Henri Džejms ih je nazvao „zamkama sećanja“ u Američkoj sceni, knjizi o svom boravku u Americi 1904, posle dvadesetogodišnjeg odsustva. Šetajući Zapadnom 14. ulicom i donjom Petom avenijom na Menhetnu, ježio se od pomisli koliko se ovaj kraj promenio. Njegova porodična kuća, kolosalna kamena crkva u blizini, stara zgrada u kojoj se nekad nalazio Muzej umetnosti i mnogo toga drugog u gradu – sve je „nestalo sasvim, kao Asirsko carstvo“. Ostale su samo ove „zamke“ koje su ga „mamile sirom asocijacija“ i u koje je mogao upasti svako ko je znao kako je grad izgledao nekad.
Potrebno je vrlo malo. Opustela ulica u sumrak, dok letnje sunce još okleva na najvišim spratovima zgrada a pločnici su već u dobokoj senci, može ponovo da zavrti neki stari film u glavi. Pošto nam zaboravljanje obično ide bolje od pamćenja, često ne znamo zašto nam se neki prizor urezao u sećanje, dok su mnogi drugi koji bi trebalo da su značajniji prosto nestali. Pitam se da li bi bogatija i manje predvidiva verzija naših života izbegavala hronologiju i pokušaje da uguramo čitav svoj život u jednu skladnu priču, ili bi bila sastavljena od fragmenata, trenutnih reminiscencija čiji je okidač ono što nam pokreće maštu, šta god to bilo.
Na primer, nedavno sam u Njujorku prošao pored neke prodavnice jeftinog nakita, gde se pre pedeset godina, kako sam odjednom shvatio, nalazio italijanski restoran. Prisetio sam se šta mi se tu dogodilo jedne večeri. Izašao sam na večeru sa ženom kojoj sam se udvarao, pijuckali smo vino i flertovali, a onda sam zagrizao koricu bajatog hleba i učinilo mi se da mi je pukao prednji zub. Bez objašnjenja, promrmljao sam neki izgovor i odjurio u toalet da pogledam šta mi se dešava u ustima. Prenerazio sam se, jer tamo gde mi se pre samo nekoliko trenutaka nalazio prednji zub sada je zjapila rupa, a odlomljeno parče visilo mi je s jezika. Nisam znao šta da radim: da se vratim za sto i pokušam da govorim ne otvarajući usta, ili da priznam šta mi se desilo, pokažem svojoj partnerki rupu i rizikujem da se ona zgrozi i nasmeje? Pošto nije razumela nijednu moju reč, otvorio sam usta i priznao joj šta se desilo. Pokušala je da sakrije zaprepaščenje, ubeđivala me nežno i utešno da se uopšte ne vidi, a onda više nije mogla da se suzdrži i prasnula je u takav smeh da su se ljudi oko nas okretali da vide šta se dešava. Nije ni čudo što više nikada nisam želeo da razmišljam o toj večeri.
Mislim da je Aristotel rekao da je sećanje – koje je smatrao skupom mentalnih slika sa dodatim vremenskim elementom za svaku ponaosob – deo istog onog dela duše kome pripada i mašta. To bi objasnilo zašto nikada ne znamo koliko je ono čega se sećamo tačno, a koliko izmišljeno. Međutim, iskustva kakva Henri Džejms opisuje tiču se iznenadnih erupcija duboko zakopanih sećanja, za čije doterivanje više nema vremena. Baš sam jesenas, vozeći se taksijem niz Park aveniju do stanice Grand central, video zgradu u kojoj mi je, sećam se, jedan od prvih modela fotokopir aparata Xerox iscepao krštenicu na tanke trake kada sam pokušao da je iskopiram. Radio sam treću smenu u banci; bilo je leto i već je bilo skoro svanulo, i dok su moje kolege dremale po stolovima, ja sam bacao u kantu za smeće iscepkane ostatke ručno pisanog dokumenta iz maja 1938, koji je potpisao sveštenik u beogradskoj crkvi Sv. Marka, i koji je, uz druga važna dokumenta, moja majka nosila zašiven u postavi kaputa dok smo prelazili razne granice, neke legalno a neke ne. Ne sećam se ni da li je majka ikada kasnije tražila da vidi krštenicu, ni kakve sam laži morao da izmišljam ako jeste. Što se mene tiče, da jesenas nisam video tu zgradu, ne bih se nikad svega toga setio.
Zgrade su poznate kao zamke sećanja. Letos sam prošao pored jedne u kojoj sam šezdesetih živeo par godina sa svojom ženom, i setio sam se nečeg čudnog. Skoro svakog dana zvonio je protivpožarni alarm, međutim nije bilo požara, ali ni potpuno lažnih uzbuna. Ponekad se u hodniku osećao dim, ali posle toga se, začudo, ništa nije dešavalo. Živeli smo na drugom spratu sa protivpožarnim stepenicama pod prozorom i nismo mnogo brinuli. Kad god bismo začuli vatrogasnu sirenu, izvirivali smo kroz prozor i gledali šta se dešava. Vatrogasci su utrčavali u zgradu vukući dugačko crno crevo, a mi smo se vraćali svom poslu, spremanju večere ili vođenju ljubavi. Pričalo se da je vlasnik zgrade unajmio palikuću da nas zapali i uzme pare od osiguranja, ali da taj nije bio baš spretan. S vremena na vreme smo viđali gazdu i stvarno je izgledao kao probisvet spreman da nam naudi, iako se videlo da on isto to misli o svojim stanarima. U zgradi je pet-šest radio aparata uvek bilo odvrnuto do daske, sa decom koja vrište i odraslima koji se svađaju, pa smo bili navikli da ignorišemo sve što se dešava oko nas, dokle god je to bilo moguće. Jednom je čitavo društvo sa večere moralo da silazi niz protivpožarne stepenice, noseći flaše i čaše s vinom. Drugi put, žena i ja smo bili u kadi, jedne vrele julske noći i ispijali džin-tonik kada se oglasio alarm. Nismo ni mrdnuli. Računali smo da smo bezbedni u vodi. Pre neki dan sam se promuvao oko ulaza, nisam osetio dim i nisam prepoznao nijedno ime na sandučićima. Sve je izgledalo otprilike kao i tada, samo starije i ofucanije, a za razliku od tih davnih godina, bilo je tiho kao na groblju.
NYRBlog, 19.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.11.2012.
