Veoma čudno zvuči kada se predsednik Tadić žali da se Srbija nije dovoljno demokratizovala. Rekao je da Srbija još nije prešla tu kritičnu granicu, koju treba da pređe u najskorije vreme, koja bi osnažila proces demokratiazacije, institucionalizacije i modernizacije… granicu koja bi označila da od tada možemo da idemo samo uzlazno. Uvek postoji opasnost da se Srbija u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu vrati unazad, dok se ne dostigne ta kritična granica. Tu tačku koja bi označila da više nema nazad, Tadić vidi u precizno određenom roku ulaska Srbije u Evropsku Uniju.

Šta stvara osećanje neprijatnosti kada se ova izjava pročita?  Rekla bih da je neprijatno to što se vrh formalne i neformalne moći u zemlji žali na to da se Srbija nije dovoljno demokratizovala. Pa od koga to zavisi ako ne od njega, od njegove stranke, od njegove koalicije na vlasti? Ispada kao da je neko drugi kriv, ili da je to prosto tako. Po njegovim rečima demokratizacija zavisi od stepena približavanja Srbije EU. Pa jeste, to je donekle tačno. Ali, postavlja se pitanje za koje je opet i on odgovoran – zašto nismo odmakli više na tom putu, zašto trčimo za susedima i u tom pogledu? Da li je i sam Predsednik sprečavao ili bar učestovovao u kočenju oba procesa? Po mom mišljenju, jeste. A kroz žalopojke se takvo delovanje predstavlja kao viša sila, nešto objektivno, kao da o tome ne govori funkcioner koji je odgovoran za te procese, već nekakav „nezavisni analitičar“.

Pre neki dan se žali i ministarka Malović. Pokušava da zametne trag da se sama izlanula u javnosti da je Visoki savet sudstva koristio podatke BIA prilikom izbora sudija. Ona je to rekla, a sada poriče. U redu, ali ne mora zato da napada druge i da koristi onaj misteriozan govor o podzemnim silama. Ona kaže da, eto, od trenutka kada je objavljeno ko je izabran za sudije i tužioce, postoje razni modeli napada ili pokušaji degradacije celog procesa. Ona taj napad vidi, između ostalog i u plasiranju teze da su mišljenja o kandidatima pribavljana od BIA, što je netačno. Da bi potvrdila kako je to netačno, poziva svakog da nam ukaže na konkretan slučaj gde postoji sumnja da je to učinjeno. Sigurna sam da neće moći da navedu nijedan primer. Pa naravno da ne mogu, jer kako to može da uradi neko drugi nego ona sama ili neko iz Visokog saveta sudstva. Iako se ovako uspešno odbranila od „plasiranih teza“, ona nastavlja da opisuje pojavu „raznih modela napada“, konstatujući da su udari na reformu pravosuđa u najvećem delu potekli od ljudi koji su tesno povezani sa organizovanim kriminalom, naročito sa trgovinom narkoticima, čime su imperije na ovaj način ugrožene.

Kako nismo čuli ni za kakve udare na reformu, sem kritike u Skupštini Srbije (što se valjda ne računa u organizovani kriminal), a zatim i od stručne javnosti koja je ukazala na ozbiljne manjkavosti prilikom izobra sudija i tužilaca, ispada da su ti kritičari (pošto drugih nije bilo), u koje spada i moja malenkost, bogme stavljeni u kontekst teških nepodopština, kakvi su organizovani kriminal i trgovanje drogom.

Zato molim vlast, predsednika i ministre, da nam se više ne žale na stvari koje su u njihovoj nadležnosti. I to malo kritike koja još uspeva da preživi na margini, žalosno je nazivati „plasiranjem teza“, misterioznim napadima iz podzemlja, ili napadima antievropskih snaga, tim izlizanim frazama.

Peščanik.net, 27.01.2010.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).