, osamdesetih godina spojili američki i iranski idealisti – sa katastrofalnim posledicama.

Početkom sedamdesetih, u Vašingtonu se okupila grupica mladih konzervativnih aktivista, u pokušaju da izmeni američku politiku. Prozvali su se Novom desnicom, i bili su ubeđeni da će, ukoliko ne urade nešto drastično, liberali i levičari u Americi preuzeti državu.

Jedan od vođa Nove desnice zvao se Pol Vejrič, i nakon studentskih pobuna 1968, infiltrirao se u krugove levičarskih samoniklih organizacija. Bio je zapanjen kada je tamo otkrio silno planiranje i taktiku, i shvatio je da konzervativni pokret u Americi uopšte toga nije svestan. Desničari su, kako je govorio, još uvek verovali da će ljudi jednostavno glasati za njih jer su oni u pravu.

Tako se Nova desnica dala u osnivanje novog pokreta koji bi mogao da parira levičarskom. Održavali su razne diskusije, i tokom jedne od njih, Vejrič je istakao da postoje milioni Amerikanaca koji su socijalno i kulturno vrlo konzervativni, ali koji nikad nisu glasali. To su verski fundamentalisti i evangelisti – ogroman deo stanovništva koji je verovao da uopšte ne treba da se meša u politiku.

Vejrič je shvatio da bi Nova desnica, ako uspe da aktivira fundamentaliste i evangeliste, mogla da stvori izuzetno moćnu silu. Ali problem je bio kako ih ubediti. Fundamentaliste je pokretao pijetizam – verovanje da pravi hrišćani ne samo da treba da posvete život bogu, već i da okrenu leđa sekularnom političkom svetu. Treba da teže dobrom životu kroz sopstvena dela – i da zaborave na politiku.

Ironično je što je upravo liberalna levica pokazala Vejriču kako da aktivira fundamentaliste. Od kraja šezdesetih, levica je uspevala da izgura reforme o raznim moralnim pitanjima – gej pravima, abortusu, rodnoj diskriminaciji. To je šokiralo hrišćansku provincijalnu Ameriku, jer je oličavalo politiku koja napada i podriva same temelje njenog privatnog života.

Kap koja je prelila čašu pala je kada je predsednik Karter oduzeo fundamentalističkim verskim školama status humanitarnih organizacija. To ih je posebno zabolelo, jer su Kartera, kao evangelistu, smatrali svojim čovekom. Ali Karter je pripadao staroj školi – smatrao je da religija mora da bude odvojena od politike.

Tako su u maju 1979. Pol Vejrič i još četvorica mladih aktivista došli u Holiday Inn, u gradu Linčbergu u državi Virdžiniji, na sastanak sa jednim od najuticajnihih evangelističkih propovednika u Americi, Džerijem Folvelom. Kao i mnogi drugi propovednici, Folvel je imao svoju televizijsku stanicu i milione sledbenika. Ono što se zatim desilo, srušiće pobožnost miliona fundamentalističkih hrišćana i uvesti njih – i njihovu veru – u samo središte američke politike.

Razgovarao sam sa Polom Vejričom i još jednim pripadnikom Nove desnice, Mortonom Blekvelom, o tom sastanku. Ovde govore šta se tu odigralo. Na početku Vejrič opisuje kako se infiltrirao u levičarske krugove. Vejrič je bio fascinantan čovek (umro je 2008.) – konzervativni revolucionar.

U isto vreme – početkom 1979 – ajatolah Homeini bio je na čelu revolucije koja je srušila iranskog šaha.

Homeiniju je ovo pošlo za rukom pošto je potpuno transformisao šiitski islam. Ta religija je stotinama godina učila milione svojih vernika da okrenu leđa politici i vlasti. Homeini je to preokrenuo – i uveo šiitski islam u središte politike.

Godine 1963, Homeini je bio samo jedan u nizu konzervativnih sveštenika u gradu Kumu, ali onda je šah pokrenuo Belu revoluciju, koja je trebalo da modernizuje Iran. Homeini je bio užasnut, jer je taj program trebalo da emancipuje žene, da uvede zakon kojim se izabrani zvaničnici zaklinju nad bilo kojom svetom knjigom – ne samo nad Kuranom, i što je najgore od svega, da sveštenstvu oduzme ogromne posede.

Ovo je slika budućnosti šahove revolucije. Devojke koje upravljaju nuklearkama.

Ali problem je bio kako uzdrmati šahovu vlast? Šiitski islam je prema politici bio izuzetno uzdržan. Jedna od glavnih šiitski ceremonija je „šiitska lamentacija“, gde se vernici ritualno bičuju. Kroz čitavu šiitsku istoriju, sveštenstvo je od ovoga pravilo simbol povlačenja iz sveta – i pre svega, iz politike i vlasti. Ljudi moraju da čekaju u svetu senki i zla – na povratak dvanaestog imama. To je značilo da je politička vlast zla i pokvarena, i da čovek sa njom ne treba da ima nikakva posla.

Homeini je rešio da ovo preokrene – a da bi mu to pošlo za rukom, okrenuo se, kao Pol Vejrič u Americi, političkoj levici.

Šezdesetih godina, jedan iranski sociolog po imenu Ari Šarijati oduševio se pisanjem revolucionara iz Trećeg sveta, Franca Fanona. A kada je Šarijati preveo Fanonove knjige na persijski, služio se islamskim rečnikom – tako su marksistički „eksploatatori“ postali „oholi“, dok su „eksploatisani“ postali „slabi“ ili „razbaštinjeni“.

Ovo je za Homeinija bilo ključno – i 1970. godine, on je održao niz predavanja u kojima je Šarijatijev pokušaj da spoji revolucionarni marksizam i islam iskoristio da naslika novu viziju šiitskog islama. Vaša dužnost, govorio je Homeini, nije više da ostanete pasivni, već da preuzmete vlast i oterate pokvarenog i korumpiranog vladara. Bio je to fantastičan potez, jer je Homeini rušio jednu od osnovnih ideja svoje religije.

Ne možete samo sedeti i čekati Mesiju. Borite se – i preuzmite vlast odmah. Predvođeni sveštenstvom.

Homeini je mnogo pozajmljivao od Šarijatija, ali pomagala mu je i snaga njegove ličnosti i umeće da mudro koristi medije. Ovo je film o Homeiniju u izgnanstvu, u Parizu 1977. godine, dok su se njegove ideje širile u Iranu. Zatim slede neki snimci neverovatnih masovnih demonstracija u Teheranu 29. marta 1978 – slogani na transparentima otkrivaju spoj revolucionarnih levičarskih ideja i islama. Kako kaže šah u filmu, Homeini je iskombinovao „crveno i crno“.

Nekoliko nedelja kasnije počela je nasilna revolucija – i ovde sam ubacio neke sjajne i hrabre reportaže koje je usred borbi snimio reporter BBC-ja Ričard Lindli.

U Americi je politizacija religije ušla na velika vrata. Čitave 1979, Folvel je putovao Amerikom i zavrbovao, kako kaže, 72.000 sveštenika. Učio ih je kako da mobilišu milione svojih sledbenika i kako da ih upišu u biračke spiskove. Folvel je sarađivao i sa Novom desnicom, koristeći sistem direktne pošte za dramatizaciju moralnih pitanja – i za provokaciju.

Kada je homoseksualcima dozvoljeno da polože venac na spomenik neznanom junaku u Vašingtonu, Folvel je poslao upozorenje svojim sledbenicima iz redova Moralne većine:

Tako je – homoseksualcima je dozvoljeno da od spomenika neznanom junaku naprave: SPOMENIK NEZNANOM SODOMITI!

Ali pitanje je bilo – koga će novoradikalizovani fundamentalisti podržati na predsedničkim izborima 1980? Verska desnica je pripremila Predsednički biblijski test, koji je poslala milionima građana.

Kandidati su ocenjivani prema stavovima o najvećim moralnim pitanjima – abortusu, homoseksualnosti, nacionalnoj odbrani i mnogim drugima. Džimi Karter nije naročito dobro prošao.

Ali sve je zaista rešeno na dramatičnom masovnom skupu u Dalasu. Taj skup je nosio naziv Brifing o nacionalnim pitanjima i organizovao ga je Verski okrugli sto – koalicija verskih grupa. Svi predsednički kandidati i druge političke ličnosti pozvani su da dođu i objasne svoje stavove o religiji – ali pojavio se samo jedan, Ronald Regan.

Drugi cilj ovog skupa bio je da se pokaže broj sveštenika koji su sada verovali da evangelistička religija treba da se umeša u politiku. Uz Folvela, vodeći televangelisti poput Džejmsa Robinsona i Džimija Svagarta okupili su 17.000 posetilaca u dalaskoj Areni – uz 50 miliona gledalaca televizijskog prenosa.

Drugi vodeći sveštenici, poput Bilija Grejema, odbili su poziv. Nije im se svidelo šta se dešava. Jedan od njih, baptista po imenu Džejms Dan, sjajno je to prokomentarisao:

Imamo gomilu televizijskih sveštenika koji bi da uvedu teokratiju u Americi, a svaki od njih bi želeo da baš on bude taj Teo.

Zatim je Regan održao govor.

Ovo je Džejms Robinson na tom skupu, a nakon njega Regan. Mnogi u verskom pokretu kažu da je ovaj trenutak bio prekretnica. Ubacio sam i insert Džimija Svagarta koji napada ljude koji tvrde da religiju ne treba mešati sa politikom – jer je baš zabavan i jer pokazuje koliko je ovaj pokret tada bio moćan i siguran u sebe.

Ali dok se sve ovo odigravalo u Americi, bitka koja se u Iranu vodila oko religije i politike, prelila se i na američku politiku – i situacija je počela da se komplikuje.

A žrtva je bio siroti Džimi Karter.

Za razliku od prethodnih predsednika, Karter nije voleo iranskog šaha. CIA mu je pričala razne grozomorne priče o tome šta šahova tajna policija radi iranskim disidentima. I Amnesty International je o tome izveštavao – recimo, o tome kako se mesoreznice koriste za sečenje ruku zatvorenicima, deo po deo. Karteru se to nije sviđalo, smatrao je da Amerika treba da promoviše ljudska prava u svetu i javno je kritikovao šaha.

Ali ne toliko oštro. Karter je rekao da su krtitike na račun šahove tajne policije „možda ponekad opravdane“, dok je, s druge strane, i dalje slao ogromne količine oružja u Iran.

BBC je 1977. snimao udvorički dokumentarac o „životu vašingtonske prve dame“ – Rozalin Karter. Snimali su u Beloj kući u trenutku kad je iranski šah došao u posetu. Karter je obećao da će posavetovati šaha da treba da liberalizuje državu. Nažalost, hiljade iranskih iseljenika nije smatralo da je to dovoljno, pa su se okupili ispred Bele kuće da protestuju, a planovi koje je Rozalin pravila počeli su da se ruše.

Nakon što se iranska revolucija odigrala, predsednik Karter je pokušao da stupi u kontakt sa onima koje je smatrao „umerenima“. Ambasada u Teheranu uspostavila je dijalog sa liberalima koji su se svrstali uz Homeinija – i koji su sada želeli da od Irana stvore demokratsku državu. Najvažniji od njih bio je novi premijer Mehdi Bazargan.

Ali Homeini je želeo da se otarasi ovih liberala, jer nisu prihvatali njegovu zamisao o novoj političkoj strukturi, Islamskoj republici Iran – gde bi apsolutnu vlast imao „Vođa“, dakle sam Homeini. Liberali su u tome videli obnovu diktature.

Homeini i njegovi sledbenici proizveli su krizu. Četvrtog novembra 1979, pet stotina „studenata pristalica imama“ (tj. Homeinijevih sledbenika) upalo je u američku ambasadu i zarobilo diplomate. Priča se da je i mladi Ahmadinedžad bio među njima, ali to nije dokazano, a i on sam ovo poriče.

Sjajnu knjigu o tome napisala je Masumeh Ebtekar, koja je učestvovala u napadu na ambasadu. Ona opisuje kako su studenti, pretražujući ambasadu, pronašli ostatke gomile uništenih dokumenata po podovima i u korpama. Jedan od provalnika, student tehničkih nauka po imenu Džavad, pomislio je da su komadići verovatno ostali zajedno – pa je verovatno moguće rekonstruisati dokumente.

Bio je otelotvorenje koncentracije – bradat, mršav, nervozan i napet. Ove osobine, u kombinaciji sa odličnim poznavanjem engleskog, matematičkim umom i njegovim entuzijazmom, činile su ga najboljim za ovaj zadatak.

Jednog dana, uzeo je šaku papirića iz korpe, poređao ih na list hartije, i počeo da ih sastavlja.

Nakon pet sati rada, uspeli smo da rekonstruišemo samo 20-30 posto dvaju dokumenata. Narednog dana, došla sam u dokumentacioni centar sa grupom sestara. ‘Dođite da vidite. Uz Božju pomoć, uz veru i malo truda, obavićemo i ovaj nemogući zadatak,’ rekao je Džavad uz osmeh.
Tim od dvadesetoro studenata bacilo se na rekonstrukciju dokumenata – na kraju su objavili 85 svezaka.[1] Ovi dokumenti su otkrili duboku i ciničnu podršku koju je Amerika pružala šahovom režimu sedamdesetih. Bio je to Wikileaks tog vremena, jer se iz dokumenata videla bliska saradnja CIA i SAVAK – omražene i opasne iranske tajne policije.

Studenti su ambasadu prozvali „špijunskim leglom“ – i veliki deo mržnje i nepoverenja prema Americi u Iranu potiče iz ovih rekonstruisanih dokumenata.

Štaviše, dokumenti su pomogli Homeiniju da uništi svoje liberalne saveznike, jer je otkriveno da je, od početka revolucije, predsednik Karter bio u kontaktu sa „umerenom strujom“. Homeini je to iskoristio da pohapsi sve koji su se u novoj vladi zalagali za demokratiju. Bili su izdajnici, jer ih je potplatio Veliki Satana.

Homeini je zatim iskoristio krizu sa ambasadom – potpomognutu mržnjom prema Americi – da realizuje svoju viziju radikalne teokratije u Iranu. Kriza je imala ogroman efekat na predsedničku kampanju u Americi, jer je Karter delovao nemoćno, naročito pošto je njegova misija spasavanja talaca slavno propala, pošto su se helikopteri srušili i izgoreli u iranskoj pustinji.

Da biste osetili dramatičnost i nesigurnost tog vremena – evo nekih BBC-jevih snimaka iz tog perioda – 1979-80. Skinuti su sa video traka sa nemontiranim materijalom, koji je dolazio preko satelita iz Vašingtona i Teherana. Nisam ih montirao – dobro pokazuju složenost i dezorganizaciju svega što se zbivalo. Tu je i snimak iranskih studenata koji upadaju u ambasadu, a zatim neki snimci onoga što su tamo pronašli – opremu za tajno komuniciranje. A onda pronalaze rezače papira.

U novembru 1980, Ronald Regan je pobedio na predsedničkim izborima. Milioni novih radikalizovanih hrišćana glasali su za njega. Regan bi pobedio i bez njihovih glasova, ali Nova desnica je probudila moćnu silu koja je sada došla u Vašington – evangelistički konzervativizam koji je želeo da promeni svet, a ne samo da očuva već postojeći poredak, čemu su konzervativci oduvek težili.

Do osamdesetih, ideja da levičarska politika može promeniti svet bila je mrtva – u čitavom zapadnom svetu. Na čudan način, ovi novi konzervativni radikali predstavljali su poslednji trzaj revolucije dvadesetog veka – stvorene spajanjem levičarske taktike i fundamentalističkog gneva.

Ali problem je bio u tome što ih je Regan od samog početka ignorisao. Iako je u svojim govorima deklarativno podržavao njihove stavove po pitanjima kao što je abortus – skoro ništa nije učinio da od Amerike napravi moralnu državu kakvu su oni tražili. Verska desnica i njeni sledbenici bili su ozlojeđeni i besni.

Ali u spoljnoj politici, za njih je bilo nade. Poput fundamentalista, Regan spoljnu politiku nije doživljavao kao realpolitiku, već kao borbu dobra i zla – i podržavao je idealiste u svojoj administraciji, koji su promovisali takozvane borce za slobodu u zemljama poput Nikaragve.

Ali to je dovelo američke verske idealiste u vrlo čudnu situaciju – oni će postati saveznici verskih revolucionara u Iranu.

Homeinijeva revolucija takođe se našla u škripcu. Država se kretala ka ekonomskoj katastrofi, i milioni siromašnih koji su izveli revoluciju sada su bili očajni. S druge strane, intelektualni levičari koji su podržavali Homeinija više nisu smatrali da on treba da bude glavni.

Homeini je zato rešio da prosto satre levicu. Ubijao ih je – ili ih primoravao da iz zatvora priznaju izdaju na televiziji.

Zatim je Irak napao Iran – i stotine hiljada najposvećenijih i najaktivnijih revolucionara poslato je u rat kao topovsko meso. Položili su živote u odbranu revolucije – ali je njihova smrt ujedno otklonila sve veću pretnju iz ovih redova, budući da Homeinijeva revolucija nije rešila ekonomske i društvene probleme.

Do 1984, Iran je postao vrlo mračna i čudna zemlja. Nestala je svaka zamisao o tome da bi se verska energija mogla upotrebiti za promenu sveta. Kroz strahovite pokolje u ratu, iranski šiitizam ponovo je otkrio staru ideju žrtvovanja, i to na užasan način.

Istoričar savremenog islamizma, Žil Kepel, opisao je šta se desilo sa tom mladom revolucionarnom generacijom:

Strahovita brutalnost rata protiv Irana navela je mlađu generaciju siromašnih Iranaca da se vrate na staru tradiciju žrtvovanja.

Više se nije radilo o transformaciji sveta, jer revolucija očigledno u tom pogledu nije uspela. Kod mladih ljudi se, umesto toga, probudila druga želja – želja za smrću – kao odgovor na neuspeh iranske revolucionarne utopije i na pritiske rata sa Irakom.

Šiitska želja za smrću zadobila je ogromne razmere sa žrtvovanjem basidža na frontu. Dobrovoljci su pisali pisma i testamente svojim porodicama, govoreći o tome kako žele da umru. Ovi tragični dokumenti verskim jezikom opisuju, u najmanju ruku, političko samoubistvo mlade siromašne urbane generacije u Iranu osamdesetih.

BBC je 1984. emitovao dvodelni dokumentarac o ovom mračnom, čudnom Iranu. To je briljantan film, koji pokazuje upravo ono o čemu je Kepel pisao – stotine mladih ljudi koji svakodnevno odlaze na front, i mirno prihvataju činjenicu da će svi izginuti.

Iz ogromne fontane na ratnom groblju kulja krvavocrvena voda. Dok u hladnim, belim prostorijama, neki jezivi sveštenik uči decu kako da prihvate ideju žrtvovanja – a nagrađuje ih maketama američkih šatlova. Revolucionarna garda patrolira po komšiluku, pazeći na moral, i lovi nedovoljno zabrađene žene (sa lošim hidžabima).

Evo nekih inserata iz filma. Sviđa mi se kako je snimljen – odbija da se povinuje uobičajeno histeričnom novinarskom stilu. Smirenost ovog filma sjajno oslikava sve veće očajanje.

U ovaj uvrnuti, mračni svet dolazi jedan jednako uvrnuti Amerikanac – pukovnik Oliver Nort. To je radikalni hrišćanski fundamentalista koji je želeo da spasi svoju, i Reganovu, globalnu revoluciju pomoću smelog i, iz ove perspektive, potpuno ludačkog plana.

Nort je bio visokorangirani zvaničnik Saveta za nacionalnu bezbednost, i rukovodio je tajnim programom pomaganja Kontraša u Nikaragvi – za njega je to bio deo epohalne borbe dobra i zla u svetu. Ali kongres je doznao za program – i zaustavio ga.

Tako je 1985. Nort pokrenuo jedan neverovatan plan. Znao je da Iranci očajnički pokušavaju da se dokopaju oružja za rat protiv Sadama Huseina, pa je predložio da im proda nekoliko hiljada projektila, a zatim da taj iranski novac upotrebi za tajno finansiranje Kontraša. Iranci će uz to ubediti gerilce iz Hezbolaha u Libanu da oslobode američke taoce.

Nort i predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost, Bad Mekfarlan, rekli su Reganu da će to istovremeno biti način za otvaranje dojaloga sa „umerenom strujom“ iranskog režima. Nort je smatrao da će Amerika tako poraziti ekstremiste u Iranu, okončati iransko-irački rat, i iskoreniti sve islamističke terorističke mreže u Evropi i svetu.

Novinarka En Vrou napisala je osamdesetih godina fantastičnu knjigu o iransko-kontraškom skandalu. Ona opisuje neverovatnu komediju – i neko bi o tome trebalo da snimi film.

Nort je svima i svemu nadenuo kodna imena i nazive:

Projektili su bili „psi“.
Aerodrom je bio „bazen“.
Iran je bio „jabuka“ – tako da je teheranski aerodrom bio „jabukov bazen“.
Ali, u drugom kodnom listu, Iran je bio „tango“.
Izrael je bio „banana“.
Sjedinjene Države su bile „narandža“.
Taoci su bili „zebre“.

Tako jedna tipična poruka iz Nortove beležnice glasi:

AKO SU OVI USLOVI PRIHVATLJIVI ZA BANANU, ONDA SU NARANDŽE SPREMNE DA NASTAVE.

Ali, stvari su se komplikovale, jer je Nort stalno sebi davao različita konspirativna imena. U prvo vreme, zvao se Vagner, ali je potom počeo da šalje poruke sa potpisom Steelhammer. Zatim je postao pukovnik Gud, dok je njegova desna ruka, general Sekord, dobio ime general Kop. A nakon toga je počeo sebe da zove gospodin Grin.

Ovo su dve narandžaste zebre:

Nort se ponekad gubio. Kada se ukrcavao na avion, nije mogao da se seti pod kojim imenom se prijavio na spisak putnika – pa ih je nabrajao redom dok ne bi došao do pravog.

Nort i Mekfarlan počeli su tajno da se sastaju sa predstavnicima iranskog režima na lokacijama poput Frankfurta. Bili su ubeđeni da imaju posla sa „umerenom strujom“, ali niko nije mogao da definiše šta znači biti umeren u Iranu – naročito kada je izgledalo da su u teokratskom režimu „konzervativci“ ujedno i „radikali“.

Iranci su dobili hiljade projektila – i trojica talaca su oslobođena. Ali onda je Hezbolah kidnapovao još trojicu talaca – i Amerikanci su opet bili na nuli.

Ali Nort je bio ubeđen da će uspeti, jer se radilo o susretu dveju grupa – iz Amerike i Irana – koje su obe verovale da je njihov interes značajniji, verski cilj. Otputovao je u Teheran da pokuša da reši krizu. Sedeo je i slušao svoju iransku vezu kako emotivno govori o žrtvovanju. Nort je odgovorio:

Budući da sam hrišćanin, razumem i verujem da će čovek, ako umre za veru, provesti večnost na mnogo boljem mestu.

Iranci su dobili još projektila, Nort je dobio još novca za Kontraše, ali taoci nisu oslobođeni. Postao je očajan i ugovorio još jedan sastanak sa Irancima u Frankfurtu. Poneo je Bibliju, a prethodno je ubedio predsednika da na njoj napiše posvetu. Poklonio ju je Irancima, rekavši:

Mi smo u našoj vladi vodili veliku raspravu, vrlo žestoku raspravu o tome da li predsednik treba da me ovlasti da kažem: ‘Prihvatamo islamsku revoluciju u Iranu kao činjenicu’. On je (predsednik) tražio odgovor u molitvi, i napisao ovaj pasus u Bibliji koju vam poklanjam.

Rekao mi je: ‘Ovo je obećanje koje je Bog dao Avramu. Ko sam ja da tvrdim da to ne treba da radimo?’

Na jednom sastanku, jedan Iranac je prišao generalu Sekordu, Nortovoj desnoj ruci, i rekao:

Šta je ovom Nortu? Upravo smo došli iz zemlje pune mula, a ja ovde zatičem još jednog prokletog mulu.

Zatim je – krajem 1986 – Nortov ludački plan razotkriven. Izbio je veliki politički skandal koji je umalo srušio Regana. A revolucionarnim vizijama verske desnice došao je kraj.

Iranci su na sva zvona oglasili da je Oliver Nort lud. Zatim je predsednik iranskog parlamenta, Rafsandžani, celom svetu pokazao Nortovu Bibliju:

Ali verska desnica u Americi nije nestala. Umesto toga – kao u Homeinijevom Iranu – ona je od kraja osamdesetih mutirala u rigidnu moralno-policijsku snagu, čelični kavez koji sputava američku politiku i ne dopušta joj da se razvija.

Neko poput Rika Santoruma pravi je primer toga. On nije revolucionar. On je samo konzervativac. Ali šta god da se desi sa njegovom kampanjom, verska desnica će ostati aktivna sila u američkoj politici. Konkretno, ona je najveći pobornik bombardovanja Irana.

U međuvremenu, u Iranu se održavaju parlamentarni izbori – u pitanju je nadmetanje različitih frakcija konzervativnih verskih fundamentalista, dok je opozicija isključena.

Pre četrdeset godina, i u Americi i u Iranu, religija je uvedena u politiku kao revolucionarna snaga – jer se verovalo da ona može izmeniti svet. Ali sada je u obema zemljama ova sila mutirala u nazadni i histerični konzervativizam, koji se uporno trudi da isključi obe države iz dinamičnih tokova istorije.

Pogledajte šta se desilo 1987. sa jednim od velikih predvodnika te revolucije u Americi, Džimijem Svagartom. Čak i dok je tonuo u propast, ostao je veliki glumac.

bbc.co.uk, 06.03.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 20.03.2012.

———–    

  1.  Mogu se preuzeti ovde (prev.)
NAŠ TERORIZAM