Post-hladnoratovska era, koja je sa toliko euforije počela 9. novembra 1989, naglo je okončana 11. septembra 2001. Period nešto duži od jedne decenije, od pada Berlinskog zida do terorističkog napada na kule bliznakinje u Njujorku, obeležen je smanjenjem vojne potrošnje, domaćim političkim skandalima i opštim stavom da američka spoljna politika tumara u mraku. Predsednik Džordž H. V. Buš govorio je o „novom svetskom poretku“, ali nije imao osmišljenu politiku koja bi pratila ovaj dobro smišljeni idiom. Predsednik Bil Klinton je imao nekoliko politika, ali nikada nije uspeo da ih obrazloži na dobar način.

Nakon napada Al-Kaide na Njujork i Vašington, iznenada se pojavio novi organizacioni princip. Kao i hladni rat, novi „rat protiv terorizma“, kako je odmah prozvan, jasno je definisao prioritete Amerike, kao i njene prijatelje i neprijatelje. Kao i hladni rat, rat protiv terorizma bio je privlačan i američkom idealizmu i američkom realizmu. Borili smo se protiv istinski loših momaka, ali je i uništenje Al-Kaide takođe bilo u sferi naših nacionalnih interesa. Brzina kojom smo prihvatili ovu novu paradigmu bila je impresivna, mada pomalo zabrinjavajuća. U to vreme divila sam se uređenosti i preglednosti novog svetskog poretka i imala utisak da se „sve odvija kao u laboratorijskim uslovima“.

Događaji koji su se odigrali 11. septembra odjeknuli su u mnogim sferama američkog života, ali nigde dublje nego u američkoj spoljnoj politici. Ogromna američka spoljnopolitička i odbrambena mašinerija napravila je zaokret, uz škripu zarđalih točkova, dok su se Amerikanci pripremali za sukob sa novim neprijateljima. Prema jednom istraživanju Vašington posta spovedenom prošle godine, tokom prve decenije dvadesetog prvog veka stvorili smo ogromnu novu bezbednosnu birokratiju, koja obuhvata oko 1200 državnih institucija, 1900 kompanija, i 854.000 ljudi sa dozvolom pristupa poverljivim informacijama. Započeli smo dva rata, jedan u Avganistanu i jedan u Iraku. Organizovali smo antiterorističke operacije u udaljenim zemljama kao što su Filipini i Jemen, promenili kulturu našeg vojnog kompleksa i preusmerili našu spoljnu politiku. Fokusirali smo se na Al-Kaidu i njene imitatore. I potrošili, po jednoj proceni, oko tri hiljade milijardi dolara.

U pogledu rata protiv terorizma, Amerika je bila uspešna: deset godina nakon 11. septembra, u Al-Kaidi vlada haos. Osama bin Laden je mrtav. Fanatični islamizam je u opadanju. Naša vojska je još uvek najsofisticiranija i najiskusnija na svetu. Pa ipak, deset godina nakon 11. septembra, takođe je jasno da je rat protiv terorizma bio previše uzan pogled na celinu planete. A cena koju smo platili za ovaj rat bila je previsoka.

Zbog naše potpune usredsređenosti na islamski fanatizam, promakla nam je, na primer, transformacija Kine iz ekonomske u ambicioznu političku silu. Nismo shvatili ni značaj ekonomskog rasta kineskih suseda. Tokom posete predsednika Džordža V. Buša Aziji nakon 11. septembra, sa sagovornicima iz Malezije i Indonezije razgovaralo se o terorističkim ćelijama u njihovim zemljama. U isto vreme, Bušove kineske kolege su razgovarale o biznisu i trgovini.

Takođe smo propustili, barem inicijalno, transformaciju Rusije iz slabašnog partnera u ponekad neprijateljski nastrojenog protivnika. Kroz prizmu rata protiv terorizma, Vladimir Putin je bio saveznik. On se takođe borio protiv terorista u Čečeniji. Iako je njegov rat bio u velikoj meri drugačiji i vođen protiv sasvim drugačijih terorista (i ne samo protiv terorista), on je ipak u jednom kraćem periodu uspeo da ubedi svoje američke kolege da su njegova i njihova borba više-manje ista stvar.

Zahvaljujući ratu protiv terorizma, propustili smo šansu za istorijski dogovor sa Meksikom kada je u pitanju imigracija. Budući da je cela Latinska Amerika bila irelevantna u ratu protiv terorizma, izgubili smo interes za taj kontinent, pa samim time i uticaj koji smo tamo imali. Isto se desilo i u Africi, osim u zemljama u kojima su postojale ćelije Al-Kaide. U arapskom svetu smo stali na stranu autoritarnih režima, jer smo verovali da će nam oni pomoći da se borimo protiv islamskog terorizma, i pored činjenice da je njihov autoritarizam bio inspiracija fanatičnim islamistima. Ako nas danas sumnjivo gledaju u zemljama kao što su Tunis i Egipat, ovo je možda jedan od razloga.

I konačno, prestali smo da ulažemo u sopstvenu infrastrukturu – zamislite šta bi suma od tri hiljade milijardi mogla da uradi za puteve, istraživanje, obrazovanje, čak i privatne investicije, da je samo deo tog novca ostavljen u džepovima poreskih obveznika. Takođe smo propustili priliku da promislimo i redefinišemo našu energetsku politiku. Nakon 11. septembra, predsednik je imao šansu da se obrati naciji, proglasi vanrednu situaciju, objasni da se ratovi moraju voditi i da se moraju platiti – na primer, prikladno, kroz akcize na gorivo. Dobio bi ogromnu podršku. Ne sećam se tačno, ali mislim da mi je 2001. oko 20 dolara bilo dovoljno da napunim rezervoar automobila. U to vreme, rado bih pristala da se ta suma poveća na 21 dolar, ako bi to pomoglo marincima u Avganistanu. Umesto toga, predsednik je smanjio poreze i povećao budžetska izdvajanja u vojne svrhe. A danas plaćamo cenu ovih poteza.

Još mnogo grešaka je napravljeno nakon 11. septembra, i u zemlji i u inostranstvu, i ja sam uverena da će mnogi ljudi iskoristiti godišnjicu napada na kule bliznakinje kako bi ponovo poveli raspravu o Iraku, zatvoru u zalivu Gvantanamo ili o šokantno rasipnoj potrošnji američkih bezbednosnih službi. Međutim, naša najveća greška su bili naši propusti. Time što smo islamski terorizam postavili kao naš glavni prioritet – ponekad i kao jedini prioritet – zapostavili smo ekonomske, ekološke i političke probleme ostatka sveta. Još gore od toga, gurali smo u stranu sopstvene ekonomske, ekološke i političke probleme, sve dok nisu postali toliko veliki da ih više nismo mogli ignorisati.

Još jednom ću ponoviti: veliki zaokret koji je američka spoljna politika načinila nakon 11. septembra nije se završio neuspehom. Međutim, tokom vladavine predsednika Buša mi smo suzili naše vidike, prestali da razmišljamo u širim strateškim okvirima i premalo pažnje smo posvećivali budućim konkurentima, a još manje našim unutrašnjim slabostima. Predsednik Obama, kome su od početka bile dodeljene loše karte, nije imao dovoljno energije, dovoljno resursa ili dovoljno rešenosti da uradi nešto više da se to ispravi. Deset godina nakon 11. septembra postavljam sebi pitanje: da li je moguće da su avioni koji su udarili kule bliznakinje u Njujorku i zgradu Pentagona u Vašingtonu načinili manje štete ovoj naciji nego niz loših odluka koje su donete posle ovih napada?

Slate, 04.09.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 09.09.2011.

TEMA – NAŠ TERORIZAM