Zaključci koje ne možemo izvući iz nereda u Londonu

 
Neredi u britanskoj prestonici zahvatili su centar Totenhema, predgrađe Iling, srčani Hakni, otmeni Noting Hil. Učesnici nereda su razbijali prozore, krali kamere i palili automobile. Mladići obučeni u dukseve sa kapuljačama skupljali su se na ulicama i napadali policiju. Sledili su „imitatorski“ neredi širom zemlje, od Bristola do Notingema. I niko zapravo ne zna šta je pravi razlog.

Ako bacite pogled na britansku štampu, naićićete na širok izbor objašnjenja. Ako čitate Daily Telegraph koji je orijentisan ka desnom centru, biće vam objašnjeno da su krivci za nerede slaba i kukavička policija, zavisnost od socijalne pomoći, činjenica da mnogi mladi odrastaju bez očeva, multikulturalizam i tolerisanje bandi u školama. Ako pak čitate Guardian koji je orijentisan ka levom centru, saznaćete da su policijska brutalnost, društvena izopšenost, smanjivanje socijalne pomoći i sve širi jaz između bogatih i siromašnih ustvari pravi krivci. Jedni su ubeđeni da je odgovoran visok procenat imigracije, dok drugi veruju da problem leži u britanskoj netolerantnosti prema imigrantima i manjinama.

Postoji razlog za ovako različite stavove: učesnici ovih nereda ne ističu niti izvikuju parole. Oni nisu protestovali protiv neke konkretne državne politike, kao što je to bio slučaj sa studentima koji su demostrirali prošle zime u Londonu. Nisu pokušavali da svoje stavove, ako ih uopšte i imaju, iznesu pred javnost. Oni se kriju od kamera i izbegavaju novinare. I tako su postali mrlja od mastila u nacionalnom Roršahovom testu: svako ih vidi u kontekstu političkog pitanja do koga mu je najviše stalo, bilo da je to zavisnost od socijalne pomoći, budžetske uštede, slabljenje državnog obrazovanja ili – ovo je moje omiljeno objašnjenje – uspon vulgarne i amoralne javne kulture.

Pa ipak, izgrednike ovih nereda najjasnije definiše nedostatak bilo kakvog političkog stava. Dok su Egipćani na trgu Tahrir zahtevali demokratiju, a anarhisti u Atini veću državnu potrošnju, mladići u kapuljačama na ulicama britanskih gradova žele HD televizore sa ravnim ekranom od 46 inča. Oni ne razbijaju sedište torijevaca, nego prodavnice odeće. Umesto da koriste društvene medije za stvaranje civilnog društva ili sajber-utopije, oni ih koriste za krađu. Neko je u ponedeljak uveče poslao cirkularnu poruku, pozivajući prijatelje da se okupe u centru Londona u cilju „čistog terora i haosa i besplatnih stvari. Samo polupajte izloge radnji i iznesite u kolicima ono što vam se dopada!“

Pored krađe, veliki broj učesnika u neredu – možda najveći broj –se istovremeno dobro zabavljao. Nemojte se zavaravati klišeima o uštogljenim Englezima: od srednjevekovnih seljačkih pobuna Vata Tajlera do savremenih fudbalskih huligana, u Britaniji postoji vekovna tradicija lomljenja stvari radi zabave, a grupe koje uživaju u ovakvom ponašanju postoje još odavno. Nije potrebno da ih bude veliki broj da bi se načinila velika šteta. U sredu ujutru, bilans je bio sledeći – 768 privedenih, od kojih je 105 optuženo za nasilje u prestonici, preneo je BBC. Tokom noći, London je po prvi put bio miran od početka nereda prošle nedelje.

Pri tome, ne odbacujem druga moguća objašenja, od kojih bi mnoga vredelo ispitati čak i da se ovi neredi nikada nisu desili. Država blagostanja je odista u generaciji mladih ljudi stvorila osećaj zavisnosti od socijalne pomoći, kao i ubeđenje da im pripada više. Loše državno obrazovanje dovelo je do toga da je čak petina britanskih tinejdžera funkcionalno nepismena. Usporena privreda dovešće do toga da se mnogi nikada neće zaposliti i samim tim ni integrisati u glavne društvene tokove. Prisustvo svetskih oligarha i milijardera u Londonu dovelo je do toga da u ovom gradu postoji ekonomski jaz koji je neobično dubok za jednu zemlju razvijenog sveta. Tabloidi prosperiraju na zavisti običnih građana prema bogatima i kultnom obožavanju poznatih ličnosti prostačkog ponašanja. Tradicionalne institucije – školski sistem, crkve, pa čak i BBC – odavno su izgubile sposobnost da prenose tradicionalnije vrednosti. Talas skandala iz nedavne prošlosti diskreditovao je banke, parlament, medije i još više londonsku policiju.

Pa ipak, masovne pljačke dešavale su se u Londonu nakon velikog požara 1666, a sem toga, uprkos mitologiji, masovne pljačke su se dešavale i tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Vratite se malo unazad i čitajte Dikensa: kriminalci, kako imigranti tako i „rođeni“ Britanci, koristili su prilike da pljačkaju po Londonu i tokom mnogo mirnijih perioda. Specifičan sticaj okolnosti – rulja besna zbog policijskog ubistva, neočekivani period toplog vremena, nepripremljena policija zaokupljena skandalom, i, tačno je, neverovatna pristupačnost telefona nove generacije među nižim klasama – možda im je omogućio da to ponovo učine. Čuvajte se širokih političkih generalizacija nakon ovih nereda: mi ne znamo da li smo upravo bili svedoci jednog „novog“ fenomena, ili pak mobilnije i tehnički naprednije verzije jednog vrlo starog fenomena.

 
The Washington Post, 10.08.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 14.08.2011.